nedelja, 22. septembar 2019.

Kruševac
nedelja
Bez padavina.
Bez padavina.
8°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 59%
Brzina vetra: 1 m/s S
 

Osam vekova prve bolnice u Srbiji

U Studenicu po zdravlje

Molebanom za zdravlje Srba u Studenici počelo obeležavanje velikog jubileja * U porti manastira Sveti Sava pre osam vekova izdvojio građevinu u koju su bili smeštani bolesni i siromašni, i izabrao monahe koji su se starali o njima * Medicinska ustanova u pravom smislu reči, jer je bila namenjena lečenju, dok su na Zapadu u to doba bolnice bile tek puki azili za neizlečive i siromašne

Svečanom akademijom, Svetom arhijerejskom liturgijom i molebanom za zdravlje Srba, koji je služio njegovo preosveštenstvo vladika žički Hrizostom uz sazluženje sveštenika i monaha, u manastiru Studenica je počelo obeležavanje 800 godina od osnivanja prve bolnice u Srbiji. U prelepom prostoru drevnog manastira, nestvarnom predelu – proplanku podno planine Radočel, iznad reke Studenice, okupili su se brojni gosti da konstatuju, kako je to rekao i ministar zdravlja Tomica Milosavljević, da je „početak rada prve organizovane bolnice u ovom manastiru koren razvoja medicine u našim krajevima, mada su i pre toga narodni vidari nameštali prelome, koristili lekovite trave i stare narodne recepte.“

Bolnicu je Sveti Sava ustanovio 1207. godine, kada je kao arhimandrit živeo u Studenici, gde je zbog bezbednosti preneo i kosti oca iz manastira Hilandara

U vreme nastajanja naše prve bolnice, Džingis-kan je vladao Mongolijom, a venecijanski dužd predvodio Četvrti krstaški rat u kome je 1204. godine pao Konstantinopolj. Srpska pravoslavna crkva nije imala autokefalnost, a vlast je od Stefana Nemanje preuzeo Stefan Nemanjić, budući Stefan Prvovenčani. To je kontekst u kome Sveti Sava, rukovodeći se iskustvom iz Jerusalima, gde su u manastirima počele da se formiraju prve bolnice, osniva jednu takvu u manastiru Studenica.

Kod Poljanskoj je zaista sve podredjeno prirodi. Svakako, ne slučajno, jer je bio i ostao odan svojoj Raklji, pitoresknom selu nedaleko od Aleksandrovca, gde sve ovo vreme živi i radi, medju mnogobrojnim voćnjacima, bregovitim vinogradima, gotovo bajkoliko idiličnim pejzažima. I… talasastim žitnim poljima, koja su za njega, očigledno, predstavljala poseban motiv i inspiraciju, ali i materijal kojim stvara svoje, moglo bi se reći shodno tome – žive slike.

I molitve kao lek

Bolnicu pod imenom „Sveti duh“ Sveti Sava je ustanovio 1207. godine, kada je kao arhimandrit živeo u Studenici, gde je zbog bezbednosti preneo i kosti svog oca iz manastira Hilandara.

Lečenje u manastiru Studenica se sastojalo od negovanja bolesnika i brojnih molitvi za spas duše

U manastirskoj porti Sveti Sava je izdvojio jednu građevinu u koju su, zatim, bili smeštani bolesni i siromašni, i izabrao monahe koji su se starali o njima i koji su se i tada nazivali bolničarima. Lečenje se sastojalo od negovanja bolesnika i brojnih molitvi za spas duše. Mentalno bolesni su već tada bili odvojeni od telesno obolelih, „krastavi behu posebno smešteni, žedni napojeni, gladni nahranjeni, umrli opevani”. O detaljima organizacije bolnice govori studenički Tipik u kome se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog oboljevanja i drugo.

Na žalost, od medicinskih spisa nastalih u manastiru Studenici ostao nam je sačuvan samo jedan, pod naslovom Damaskin Jovan o čoveku, i šta je čovek. Spis se danas nalazi u Univerzitetskoj biblioteci u Bolonji.

U Savino doba u čitavoj Evropi počinju da se formiraju prve bolnice za lečenje monaha, ali i siromašnih građana. Lečili su načešće vidari, prenoseći iskustva godinama sticana korišćenjem prirodnih lekova, ali se istovremeno šire i medicinska saznanja o mnogim bolestima koje su tada bile poznate. Tako se i preko studeničke bolnice u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo.

Za studeničku bolnicu se sasvim sigurno može reći da je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, odnosno da je bila namenjena lečenju i da nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. Od hilandarske bolnice se razlikovala po tome što je lečila samo od akutnih bolesti, dok je Hilandar, izgleda, imao i stacionar za hronične, neizlečive bolesnike. U tekstu Bolnica Svetog Save u manastiru Studenici, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom, kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole itd. Srbi su već tada znali za medicinske knjige, koje su zvali „lekaruše“ i koje počinju da prevode sa latinskog jezika. U prilog ovome idu i sačuvani prepisi najstarijeg srpskog terapijskog zbornika, nastalog krajem 13. ili početkom 14. veka.

Radjanje naše naučne medicine

Pod starešinstvom Savinim manastir Studenica je bio politički, kulturni i duhovni centar Srba

U svakom slučaju, osnivač prvih srpskih bolnica Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. O ovome nalazimo potvrdu u Teodosijevom Žitiju Svetoga Save, u kome on govori kako je Sveti Sava pri svom povratku iz Jerusalima posetio sultana u Aleksandriji i da mu je ovaj dao znatnu količinu arapskih lekova (balsamovo ulje, aloje, lekove sa aromatskim svojstvima). Sa putovanja po Aziji i Africi Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove i medikamente, zahvaljujući čemu se srpska srednjovekovna medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem leševa, embriologijom i higijenom. Navedeni lekovi imali su vrlo široku primenu u srednjevekovnoj medicini (za lečenje rana, kompletnih fraktura kostiju, oboljenja digestivnog aparata itd), a njihova terapijska vrednost ne može se negirati ni sa gledišta savremene medicine. Kamfor, koji je tada bio dragocen lek za sve, opojno sredstvo za uživanje, za balsamovanje, kadjenje, bio je, na primer, vrlo skup u to vreme i veruje se da ga je Sava od sultana kupovao za zlato.

Pod starešinstvom Savinim manastir Studenica je bio politički, kulturni i duhovni centar Srba

Akademik Jovan Tucakov ovim sredstvom objašnjava i Savino čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani se, padne u komu – još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali kamfor da se čovek povrati, osvesti, dodje sebi, oživi“.

Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo objasniti još jedno čudo – prvi Savin biograf Domentijan je zabeležio da je telo Stefana Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nadjeno celo i preneto u Žiču.

Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uredjenje bolnica, tako i zabrane nadrilekarstva. Tu se naredjuje da se u prostorije sa bolesnicima postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) otpuštani sa otpusnom listom.

Osam vekova kasnije, u Studenici je otvorena izložba „Manastirske bolnice“, na kojoj su mogli da se vide prvi medicinski instrumenti, ali i ostaci lobanja na kojima su vršene najstarije operacije u Evropi, koje su se izvodile od kasnog neolita da bi se iz glave isterao demon koji je kod obolelih izazivao glavobolju, melanholiju ili epilepsiju. Medju izloženim eksponatima bio je i, recimo, instrument za izvlačenje metka sa svrdlom kakav postoji još samo u nacionalnom muzeju u Nirnbergu, što je dokaz da su srednjovekovne manastirske bolnice u Srbiji bile dobro opremljene. Nažalost, ni jedan medicinski instrument nije sačuvan iz studeničke, prve bolnice osnovane na teritoriji stare srpske države. Ali zato ona, sama po sebi, ostaje trajni spomenik ne samo srpske medicine, već i pre svega duhovnosti i kulture.

(Antrfile 1)
Recepti iz srednjeg veka

Dr Relja V. Katić sabrao je u obimnom delu „Srpska srednjovekovna medicina“ recepte iz tog vremena. Tako se, recimo, za lečenje reumatskih bolova u Hilandarskom medicinskom kodeksu preporučuje stavljanje obloga od kamfora na hrtenu kost. Protiv glavobolje se preporucuje mazanje slepoočnice prahom od maka suspendovanim u maslinovom ulju.

Kao sredstvo za spavanje preporučuje se čaj od maka, ali takodje postoji i sledeći recept: „I kada ne može spavati maži mu čelo i slepe oči i zaušima i podpazuhom i ruke, i podplate nožne ružinim maslom“. Osim ovoga preporučivane su i obloge na čelo „od soka belog maka“.

Za lečenje zuba preporučuje se ispiranje usta sa kuvanim crnim strešom i sirćetom. Kada se zubi klate i postoji otok desni za ispiranje je davano seme od šipka (prethodno istucano) pa zatim kuvano u octu.

U Hilandarskom medicinskom kodeksu pominje se i „emblast kada raste meso“, pri čemu se najverovatnije misli na karcinom. Za ovo se preporučuje liniment pripremljen od plumbum oxydatum, krina, armaniako, mira, voska itd. Govori se i o lečenju kamena u mokraćnoj bešici, a ovde ćemo preneti samo sredstva koja se spominju za ispiranje bešike i tehniku sprovodjenja, pošto to predstavlja jedini sačuvani pomen o ovome. Preporučuje se vruć dekokt od sleza, a postupak izgleda ovako: prvo se mokraćna bešika od svinje napuni dekoktom od sleza i pošto se u njen otvor uvuče guščije pero dekokt se upumpava preko otvora mokraćnog kanala u bešiku. („Postavi toplo u mehir svinjski i utukni u oniži mehir svinjski kraih guščije pero i čini jemu glistir s vodopustom… omi vodopust vodom, nakoi bude varen slez“). Iako je ovo dosta gruba improvizacija, ona se u suštini ne razlikuje od principa na koji se danas prave gumene pumpe za slična ispiranja!

(Antrfile 2)
Kao pusto lovište zverova

Sveti Sava, u biografiji svoga oca Stefana Nemanje, o podizanju Studenice, pored ostalog, kaže: „Bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac Stefan Nemanja, koji je vladao svom srpskom zemljom, i kada je on lovio ovde, izvoli mu se da u ovom pustom mestu sagradi ovaj manastir.“

Pod starešinstvom Savinim manastir Studenica postaje politički, kulturni i duhovni centar Srba. Za potrebe manastira Sava je napisao Tipik (Pravilo o ponašanju) i to je ujedno i prvo književno delo kod Srba.

Slavoljub Marković

Povezano