sreda, 20. novembar 2019.

Kruševac
sreda
Bez padavina.
Bez padavina.
12°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 86%
Brzina vetra: 1 m/s ISI
 

Više od umetnosti

Savine žive slike

Sava Poljanski već 35 godina stvara od slame i nedavno je od Saveza pronalazača Srbije dobio srebrnu medalju za “posebnu tehniku slikanja” * U selu Raklja gde živi i radi, postoje tri zapisa koji u odnosu sa Savinom kućom prave pravilan geometrijski oblik *. U srpskoj tradiciji je odnos prema slami odnos poštovanja i mitske veze sa starim vremenima, biblijskim, ali i mitskim i magijskim


Sava Poljanski

Sava Nikolić Poljanski na svoj, specifičan način, stvara već 35 godina. Slikajući – slamom. Da je u pitanju retka i zaista osobena tehnika, koju je on i dodatno usavršavao, svedoče i najnovija priznanja Saveza pronalazača Srbije koje mu je na Izložbi pronalazaka na šestom Medjunarodnom sajmu preduzetništva dodelilo nagradu “Mihajlo Pupin”, odnosno srebrnu medalju “za posebnu tehniku slikanja”.

A o kakvoj se to “posebnoj” tehnici radi, najbolje je objasnio sam autor:

– Koristi se određeni deo stabljike ovsa i raži. Materijal prolazi kroz hemijski proces (kuvanje), a zatim kroz mehaničku pripremu. Sam proces je takav da se do njega došlo dugotrajnim eksperimentisanjem. Materijal je savršenog kvaliteta i vremenom ne bledi. Znači, postojan je bez zaštite bilo kakvog laka, pa se može reći da je tako dobijena slika eko-slika.

Kod Poljanskoj je zaista sve podredjeno prirodi. Svakako, ne slučajno, jer je bio i ostao odan svojoj Raklji, pitoresknom selu nedaleko od Aleksandrovca, gde sve ovo vreme živi i radi, medju mnogobrojnim voćnjacima, bregovitim vinogradima, gotovo bajkoliko idiličnim pejzažima. I… talasastim žitnim poljima, koja su za njega, očigledno, predstavljala poseban motiv i inspiraciju, ali i materijal kojim stvara svoje, moglo bi se reći shodno tome – žive slike.

I rodjen u slami


CRKVA

– Oduvek sam osećao tu duboku vezu prirode i mene kao biološkog bića. Možda je slama ušla u moju dušu već i rođenjem, koje se odigralo na njivi. Umesto pelena, kući sam donet u rukovetu slame… I eto me da i danas stvaram od nje, nastojeći da pšenici i slami produžim život i posle žetve, na slikama koje radim.

Koliko je u tome uspešan pokazalo je veliko interesovanje za njegove radove i na nedavnoj beogradskoj izložbi pronalazaka.

– Ispostavilo se da mnogi nisu mogli da poveruju da slama može da stvori toliki impresario, dakle da od jednog „običnog“ materijala koji ne prelazi više od dva milimetra može da se stvori čitav svet na slici. Mnogi su mislili da se tu radi sa kompjuterima, sa mašinama, čak su i neki kritičari u prvom trenutku mislili da se ovo postiže na neki veštački način, dok nisu kasnije shvatili da se radi o sasvim autentičnoj metodi. 

Drugim rečima, u veku tehnologije, Poljanski nastavlja da koristi stari, arhetipski materijal.

– Poštujem taj materijal, baš kao i prirodu i tradiciju, jer je to sve nekako u mojim radovima povezano. Slama se uvek kod Srba poštovala, a cinimo to i danas. Evo, ovih dana, slama se ponovo našla u domovima većine Srba, i to baš na Badnje veče, kada je, po srpskoj tradiciji, domaćin svečano unosi i prosipa po kuci i oko ognjišta. Time se oživljavaju i neka davna vremena, vraćamo se na samo mesto Hristovog rodjenja na slami i ponovo učestvujemo u najuzbudljivijoj priči… Božićna slama u etnološkom mislu simbolično predstavlja useve i podržava želju domaćina da i u narednom ciklusu žito dobro rodi. Zatim se simbolično odnosi do njive ili vinograda, da ih naredne godine štiti i pospeši svekoliki rast, berićet. Ona ima isto značenje kao i poslednji snop, od kojeg prvobitno potiče i sa kojim se poistovećuje kao sa inicijacijom, univerzalnim početkom. Dakle, u srpskoj tradiciji je odnos prema slami odnos poštovanja i mitske veze sa starim vremenima, i biblijskim, ali i mitskim i magijskim, i to je svakako duboki, višeslojni arhetip.


Koznik

A Sava, ovakvim izborom materijala, ali i motiva, nastoji da ga održi. U pocetku je slamom slikao poljane, odakle potiče i njegovo umetničko ime – Poljanski. Poljane su, opet, jedna od specifičnosti ovog kraja i to su vinska naselja pravljena od kamena i brvana, a u novije vreme i od opeke. To su povremena naselja koja ožive u vreme povećanih radova u vinogradima i podrumima. Ispresecana malim ulicama i ponekim malim trgom, obaveznom vinovom lozom kao ukrasom i simbolom groždja i vina, poljane su bile poznate još u srednjem veku. Stefan Nemanja je darivao neka od ovih naselja manastiru Studenici. Poznato je 27 poljana i svaka od njih se razlikuje po nekim zanimljivim specifičnostima i karakteristikama, ovog jedinstvenog vinogorja…

– Posle poljana prešao sam na pejzaže, kojima osluškujem govor u prirodi. Zatim, interesuje me starina, manastiri, njihova prošlost, ornamentika, koja čini neki nerazumljiv govor prošlih vremena koji ja sada vraćam, ponovo beležim slamom. Inspirativni su mi i stari brdski, srednjovekovni gradovi, poput Koznika, likovi istorijskih ličnosti.

Sačuvati srpsko selo

Pitamo Savu koliko je slama zahvalan materijal,


Poljane

– Nije to zahvalan materijal. Ja sam počeo da pišem katalog tehnoloških podataka i proizvoda koji treba da mi posluži kao zaštita autorskih prava. I tome ne vidim kraj… Od njive, preko klasiranja slame, pa kuvanja, peglanja, ravnanja, lepljenja… Dakle, samo slikanje je tek zavšnica procesa koji traje jako dugo, složen je i naporan. Ali sam ja tim materijalom uspeo da ovladam da mi je to već kao igra… Bio sam na jednoj likovnoj koloniji u Vojvodini, gde su učestvovali autori koji rade već po 15 i više godina, ali ne napreduju u odnosu na početni, osnovni nivo rada, sa kojim sam i ja svojevremeno započeo. Moj princip je u medjuvremenu evoluirao i mogu slobodno da kažem da je danas sasvim autentičan i jedinstven.

 


Slika Kneza Lazara (koju čini oko 26.500 elemenata)

Uostalom, pokazaće to uskoro i dokumentarni film koji o Poljanskom snima ekipa RTS-a. I iz koga ćete saznati da se svaka slika ovog autora sastoji iz respektabilnog broja elemenata, recimo – sliku Knez Lazar čini oko 26.500 elemenata. Kao i da je Sava već izlagao u Beogradu, Rovinju, Dubrovniku, Subotici… Ipak, jubilarih 35 godina rada Poljanski će obeležiti u svom selu, kome je do danas ostao veran.

– Priroda mi je osnov, sinonim života. Mislim da ne bih mogao da ne živim u njoj, da ne odem u vinograd, na poljanu. Zato ću i jubilej obeležiti ovde, upozoravajuci sve da selo mora da nastavi da živi. Tužno je što mnoga sela u Srbiji sada umiru, potpuno nestaju. Moramo im vratiti život, jer bez toga Srbija će ostati osakaćena…

U Savinoj Raklji, inače, postoje tri zapisa. Neobično je to što u odnosu sa Savinom kućom prave vrlo pravilan geometrijski oblik, gotovo matematički precizan.

– Nisam siguran da je to slučajno. Kao ni ova moja vezanost za selo, za prirodu, za slamu kojom samo pokušavam da iskažem sve to što u sebi nosim.

Slavoljub Marković

Povezano