subota, 7. decembar 2019.

Kruševac
subota
Oblačno.
Oblačno.
6°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 77%
Brzina vetra: 0 m/s S
 

Kruševac od A do Š: Ljubinka Bobić

Kruševac od A do Š: Ljubinka Bobić

Tokom duge karijere tumačila je najrazličitije likove, a nenadmašnom se smatra njena interpretacija Živke u komediji Gospođa ministarka Branislava Nušića. Ljubinka Bobić je svoje likove često oplemenjivala nepredvidivim detaljima, pokretima, tonovima govora… Ono što poznavaoci domaćeg pozorišta i filma naglašavaju je njena geneza od tumačenja uloga jednostavnijih, vragolastih likova do složenijih i dubljih, dramskih uloga.

Projekat  pomaže Grad Kruševac, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja interesa u oblasti javnog interesa za 2019. godinu

Omiljena poput velike Žanke Stokić, ljubimica pozorišne publike Ljubinka – Boba Bobić, poznata i kao pisac nekoliko popularnih humorističko-satiričnih komada, tokom više od pola veka svog života na beogradskim scenama fascinirala je publiku

Ljubinka Bobić je rođena 2. januara 1897. godine u Kruscevcu, ali to o godini rođenja  sama nikada ne bi priznala. Godine, nagrade i nestalni sjaj slave za nju nisu bili značajni, jer ona se rodila kao glumica, a „vreme prolazi i autogrami blede”.

Detinjstvo joj nije bllo nimalo veselo. Preci Bobićevih, bežeći od Turaka dospeli su u Kruševac, dok je drugi deo porodične grane otišao u Rumuniju, u grad Turn-Severin. Rođena u skromnoj porodlci krušovačkog obućara Vlajka Bobića, kao drugo dete, rano je ostala bez oca. Majka Jelisaveta u svojoj 27. godini morala je da ponese sav teret oko podizanja petoro maloletne dece. Zaposlila se kao radnica u fabrici. Sve te oskudice mala ljubinka je podnosila ponosno i kao da je to siromaštvo još više osnažilo i osamostalilo njen duh. Neprestano se vrtela oko scena, protiovno majčinoj volji.

Govorila je kako je volela da se „nakinđuri“, majka je zbog toga istuče, a ona opet po starom. Pa onda izađe na ulicu, ceo komšiluk se smeje…

– A ja idem, izvijam se i mislim da sam najlepša. Idem tako, a iza mene pričaju – „Ova mala će biti glumica“.

Majka Jelisaveta bila je skoro očajna kada joj je ćerka postala glumica i kad bi nekom predstavljala svoju decu, ona bi stala naspram bobe i vrteći glavom davala joj znak da nipošto ne kaže da je glumica. Tek kada je u kuću Bobićevih počelo da stiže cveće, kao znak prizanja i simpatija, majka Jelisaveta je popustila.

– Glumac, ko je glumac, kako nastaje i kako nestaje? Škola? Natavno i škola. Ali, da bi pošao u školu čovek mora da se rodi. I toliko on toga donosi! Nešto mu kasnije donosi i baba, ako je majka mnogo stroga – ispričaće kasnije, u jednom svom sećanju, velika glumica.

I rado se sećale svoje babe Bojane.

– Moja baba Bojana je mnogo ozbiljno shvatila moju ličnost. Bila je to jedna fina žena, stalno se družila sa mnom. Ostali su me podučvali, ali ona mi je pričala priče. Sve same bezobrazne priče. Zato ja ni dan-dnas ne znam nijednu koaj nije bezobrazna. Ali i nijednu koja duhovita. Moja majka je bila besna na svoju majku, to jest moju babu. Dolazilo je do grdnih svađa, a onda bi joj baba ispričala jednu priču, Bezobraznu, naravno. Vidiš li tako teško, kroz sukobe, svađe i tragedije skoro, nastaje jedan komičar? U ovom slučaju komičarka, jer ja govorim o sebi.  

Govorila je da postoje dve vrste humora, jedan urođen, iz kolevke, i jedan koji se pravi. Korene svog humora je prepoznala u kako u baki Bojani tako i u ocu, obućaru Vlajku, koji je pričama i anegdotama uz rad zasmejavao porodicu, prijatelje i mušterije.

01

– Ja posedujem humor iz svoje familije. Tu su koreni mog duha za humor, za smeh. Ali, kada pravim humor na sceni da se publika iskida od smeha, to zaista ne umem sasvim tačno da objasnim. Recimo, vi vidite ovaj zid beo, a ja – roze! Tako i pri čitanju, odnosno tumačenju književnih dela – pozorišnih komada. A satira je za mene kao i za meni dragog Nušića: ne vređati, ne karikirati, nego voleti čoveka… A to se kod nas zaboravlja, pa su zato današnji reditelji ubili Nušićev smeh… Nisu čitali ni njegovo čuveno „Pismo kćeri“, koje je ogorčen napisao kada su ga kao najpopularnijeg narodnog pisca, oni naduvenci odbili da prime u Akademiju… Treba stalno čitati i Nušićev zakonik za pozorište, onih njegovih „Deset zapovesti prepisanih sa tablica iskustva“… Kao vernici Božji, tako bi pozorišni ljudi te Nušićeve „zapovesti“ trebalo stalno da čitaju, pa bismo imali i bolje komade, kao i glumce… Eto, priznaću vam, kad igram za publiku dajem sve, i srce i dušu, sva joj pripadam jer je moja najveća ljubav oduvek bilo – pozorište! Ona, moja publika to oseća i zato godinama dolazi uvek kad igram Živku ministarku. Čak me i na ulici zovu Gospođa Ministarka. A ja im kažem: Ostavite to jer sam ja predratna mondenka, buržujka, da sam htela mogla sam se udati i za pravog ministra… A kako ja, koja znam tri svetska jezika, usavršavana u Parizu, Berlinu i Beču, da se poredim sa današnjim nepismenim ministarkama.

Odrasla je na Topčiderskom brdu, u porodici Sremca Vladislava i Makedonke Jelisavete kao jedno od petoro dece. Kažu, najnemirnije. Školske dane je uglavnom provodila „iza furune” po kazni, što joj nije padalo teško, jer i taj kazneni ćošak je bio svojevrsna pozornica.

– Bio je rat, onaj prvi, svetski… Izbegli smo u Kragujevac. Mene te 1915. godine pošalju u Skoplje. Mene, jedinu od petoro dece upute tamo kao preporučeno pismo kod naših imućnijih rođaka Elzovića, kod kojih sam za hranu radila kao neko slušče. Ali, kako sam odmalena volela da se kinđurim i svašta od šarenila navlačim na svoje mršavo ko kljuse telo, pa kad se pojavim na ulici zasmejavam komšiluk, moji rođaci su brzo uvideli da će slabo da se ovajde od moje pomoći u kući…

Zato je Ljubinka redovno odlazila do izloga makedonskog Narodnog pozorišta da gleda slike glumaca i razrađuje taktiku kako da bez para za kartu odgleda neku predstavu. Dok joj jedno nije prišao uglađeni gospodin i pitao je šta radi.

– Gledam plakat.

Ponudio joj je da sa njim odgleda generalnu probu nove predstave i poveo je u upravnikovu ložu. Bio je to Branislav Nušić, lično!

Počela je da statira u skopskom Narodnom pozorištu, ali se to, očigledno, njenim domaćinima nije dopalo, pa šalju pismo njenim roditeljima, otkrivajući Ljubinkine namere da postane „vagabund i kurveštija”. Batine je nisu izlečile, već tada je bila nepopravljivo zaražena glumom.

Nakon dolaska u Beograd nastavlja školovanje u Ženskoj radničkoj školi, ali, sudbina se ponovo poigrala sa njom. Sreće, na ulici, opet slučajno, Nušića i usuđuje se da mu zatraži preporuku za angažman u pozorištu. I veliki Nušić u preporuci piše: „Šaljem vam ovu devojčicu punu temperamenta i živaca – iz familijarnih razloga“.

Ubrzo, eto Ljubinke u Narodnom pozorištu.

– Nušić reče da se javim Milanu Prediću. Od susetke na Topčiderskom brdu, gde smo tada stanovali, pozajmim moderan, ogromni šešir sa zadenutim šarenim perjem od „rajske ptice“, obučem njenu haljinu i natakarim pelc oko vrata, pa navučem bele rukavice do lakata… pa sve vrckajući kukovima pođem onako malena a doterana tako da su neki mangupčići za mnom povikali: „Vidi ovo malo, rođeno kurvinče!“ Umesto odgovora u vidu uobičajene psovke, kako sam izigravala otmenu damicu isplazim ja njima (da im ne ostanem dužna) samo jezik, pa pravo u Narodno pozorište, gde zapanjenom portiru koketno kažem: „Imam sastanak sa gospodinom Predićem…“ On me gleda čudno, zna da je upravnik Predić okoreli neženja u godinama, ali ko zna možda se sad matori uspalio, pa me bez daljih objašnjenja pusti gore na sprat…

Efekat?

 Gospođice, angažovani ste – rekao joj je Milan Predić, tadašnji prvi čovek Drame.

Malo je reći da je Predić bio zapanjen njenom pojavom i nastupom, dok su njegovi saradnici ginuli od smeha gledajući u nju kao u čudo. Šta god da je Nušić pre toga rekao Prediću o Ljubinki Bobić, ona je to svojim nastupom podržala i potvrdila. Istog dana je potpisala ugovor sa Narodnim pozorištem – opisuje Medias.

Debitovala je na sceni Narodnog pozorišta kao Šekspirov vilenjaka Puk u Snu letnje noći.

27723-ljubinska-bobic-280x425Igrala je u početku sentimentalne devojčice, ali i dečake-mangupe, koji su joj, kao i Raka, nestašni sin glavne junakinje „Gospođe ministarke“, pristajali spram temperamenta. Hugo Klajn je još tih prvih dana govorio kako u njoj primećuje čaplinovske mogućnosti velikog talenta, a Nušić ju je obožavao, isto koliko i ona njega. Govorila je da je srećna što na predstavi „Gospođa ministarka“ aplauz dobija komediograf, a ne ona.

Od 1923. godine bila je Marica u Sumnjivom licu. Uz čuvenu Žanku Stokić zaigrala je i u prvoj verziji Gospođe ministarke, igrajući – njenog sina Raku. Iako poznata, pre svega, kao komičar, na sceni i u životu, sa uspehom je odigrala Hedvigu u Ibzenovoj Divljoj patki, Katu u Koštani, Madlen Petrovnu u Krležinoj drami U agoniji.

Godine 1929. dobila je nemačku stipendiju i nastavila školovanje u Berlinu, na Visokoj glumačkoj školi, a 1936. nastavlja usavršavanje u bečkom Burgteatru, kasnije Londonu.

Na ceni se čudesno preobražavala od jednostavnih naivki do složenijih i dubljih karakterno-komičnih dramskih likova. U njenom umetničkom obrazovanju, najznačajniju ulogu imao je reditelj i pedagog Jurij Rakitin.

Tokom okupacije odbila je da zaigra Dorinu na premijeri Molijerovog Tartifa u zimu 1942. godine, obavestivši upravu pozorišta da pod okupacijom neće igrati. Incident nije promakao Nemcima koji su je, kao nekadašnju specijalizantkinju u berlinskom i bečkom pozorištu, pozvali na razgovor da obrazloži svoju odluku.

Nakon što im je bez okolišenja rekla da „ne želi da zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora’, nastavila je da u siromaštvu deli sudbinu svog naroda.

– Jednog podneva te stravično hladne zime 1942. godine, učitelj Bobić stigao je u našu kuću (držao mi je i časove violine) veoma neraspoložen, rekavši majci da je veoma uplašen za dalju sudbinu svoje sestre Bobe: „Naterali su je da nastupi u ulozi Dorine na premijeri Molijerovog ‘Tartifa’, ali je moja svojeglava i oštra na jeziku Boba odlučno odbila upravniku Joci Popoviću da pod okupacijom dalje igra tu svoju, inače, omiljenu ulogu. A Nemci znaju da je ona pre rata bila na specijalizaciji u berlinskom pozorištu, pa se plašim za njenu dalju sudbinu… – pričao je kasnije brat Miloljub Bobić.

P_2147_1929_b025_001

Tokom duge karijere tumačila je najrazličitije likove, a nenadmašnom se smatra njena interpretacija Živke u komediji Gospođa ministarka Branislava Nušića. Mada sama Ljubinka Bobić je smatrala da je tu ulogu još bolje od nje igrala Žanka Stokić. Upravo ulogu Živke ministarke odigrala je a sceni Narodnog pozorišta, 226. put samo mesec dana pre smrti.

I, ne iznenađuje da je Nušićeva Živka koju je Ljubinka Bobić zaigrala u oktobru 1964. godine kao penzionerka, u 67. godini, njena životna pozorišna uloga. Kritićari se slažu da za takvu ulogu, i uopšte uloge „Nušićevih žena” glumica mora da ima „telo i lice i za tragediju i za komediju”, ali i izražen ljudski karakter. Isprazne ličnosti Nušićevi likovi prosto sažvaću i ispljunu, pretvarajući svaku predstavu u nespretan amaterski pokušaj. Uloga u kojoj je maestralno glumila po godinama daleko mlađu ženu bez sumnje je bila teška, ali i neprirodna za uobičajene pozorišne podele gde glumice ćesto igraju likove žena starijih od sebe, a mnogo ređe nekoliko generacija mlađe. Ljubinka Bobić, koju danas mnogi smatraju najboljom Nušićevom Ministarkom je uvek skromno isticala da smatra kako u toj ulozi nije uspela da dostigne svoju prethodnicu, Žanku Stokić.

– Jednom mi je Nušić rekao da ću ja biti „ministarka“ . To me je začudilo, jer je tada Živku ministarku sjajno igrala moja prijateljica Žanka Stokić, za koju je Nušić tu ulogu i pisao… Tada sam mislila da Nušić cilja na moju udaju za neku visoku ličnost iz predsedništva vlade? A ono, Nušić bio vidovit.

ljubinka_f1

Ljubinka je svoje likove često oplemenjivala nepredvidivim detaljima, pokretima, tonovima govora… Ono što poznavaoci domaćeg pozorišta i filma naglašavaju je njena geneza od tumačenja uloga jednostavnijih, vragolastih likova do složenijih i dubljih, dramskih uloga. Ljubinka je bila poznata i po svom nekomformističnom duhu i boemskom načinu života.

 

Tokom svoje karijere Ljubinka je napisala i pet dramskih tekstova, od kojih je komad pod imenom „Porodica Blo“ stekao ogromnu popularnost. Napisala je i dva komada za decu: „Rista Robinson“ i „Rista sportista“ koji je premijerno izveden 15.01.1939. u dečjem pozorištu „Roda“. Sastojao se od pet slika sa baletom i pevanjem. Adaptacijom ovog komada nastao je istoimeni strip za koji je Ljubinka sa Mićom Dimitrijevićem pisala tekst a crtež je radio Momčilo Moma Marković. Prvi nastavak ovog stripa izašao je 28. februara 1939. godine u prvom broju „Politikinog zabavnika“, a poslednji nastavak u 17. broju 25. aprila 1939.

U poznijim godinama Ljubinka kao da je nerado govorila o prošlosti, činilo bi se da bi najradije od nje – pobegla. Beleži to i Kosta Dimitrijević:

„Kakva prošlost!“ jednom mi je kazala. „Živi za danas! Od danas do sutra ako hoćeš da budeš srećan… Nemoj nikad u kafani da pričaš o prošlosti, jer je ona u svakog dosta zajebana. A ako već moraš da govoriš o prošlosti, onda joj se podsmevaj! Pomeni samo vesele, komične događaje… Eto, danas se najradije sećam kako sam u onom prvom ‘drvenom’ ‘Manježu’, koji je 1927. izgoreo kod Cvetnog trga, svojim vragolijama zasmejavala publiku, kao i potom u onoj novoj zgradi na Vračaru, koju je Stupica posle oslobođenja upropastio. Gledajući u tim sentišmentiš ulogama u meni tek rođenu zvezdu, zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor ‘Politike’ Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih… Međutim, taj moj tadašnji veliki prijatelj Vlada Ribnikar nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, nego je to zaista bila lepa romansa… A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete… Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom, u društvu novinara Lole Dimitrijevića…“

direct1Kada bi je pitali zašto se nije udala, govorila bi da je pozorište skup hobi koji traži celog čoveka. Znalo se da je sa direktorom Politike Vladom Ribnikarom imala lepu romansu, a ona je pričala kako je u to vreme ceo Beograd bio zaljubljen u njene vragolije. Miloš Crnjanski joj je izjavljivao ljubav, a o rastanku sa pesnikom Radetom Draincem je ovako govorila:

– Nije išlo, jer sam ja bila, bre, zvezda ko Merilin Monro i stanovala u palati, vodila luksuzan život, a on zahteva da ostanem ko golubica na njegovoj jadnoj mansardi punoj knjiga i slepih miševa. I još traži da samo sa njim odlazim u pozorište i odbijem one nestašne uloge po kojima sam postala čuvena, da je ludovao tadašnji Beograd. A bio je i mnogo ljubomoran. Jednom, zbog neke korpe cveća dobijene ne sećam se ni od kog obožavaoca, udario mi šamar, hteo da me prebije ko mačku. E, tada je bilo sve gotovo…

Penzionisana je 1960 godine. I nerado je pričala o svojim penzionerskim danima. Nije ih prihvatala…

– Ko je, bre, penzioner, kad i dalje igram „ministarku“, pa u tolikim filmovima, a onda laprdam i sa novinarima. Bre, samo budale mogu glumce, lekare i vas novinare da penzionišu! Jeste, oterali su me pre petnaest godina „po sili zakona“, što se u kulturnom svetu ne radi na prečac. A ovde samo ako vrediš, kada smetaš svojim talentom i predanim radom našim večitim protekcionašima i podobnim, odnosno „prepodobnim“ mediokritetima, jedva čekaju da te se otarase! Oni, kao da ne shvataju da meni nije važna ni davno dobijena Nagrada za životno delo, ni nacionalna penzija, nego mi je uvek bilo najvažnije da igram za svoju dragu publiku. To me najviše vraća životu, zdravlju, raduje i na neki način podmlađuje. Zato i dalje prkosim, igram i ne priznajem tu odvratnu reč – penzija! Bila bih najsrećnija ko Molijer, ili meni dragi učitelj Pera Dobrinović, da umrem u pozorištu. To bi mi bila nagrada ravna onoj za životno delo. Je l’ vam jasno!…

Preminula je 3. decembra 1978. u Beogradu i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Povezano