Fenomen „Nesveti a sveti“ – knjiga godine

„Nesveti a sveti“ je u Rusiji proglašena knjigom godine, prevedena je na mnoge jezike uključujući i srpski, doživela je brojna izdanja i još pre dva meseca prevazišla milionski tiraž, i sve je malo – u manastiru Simona Petra na Svetoj gori monasi kopiraju knjigu koristeći pritom rusku reč „samizdat“. A u nekim grčkim manastirima knjiga arhimandrita Tihona se čita naglas za vreme zajedničke trpeze…

Čudo koje traje

Pojavi se, tako, neka naizgled obična knjiga, među hiljadama drugih, i krene u svoju jedinstvenu, a veliku misiju. Upravo je takva knjiga „Nesveti a sveti i druge priče“ arhimandrita Tihona Ševkunova, jednog od najuglednijih moskovskih igumana i duhovnika mlađe generacije koji aktivno rade na duhovnom preporodu u Rusiji, koja je za kratko vreme osvojila srca mnogo ljudi i postala, koliko god autoru to bilo bitno ili ne, pravi „pravoslavni bestseler“. U Rusiji je proglašena knjigom godine, prevedena je na mnoge jezike (upravo se prevodi i na kineski), uključujući i srpski (izdanje beogradske „Informatike“), doživela brojna izdanja i još pre dva meseca prevazišla milionski tiraž, i sve je malo – „u manastiru Simona Petra, poznatijem kao Simonapetra, na Atonu monasi kopiraju knjigu koristeći pritom rusku reč „samizdat“. A u nekim grčkim manastirima knjiga arhimandrita Tihona se čita naglas za vreme zajedničke trpeze“ – piše ruski „Trud“.

Novinar tog poznatog ruskog lista Valerije Konovalov bio je zatečen kada je video kako u metrou istovremeno tri putnika u vagonu čitaju istu knjigu. „Prepoznajem je već iz daljine. Imao sam prilike da vidim kako je ljudi čitaju u kafiću, domu zdravlja i u parku. Već zaboravljen osećaj: sveža knjiga – kao zajednička tema za razgovor s najrazličitijim ljudima. A nije krimić, nije prevod svetskog bestselera, već su to zabeleške ruskog monaha, našeg savremenika…“

Azbuka spasenja

U čemu je uspeh, fenomen ove neobične knjige u kojoj arhimandrit opisuje realne događaje iz života monaha i mnogih poznatih ljudi koje je lično znao? Možda na to to najbolje mogu da odgovore sami čitaoci, koji se javljaju autoru, izdavačima, redakcijama novina…

„Savremeni svet pati od prljavštine koja se nakupila i ne može da se opere od nje još i zbog toga što ne zna odakle da počne“ – piše Tatjana Paveličeva. „Za mnoge ljude ova knjiga predstavlja azbuku za izgradnju svog spasenja. Želim da živim u dobrom svetu među dobrim ljudima. I zbog toga molim: ljudi, pročitajte ovu knjigu, zamislite se nad njom, osetite toplinu od duhovnosti, mudrosti, čistote i iskrenosti pravoslavlja. Što se ona više bude čitala biće sve više dobrih ljudi unaokolo“ – čitamo u ruskim novinama.

Arhimandrit Tihon Ševkunov važi za jedog je od najobrazovanijih ruskih duhovnika. Iguman je Sretenjskog manastira (koji je osnovan 1395. i jedan je od najstarijih u Moskvi, a izgrađen je u čast čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Vladimirske), završio je Institut kinematografije, po specijalnosti je scenarist. Njegov film „Pogibija imperije – Vizantijska lekcija“ pobudio je veliko interesovanje publike, a nagrađen je i „Zlatnim orlom“. Poznat je i kao Putinov duhovnik. Pored toga što rukovodi manastirom i vrši funkciju sekretara Crkvenog saveta za kulturu Ruske crkve, otac Tihon je pokrenuo prikupljanje sredstava za srpske manastire i bogosloviju u Prizrenu. Takođe pod njegovim vođstvom je najčitaniji pravoslavni sajt na svetu Pravoslavie.ru (sajt sretenjskog manastira) dobio i srpsku verziju.

Knjiga „Nesveti a sveti“ govori o duhovnom životu naših savremenika, dakle ljudi iz svakodnevnog okruženja, od monaha, manastirskih staraca, Jovana Krestjankina, arhimandrita Serafima, velikog podvižnika i askete shiigumana Melhisedeka… do filmskog reditelja Sergeja Bodnarčuka. Ovaj potonji, dosledni ateista, poslednjih godina života patio je od priviđenja i zastrašujućih košmara. Otac Tihon došao kod svog nekadašnjeg profesora, sada u sasvim drugačijoj ulozi, insistirajući na iskustvu Crkve o delovanju palih duhova na čoveka.

Ali, slavni reditelj nije znao ni jednu molitvu. Otac Tihon mu je na cedulji ispisao tekst Isusove molitve, dao svoju brojanicu i uputio ga kako da se s njom moli.

Posle ispovesti Bondarčuk se pričestio i ubrzo preminuo. I baš tog dana, „kada smo završili prvu zaupokojenu za Sergeja Fjodoroviča, Dimini roditelji su nam ispričali kako se, nekoliko minuta pre no što im je telefonirala Aljona Bondarčuk, dogodila nerazumljiva i čudna stvar.

Sedeli su u sobi i još nisu znali za smrt svoga prijatelja. Odjednom se spolja čulo jako, pa sve jače graktanje vrana. Zvuk se pojačavao toliko da je postao gotovo zaglušan. Činilo se da se iznad zgrade našlo nebrojano jato vrana.

Začuđeni supružnici izašli su na balkon i pred očima im se ukazala slika kakvu dotle nisu videli. Nebo je doslovno pokrio crn oblak ptica. Njihovi prodorni krici bili su nepodnošljivi. Balkon je gledao na park i na bolnicu gde je, kao što su Talankini znali, na samrti ležao njihov prijatelj. BEZBROJNA HORDA LETELA JE UPRAVO SA TE STRANE. Taj prizor naveo je Igora Vasiljeviča na misao koju je on, apsolutno ubeđen, saopštio ženi:

– Sergej je ovog časa umro. To su đavoli napustili njegovu dušu!“

Živa svedočanstva su ono najvažnije

– Nisam imao nameru nikoga da poučavam. Naravoučenije i didaktika su uvek dosadni i potpuno su neubedljivi. Živa svedočanstva su ono najvažnije što imamo – rekao je autor.

Pri tom su svi atributi duhovne knjige, kao što su proročanstva, demoni ili čudesne slučajnosti, toliko prirodno povezani sa tekstom svih priča, da i kod neverujućeg čoveka ne izazivaju nikakvu odbojnost. Autor, tako, na krajnje nepretenciozan način, kroz paletu svojih istinitih junaka, sugeriše čitaocu šta je to vera i odgoni mnoge sumnje koje muče čoveka.

Uostalom, na pitanje kako je pripovedanje arhimandrita Tihona uspelo da za tako kratko vreme privuče pažnju i doslovno stotina hiljada čitalaca, sigurno je da najbolje može da odgovori sama knjiga i njene autentične pripovesti. Arhimandrit Tihon, tako, otkriva da je na najlepšoj i najnezaboravnijoj crkvenoj službi u svom životu bio ne u nekom velepnom sabornom hramu, ne u hramu proslavljenom davno prošlim vremenima, već u gradiću Divjejevo, u iskrivljenom kućerku broj 16 u Lesnoj ulici. Tačnije, to čak nije bila ni kuća, već staro kupatilo, prilagođeno za stanovanje.

„Našavši se prvi put ovde sa ocem Bonifatijem, video sam sobicu sa izuzetno niskom tavanicom, a u njoj deset starica, užasno starih. Najmlađe su, u krajnjem slučaju, daleko premašile osamdesetu. A starijima je bilo, zasigurno, više od sto godina. Sve su one bile u prostoj staračkoj odeći, sa običnim maramama. Nikakvih rasa, monaških apostolnika i kamilavki. Pa, kakve su one monahinje? ‘Tako, obične bakice’, pomislio bih ja, kad ne bih znao da su te starice – jedne od naših najhrabrijih savremenika, istinske podvižnice, koje su u zatvorima i logorima provele duge godine i decenije. I, pored svih iskušenja, samo su umožile u duši veru i vernost Bogu.“

Otac Tihon zatim opisuje svoju potresenenost kada je pred njegovim očima otac Bonifatije, penzionisani nastojatelj hramova Trojice-Sergijeve lavre, zaslužan i poznat duhovnik, pre nego što će blagosloviti ove starice, pao pred njima na kolena i učinio im zemni poklon!

„Ja, iskreno govoreći, nisam verovao svojim očima. A sveštenik, podigavši se, počeo je da blagosilja starice, koje su mu, nespretno se gegajući, po redu prilazile. Videlo se kako se iskreno raduju njegovom dolasku.“

Po zidovima sobička pred ikonama u starim kivotima mutno su gorela kandila, a jedna ikona je odmah skretala posebnu pažnju, nastavlja otac Tihon, navodeći da je to je bila velika, predivno živopisana ikona prepodobnog Serafima Sarovskog. „Lik starca je svetleo takvom dobrotom i toplinom, da čovek ne poželi da skine pogled sa nje“.

U to vreme je počela priprema za svenoćno bdenije. Otac Tihon piše:

„Bio sam zbunjen kad su monahinje počele da na grubo sklepani sto vade iz svojih tajnih skrovišta originalne stvari prepodobnog Serafima Sarovskog. Ovde su bili kelejni epitrahilj prepodobnog, njegove verige – teški gvozdeni krst na lancu, kožna rukavica, starinski lonac, u kom je sarovski starac pripremao sebi hranu. Te svetinje su se posle razaranja manastira decenijama predavale iz ruke u ruku, od jednih divjejevskih sestara do drugih.

Dok se oblačio, otac Bonifatije je vozglasio početak svenoćnog bdenija. Monahinje su se nekako odjednom trgle i zapevale.

Kako je to divan, neverovatan hor bio!

‘Glas šesti! Gospodi, vozvak k Tebje, usliši mja!’ – vozglasila je grubim i promuklim staračkim glasom monahinja-kanonarh. Imala je sto dve godine. Oko dvadeset godina je ona provela u zatvorima i izgnanstvima.

To je bila služba koja se ne može rečima opisati. Sveće su gorele. Prepodobni Serafim je gledao sa ikone svojim beskrajno dobrim i mudrim pogledom… Tako su one služile i u logorima, i u izgnanstvima, i po završetku, vrativši se ovde, u Divjejevo, i skrasivši se u ubogim udžericama na kraju grada. Na sve su one bile naviknute, a ja zaista nisam shvatao jesam li na nebu ili na zemlji.

Te starice-monahinje su nosile u sebi takvu duhovnu snagu, takvu molitvu, takvu hrabrost, dobrotu i ljubav, takvu veru, da sam upravo tada, na toj službi, shvatio da one odolevaju svemu. I bezbožnoj vlasti sa svom njenom moći, i neverju sveta, i samoj smrti, koje se one nimalo nisu bojale.“

Starčestvo i danas putuje po svetu

Na pitanje koje reakcije su mu kao autoru bile najzanimljivije, arhimandrit Tihon Ševkunov je za „Rosijsku gazetu“ odgovorio:

– Za mene je knjiga deo svešteničkog služenja. Meni su najvažnije desetine hiljada reakcija čitalaca u kojima oni kažu da su preko knjige otkrili crkvu i duhovni svet pravoslavlja, i da su neočekivano utvrdili svoju veru. Pišu, između ostalog, kako im je crkveni život postao daleko jasniji kada su pročitali knjigu, i kako su posle čitanja prvi put otišli u hram… Nedavno me je potresla priča koju sam čuo od jeromonaha Mateja Samohina. Došla mu je na prvu ispovest žena kojoj su životne okolnosti toliko tragične, da je prethodne noći odlučila da izvrši samoubistvo. Pripremila je tablete, malo je odugovlačila i pokušavala da se sabere, i u poslednjem momentu je slučajno pogledala knjigu koju joj je neko poklonio. Uzela je knjigu, počela da je prelistava i nije moga da se odvoji od nje. Ujutru je čvrsto odlučila da ode u hram.

A sve je počelo od saveta episkopa Američke Pravoslavne crkve Vasilija Rodzjanka ocu Tihonu da zapiše priče koje je mnogo puta pričao u propovedima, bratstvu u manastiru i svojim studentima. Takve priče se i sada nižu, jer otkako je knjiga izdata, autoru ljudi često pričaju nove, istinite i zadivljujuće slučajeve iz crkvenog života. Tako sada, po svemu sudeći, nastaje jedna nova, zajednička knjiga, sa mnoštvom autora, o snazi i moći vere.

To, očigledno, razrešava i onu dilemu generalno našeg vremena: da li je knjiga „Sveti a nesveti“ istorijska ili savremena, da li je otišlo sve ono što nas tako dira i oduševljava između njenih korica ili još negde nešto ostaje?

– Svakako da nije otišlo. To je isti svet Crkve, koji živi zajedno sa Hristom, koji je „juče, i danas, i zauvek isti“, kao što je pisao apostol Pavle. Iako se, naravno, nešto menja, suština ostaje nepromenjena. To je čudo koje traje. I svaki naraštaj, svaki čovek u različito vreme svog života nalazi nešto svoje, posebno u ovom svetu. Jer, crkveni život nisu predanja iz starih vremena, već je to naš realni sadašnji život – kaže otac Tihon.

Starci iz duhovne tradicije, tako, jesu pojava koja prolazi, ali i – ponovo dolazi:

– Starčestvo kao pojava putuje po svetu. Nekada je ono postojalo u prekovolškim pustinjama, zatim u brjanskim šumama, u Optinoj pustinji, u Danilovom manastiru, u Pskovo-Pečerskom manastiru. Zatim će se još negde pojaviti. Ko će to biti, kakvi ljudi? Mi ni sami ne znamo… Ali je starčestvo takav bogotražitelj u Ruskoj Crkvi. Divan.

Na kraju, prebirajući po iskustvima i izrečenim mislima oca Tihona, nadjimo mesta još i za njegovu poruku povodom krize našeg doba:

– Pravoslavni u Srbiji i Rusiji su u svojoj istoriji preživeli toliko nevolja pa su opstali. Ne shvatam otkud tolika buka i strah u vezi sa sadašnjom krizom. Tek kada imamo probleme možemo da živimo kao pravi hrišćani. Možda će se nešto lošije živeti u ekonomskom smislu, ali i to će proći pa će opet doći bolje vreme. Apostol Pavle je rekao: „Vi koji imate bogatstvo budite kao da ga nemate“, zato se ne treba previše brinuti.

Slavoljub Marković