utorak, 7. jul 2020.

Kruševac
utorak
Uglavnom bez padavina.
Uglavnom bez padavina.
20°C
Trenutni pritisak: 1010 mb
Vlažnost: 93%
Brzina vetra: 2 m/s J
 

МЛАДИ И ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА: Реч о позајмљеницама

МЛАДИ И ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА: Реч о позајмљеницама

Стефан Немања, најчувенији српски владар из лозе Немањића, одавно нам је записао и оставио у аманет следеће речи: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима.“

Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2019. години Министарства културе и информисања републике Србије

Пише Мирјана Гашић, професор српског језика и књижевности

Основ савремене европске псмености чине три писма: грчко, латинско (латиничко) и ћирилско (ћириличко). По важности, ћирилица је прво и основно српско писмо, од седамдесетих година двадесетог века запостављано, маргинализовано и запуштено, од потискивања у државној и јавној употреби, до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неоспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности последњих година.

Културноисторијски и политички развој током двадесетог века везан је за српско-хрватско државно и језичко заједништво, па је продукт тог времена дао српско културно наслеђе писано и латиничким писмом. Суживот два, испоставиће се, различита народа, неминовно је дао суживот и двају писама, што, као особеност једног језика, свакако не може бити штетна појава, све док једно писмо, у овом случају латиница, не почне да угрожава постојање другог – традиционално нашег, српског писма – ћирилице.

Политички кораци који су довели до разилажења два народа довели су и до раздвајања писама, па је хрватски језик као своје писмо задржао латиницу у искључивој употреби, а српски језик је допустио демократичнију употребу оба писма, водећи рачуна најпре о националним мањинама и новопридошлим становницима избеглим са територије Хрватске. Том приликом је, по ко зна који пут, занемарен национални идентитет, изједначен у народу са пејоративним обликом „националистички“ и штета је већ почињена.

Не само када је писмо у питању, у осталим европским језицима, посебно територијално блиским нашем, уочава се изразити пуризам када је у питању и лексика датих језика који готово дословце забрањују употребу страних речи, њихово позајмљивање или преузимање из страних језика. За разлику од Аустроугарске, у српском језику је лако прихватање позајмљеница постало трајно обележје језичког стандарда. Наш књижевни језик већ у тренутку свог настанка, тј.онда када је његово језгро засновано на новоштокавском дијалекту народног језика имао је „ ту једноставну и велику врлину да је био лак, њега је просечан Србин знао, у главним цртама, самим тим што је знао свој матерњи говор“ (Павле Ивић, Поговор српском рјечнику 1818). Тај језик биоје заснован на народном говору и такав је и остао, што, наравно, не значи да се његова књижевна варијанта није знатно разликовала од свакодневно распрострањене разговорне варијанте.

Када се погледа слој речи које улазе у састав српског књижевног језика, доћи ће се и до многобројних речи које као позајмљенице улазе у српски језик, ту се настањују и остају мање или више прилагођене српској лексици, фонетици и морфологији. Тако се у саставу садашњег српског књижевног језика (за разлику од Вуковог из 1818) налазе изрази попут боја, компот, соба… које само најбољи познаваоци српског народног језика могу препознати као позајмљенице из турског, мађарског или неког романског језика. Просечни говорници неће уочити ту појаву из разлога што се велики број позајмљених речи одавно одомаћио у домаћој лексици. До позајмљивања речи долази у највећој мери из географских и културноисториских разлога. Највећи број новопридошлих речи облички је прилагођен нашим речима, мада има и оних речи које су задржале свој изворни облик без прилагођавања.

Новину у позајмљивању речи увешће нова времена која доминантно уводе утицаје других језика и култура у ионако ослабљен језик. Садашњи говорници српског језика, подвргнути утицајима из претходних деценија не поседују свест о значају постојања термина „национални“ и „српски“. Бирократски званичници подржаће ослабљену националну компоненту безразложним преимењавањем одређених административних појмова тако што ће термин „српски“ бити избачен из одреднице држављанства и уведен рогобатни, компликованији „Републике Србије“ – држављанство Републике Србије уместо српско држављанство. Елиминисани термин националне припадности само је последица вишедеценијског отклона од свега национално обојеног када је српски језик и култура у питању.

С тим у вези лако ће се разумети појава међу младима да не поседују свест о неговању националног идентитета и националних обележја. Са лакоћом ће одбацити српске речи у свакодневној комуникацији и замениће их страним речима које долазе са енглеског говорног подручја верујући притом да прате тренд, да су модерни у изражавању, актуелни, иако понекад несвесни конкретног основног значења позајмљене речи, неологизма.

Сведоци смо изненадне експанзије термина „бекстејџ“, „ин“, „аут“, „адвертајзинг“, „блокбастер“, „пи ар“… „четовање“, „скроловање“, „фајтовање“…који у све већој мери узимају данак запостављеним домаћим речима „иза бине“, „популаран“, „оглашавање“…. Тежећи томе да их савремено друштво и вршњаци разумеју, млади се у својој комуникацији олако хватају израза који колају њиховом социјалном групом, нешто попут ранијих сленгова и жаргона, такозваних „шатровачких“ говора, само што се овога пута лексика новопридошлих неологизама простире у широку сферу свакодневног живота, без потребе да се сакрије значење речи, напротив, са циљем да се целокупна јавност обавести о теми о којој млади говоре „својим језиком“.

До неразумевања ће, ипак, доћи. Покушајмо да замислимо директну комуникацију између припадника две различите генерације једне породице, када унук и његов деда покушавају да размене мишљење о савременим догађајима или уметничким делима!

Да закључим, језик се као највеће нематеријално благо једног народа чува све док има говорника који у потребе очувања језика од срца верују. Док постоје говорници који упорно настоје да на млађе пренесу свест о значају очувања језика, дотле ће борба за језик бити корисна и носиће победу над спољним утицајима. Стефан Немања, најчувенији српски владар из лозе Немањића одавно нам је записао и оставио у аманет следеће речи:

 „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Povezano