subota, 21. septembar 2019.

Kruševac
subota
Bez padavina.
Bez padavina.
3°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 85%
Brzina vetra: 0 m/s S
 

Maratonac Svetisalav Pavlović: Nije treća, već četvrta sreća

Maratonac Svetisalav Pavlović: Nije treća, već četvrta sreća

Maratonac Svetislav Pavlović iz Kruševca, kao član srpske reprezentacije, osvojio je zlatnu medalju u trci polumaraton u dužini od 21 kilometra i 100 metara, na Balkanskom prvenstvu u atletici u Izmiru, u Turskoj. Specijalno za portal RTK.RS napisao je tekst o ovom podvigu

Svoj prvi polumaraton istrčao sam 2007. godine u Beogradu, u 51-oj godini života, a maraton od 42 km i 195 metara 2009. godine. Do sada sam na takmičenjima u Srbiji i inostranstvu istrčao 11 polumaratona i 2 maratona. Ovo mi je četvrto uzastopno učešće na prvenstvu Balkana u atletici za veterane (sportisti starosti preko 35 godina).

Na prethodna 3 učešća osvojio sam jednu srebrnu i dve bronzane medalje.

U pripremi za ovu takmičarsku sezonu pretrčao sam preko 2.000 kilometara. Da bi realizovao plan treninga, trčao sam 5 do 6 puta nedeljno 10-20 kilometara i na temperaturama od -150C. zbog povrede sam morao da pravim dužu pauzu, tako da u mesecu julu skoro da nisam ni potrčao.

Srećom povrede su ostale iza mene. Sa puno optimizma, pre svega zbog velikog truda koji sam uložio, krenuo sam u novu avanturu. Svi dobronamerni koji su me ispratili poželeli su mi da se ovog puta vratim sa zlatnom medaljom.

Dan uoči polaska

Ustajem rano, već sa prvim zracima sunca, treba obaviti jutarnji trening. Dosadašnje iskustvo govori da se to preporučuje, a i predviđeno je planom treninga. Nošen blagim vetrom, upijajući miris bora na Bagdali lagano istrčavam 10-ak kilometara. Više je to relaksirajući trening, treba opustiti mišiće.

Po dogovoru sa protojerejem Đorđem, starešinom crkve Sveti Đorđe, odlazim u crkvu. Moje poznanstvo sa protojerejem Đorđem Milojkovićem datira od 2000-te godine. On je tada bio na  odsluženju vojnog roka u jedinici kojoj sam i ja pripadao kao profesionalni oficir.

Ispred ikone Svete Bogorodice, nakon molitve, primam blagoslov od mog duhovnika.

Ispunjen mirom i spokojem napuštam ovaj sveti hram.

Tačno u podne prisustvujem godišnjoj skupštini Udruženja vojnih penzionera Kruševca. Valja obaviti i tu društvenu obavezu.

Ostatak dana provodim u pakovanju opreme i preostalim pripremama za putovanje.

Sve misli su mi usmerene na sutrašnji dan i ono što sledi.

Putovanje

Po dogovoru sa organizatorom, čekam autobus u restoranu „Evropa“ na autoputu kod Pojata. Nekoliko minuta pre 9 časova ulazim u autobus, putovanje počinje. U autobusu punom takmičara, meni sve poznata lica. Ništa čudno, kada već četvrtu godinu uzastopno, zajedno putujemo i delimo uglavnom lepe trenutke na prvenstvima Balkana.

Najveći deo vremena provodim u razgovoru sa sportskim prijateljima iz Iriga, Magdom i Đoletom. Neposredno pre graničnog prelaza Gradina, sledi kraći odmor u restoranu. „Srećene zvezde“. Bez dužeg zadržavanja prelazimo granični prelaz i natavljamo put kroz Bugarsku. Put meni poznat, prolazimo kroz ista mesta kao pre tri godine. Pažljivo slušam reči turističkog vodiča, koji nas upoznaje sa istorijatom kraja kroz koji prolazimo. Pokušavam da što više upamtim ali mi to slabo uspeva. Misli mi jednostavno odlutaju na drugu stranu, na ono zbog čega sam i krenuo u ovu avanturu, na trku koja sledi. Nešto duži odmor provodimo u restoranu „Evropa“ u mestu 1.maj. Prilika da se obavi i ručak. Padom mraka, preko graničnog prelaza Kapetan Andreevo, ulazimo u Tursku. Zbog računanja vremena valja pomeriti kazaljke na časovniku za 1 sat unapred. Put vodi kroz Jedrene. Prilika da se prisetim značaja ovog grada u važnim istorijskim događajima.

Noć vedra, nebo obasjano zvezdama. Nekoliko trenutaka posle ponoći, u mestu Galipolje ukrcavamo se na trajekt. Praćeni blagim vetrom, nošeni talasima Egejskog mora, preko moreuza Dardaneli prelazimo sa evropskog u azijski deo Turske. Pred nama Lapseki, Čanakali, Ajvalik. Pokušavam da spavam, ali san jednostavno ne dolazi na oči. U sam osvit zore prolazimo pored Izmira, mesta održavanja balkanskog prvenstva. Oko 8 časova stižemo na odredište, hotel „Dias“ – Kušadasi. Sve već viđeno i poznato. Isto mesto, isti hotel kao pre tri godine. Lično ne volim da letujem i boravim na istim mestima, ali pozitivno razmišljam. I to može imati prednosti. Po ulasku u sobu oblačim sportsku opremu i ulicama Kušadasija istrčavam do obale mora. Treba obaviti kraći trening i „probuditi“ mišiće zbog trke koja sledi već sutradan. Posle gotovo dva dana ispijam prvu kaficu, naravno tursku. Preostalo vreme provodim u sobi. Treba se odmoriti i pripremiti za ono što sledi. Da bi bar na kratko skrenuo misli sa takmičenja i našao duševni mir započinjem sa čitanjem knjige. Moj izbor knjige za ovo putovanje je roman „Rimljanka“ od A. Moravije. Kasnije ću uvideti da sam učinio pravi izbor. Savladan umorom utonuo sam u san.

U petak 21. septembra na svečanom otvaranju 22. balkanskog prvenstva veterana i atletici, atletskom stazom u Izmiru prodefilovali su takmičari iz 12 zemalja. Grupa takmičara iz Srbije u kojoj sam i ja bio nije mogla prosustvovati otvaranju zbog turističkog aranžmana koji je podrazumevao boravak u Kušadasiju.

Subota – dan zbog koga sam ovde

Start trke u polumaratonu po satnici je u 08.30 časova, baš rano. Sledi rano ustajanje i lagani doručak. Opredelio sam se za oprobani recept: med i plazma keks, banana i naravno sok. Već u 06.30 sa ostalim takmičarima iz ekipe polazim autobusom za Izmir. Kasno smo pošli, treba preći 90km do Izmira i pronaći mesto odakle se startuje za trku. Iz reprezentacije Srbije samo ja i drugar Pera iz Jagodine trčimo polumaraton, svi ostali idu pravo na stadion. Osećam nervozu, počinje da me hvata panika zbog straha da nećemo stići na vreme. Pola sata pre starta trke izlazimo iz autobusa, ne znam ni sam u kom delu Izmira (grad sa 4 miliona stanovnika). Trčeći pronalazim taksi i nekako uspevam da objasnim vozaču gde da nas vozi i da bude brz. Zahvaljujući umešnosti vozača stižemo na predviđeno mesto 15 minuta pre starta trke.

Svestan sam da je to malo vremena. Treba se presvući, prijaviti za trku i obaviti zagrevanje. Znam da je to gotovo nemoguće, ali šta da se radi. Važno je da sam ipak stigao i da ću biti učesnik ove najteže atletske discipline. Na balkanskom prvenstvu veterana nema trke u maratonu. Umesto planiranih 3-4 kilometara za zagrevanje istrčao sam nekih 400 metara.

Dat je znak za start. Od samog starta trčim u vodećoj grupi. Pokušavam da „snimim“ ostale takmičare. Osećam početnu nervozu i blagu tremu. Posle par kilometara sve je lakše. Što bi se reklo „motor se zagrejao“ i postigao „radnu temperaturu“. Staza vodi kejom pored mora. Čujem huk talasa koji udaraju u betonski zid koji odvaja obalu od mora. Kapi vode padaju i na samu stazu. Vreme prijatno, duva blagi vetrić, oseća se miris mora. Trčim sveže, lagano. Osećam da sam spreman za dobar rezultat. Nisam mnogo taktizirao, jednostavno trčao sam svoj tempo, sa povremenim ubrzanjima kada je trebalo da se oslobodim pratioca. Pokušavam da misli usmerim na drugu stranu, da mislim na lepe stvari koje su mi se dešavale. Tako mi je lakše. Zbog motivacije i jačanja snage duha u sebi ponavljam reči „mantre“ pročitane u knjizi Robina Šarme: „ja sam više od onoga što se čini da jesam, sva snaga i moć sveta su unutar mene“. Zahvaljujući pre svega napornim pripremama, bez većih napora, istrčavam stazu od 21 kilometar i 100 metara i kao prvi u svojoj kategoriji ulazim u cilj. Rezultat ispod 1 sat i 29 minuta. Zadovoljan sam postignutim. Iz četvrtog pokušaja osvojio sam zlatnu medalju. Sledi trčkaranje i vežbe istezanja.

Sa organizatorima takmičenja odlazim autobusom do velelepnog zdanja – stadiona „Ataturk“ i pratim učešće svojih drugova iz ekipe.

Na proglašenju pobednika ja na postolju na mestu predviđenom za pobednika. Sledi fotografisanje za uspomenu i sećanje na ovaj za mene poseban tenutak. Ostvario mi se sportski san.

 

 

 

 

 

 

 

Dan posle

U nedelju 23. septembra svečano je zatvoreno 22. Balkansko prvenstvo veterana u atletici. Domaćin narednog prvenstva 2013. godine biće grad Zagreb, Republika Hrvatska.

Predstavnik domaćina primio je zvaničnu zastavu igara. Nadam se da ću biti u prilici da budem učesnik ove značajne manifestacije sporta i zdravlja.

Preostalo vreme do povratka u Srbiju proveo sam u odmoru. Zahvaljujući divnom vremenu uživao sam u blagodetima peščane plaže i predivnoj vodi Egejskog mora. Našao sam toliko neophodan fizički i duhovni mir. Deo vremena proveo sam u aktivnom odmoru. Odradio sam nekoliko treninga trčeći plažom i stazom koja vodi neposredno pored mora.

Za kraj

Ovim putem se zahvaljujem svima koji su verovali u mene i ispratili me s najlepšim željama. Neka ovo moje iskustvo posluži kao primer svima koji imaju dilemu, da li je i kada kasno da počnu da se bave sportom.

Poruka za sve: ako se nešto voli i postoji želja da se tome posvetimo, godine nisu prepreka. Važna je volja i posvećenost, kao i spremnost na određena odricanja.

Svetislav PAVLOVIĆ

Povezano