utorak, 27. oktobar 2020.

Kruševac
utorak
Bez padavina.
Bez padavina.
5°C
Trenutni pritisak: 1010 mb
Vlažnost: 100%
Brzina vetra: 0 m/s JI
 

VIKEND SA KNJIGOM: „Poredak vremena“ Karla Rovelija

VIKEND SA KNJIGOM: „Poredak vremena“ Karla Rovelija

Svojevremeno je Bjelinski rekao da vreme ima svoju logiku koja nije dužna nas da razume. Ali nas, svejedno, to nikada nije sprečavalo da nastojimo da tu logiku demistifikujemo. Koliko smo se do danas udaljili od polazne tačke? Odgovore daje i nova pitanja postavlja knjiga „Poredak vremena“…

„Ono nas nosi. Bujica sekundi, sati, godina koja nas baca prema životu da bi nas onda odvukla prema ništavilu… Mi nastanjujemo vreme onako kako riba živi u vodi. Naše bivstvo je bivstvo u vremenu. Njegova svečana muzika nas hrani, otvara svet za nas, muči nas, plaši i uljuljkuje. Vaseljena se širi u budućnost vučena vremenom, i postoji u skladu s poretkom vremena…“

Ovako Karlo Roveli, profesor fizike i stručnjak za intelektualnu neman zvanu kvantna gravitacija petlji, autor bestselera „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ (prevedenog na 41 jezik uključujući i srpski), počinje novu knjigu „Poredak vremena“ u izdanju „Lagune„. A prema pisanju Gardijana, to je jedna od onih knjiga koje pokazuju želju naučnika da spoznaju i razumeju svet. Zvuči kao preveliki zalogaj?

„I fizičari ponekad govore besmislice“, kaže Roveli, ali smatra da su oni pronikli dublje u misterije postanka nego bilo koji drugi naučnici. Zakoni fizike – gravitacije, energije, kretanja, vremena – čine osnovu zakona hemije, astrofizike i meteorologije. Prema tome, da bismo razumeli vreme, moramo za početak imati određena znanja iz oblasti fizike.

Autor je, stoga, oprezan prema čitaocima koji možda ne raspolažu prevelikim fondom egzaktnih naučnih znanja, ali im je poznata barem ona Foknerova misao kako „satovi ubijaju vreme… koje je mrtvo u onom trenutku kada ga te male stvarčice otklikaju„. Uz promišljeni, mada i zbunjujući, dodatak da „vreme oživi jedino kada satovi stanu“. 

I dalje ne znamo kako funkcioniše

Ali, šta je zapravo vreme, za čiju prirodu Roveli smatra da je možda najveća od svih misterija, s obzirom da njegova struktura nije onakva kao što izgleda, jer se zapravo razlikuje od jednoobraznog, univerzalnog toka. „Mi i dalje ne znamo kako vreme zapravo funkcioniše. Priroda vremena je možda najveća preostala misterija. Neobične niti povezuju ga s onim drugim velikim otvorenim misterijama: s prirodom uma, poreklom vaseljene, sudbinom crnih rupa, samim funkcionisanjem života na Zemlji. Nešto suštastveno nastavlja da nas vuče natrag prirodi vremena“, konstatuje Roveli.

On naglašava i kako lako možemo da zamislimo sebe bez postojanja prostora ili materije, ali – možemo li da zamislimo sebe bez vremena?

„Vreme otvara naš ograničeni pristup svetu. Vreme je dakle forma u kojoj mi, bića s mozgovima sazdanim suštinski od sećanja i predviđanja, stupamo u interakciju sa svetom: ono je izvor našeg identiteta. I naše patnje, isto tako.“

A patnja je, nastavlja Roveli, zato što moramo da izgubimo ono što imamo i ono čemu smo privrženi. Jer sve što započne mora da se okonča. Ono što izaziva našu patnju nije u prošlosti, niti je u budućnosti: to je tamo, sada, u našem sećanju, u našim očekivanjima. Čeznemo za stanjem bez vremena dok trpimo to što vreme prolazi: patimo zbog vremena. Vreme je patnja.“

A takvo je i jer smo njime opčinjeni i ophrvani u istoj meri…

„Jer ništa drugo do nestalne strukture sveta, efemerne fluktuacije u dešavanju sveta nije sposobno da dovede do onoga što jesmo: bića sazdana od vremena. To je ono čemu dugujemo sopstveno bivstvo, to nam daruje dragoceni poklon samog našeg postojanja, dopušta nam da stvaramo kratkotrajnu iluziju stalnosti koja je izvor sve naše patnje.“

Svet bez vremena

Knjiga je podeljena u tri dela. U prvom autor sumira ono što je moderna fizika razumela o vremenu, drugi zamišlja svet u kome ne postoji vreme i opisuje „ono što nam je ostalo: prazan, vetrovit pejzaž gotovo lišen svakog traga temporalnosti„, dok se u trećem knjiga pretvara „u plamenu magmu ideja, povremeno prosvetljavajućih, povremeno zbunjujućih“ o bezvremenom svetu.

I  tu počinje velika avantura koja relativizuje mnoge naše ideje o vremenu kao liniji po kojoj se tek uspostavlja sled događaja u koje spada i život svakog i svih nas. Logično je, onda, što je misterija vremena oduvek mučila čoveka i hranila čitave religije i filozofije. Stoga je Parmenid, usled mogućeg bega od nespokoja koji vreme u nama izaziva, poželeo da opovrgne njegovo postojanje, dok je Platon zamišljao svet ideja koji postoji izvan vremena, a Hegel govorio o trenutku u kome Duh nadilazi vremensku dimenziju i spoznaje sebe u svojoj potpunosti.

„Da bismo umakli od tog nespokoja, zamislili smo postojanje „večnosti“ čudnog sveta izvan vremena, koji bi, po našim željama, trebalo da bude nastanjen bogovima, Bogom ili našim besmrtnim dušama“ – piše Roveli.

No, da li nas je išta od toga približilo razumevanju onoga što vreme jeste? Zašto, recimo, pamtimo prošlost, ali ne i budućnost? Šta to znači da vreme „teče“? Da li mi postojimo u vremenu, ili ono postoji u nama? Može li teorija kvante gravitacije da shvati prostor bez vremena? 

Stvarnost nije onakva kakvom nam se čini

Tim Redford u svom razumevanju knjige Karla Rovelija polazi od toga da na najdubljem nivou matematičke fizike vreme uopšte i ne postoji. Stvarnost nije onakva kakvom nam se čini i na tom nivou nema dokaza o postojanju vremena, a kamoli nekakvog smera kretanja. „Razlika između prošlosti i budućnosti, između uzroka i posledice, između pamćenja i nadanja, između kajanja i namere… u elementarnim zakonima koji opisuju mehaniku sveta, takva razlika ne postoji“. U kvantnom svetu, u kome nema onoga što mi smatramo suštinom ili poretkom, postoje samo zasebni događaji koji se haotično roje naokolo. Dok ne udari u ekran, sveže emitovani elektron predstavlja samo oblak mogućnosti. Poljubac je događaj – ali gde se sada denuo? – kao što je to, na kraju krajeva, i neki kamen ili planeta, zaključuje Redford. Ništa nije večno, pa čak ni dijamanti.

Pa opet, čak i fizičari broje dane i godine, a civilizacija svoj kontinuitet meri vekovima. Vreme nam je neophodno, ono je merilo našeg postojanja i svega po čemu se orijentišemo.

A da li ćemo u budućnosti moći da bolje sagledamo i razumemo ove stvari? Roveli je optimista, podsećajući da je naše razumevanje prirode značajno naraslo tokom vekova i da i dalje napreduje.

„Sagledavamo ponešto od misterije vremena. Možemo da vidimo svet bez vremena: možemo da okom uma vidimo duboku strukturu sveta u kom vreme kakvo znamo više ne postoji — kao Luda na brdu koja vidi kako se Zemlja okreće kad ugleda sunce na zalasku. I počinjemo da uvidamo da smo mi vreme. Mi smo taj prostor, ta čistina otvorena tragovima sećanja u spojevima između naših nervnih ćelija. Mi smo sećanje. Mi smo nostalgija. Mi čenemo za budućnošću koja neće doći. Čistina otvorena na taj način, sećanjem i iščekivanjem, jeste vreme: ponekad izvor nespokoja, ali na kraju čudesan dar“.

U trećem delu velikog indijskog epa Mahabharata moćni duh po imenu Jaksa pita najstarijeg i najmudrijeg medu Pandavama, Judistiru, koja je najveća tajna od svih. Dobijeni odgovor odzvanja kroz milenijume: „Svakog dana bezbroj ljudi umire, a opet oni koji preostanu žive kao da su besmrtni.” (odlomak iz knjige)

 

Naše konačno vreme

Misterija vremena, tog „dragocenog čuda koje nam je otkrila beskonačna igra kombinacija dopustivši nam da postojimo“, je možda izvan naših „zamagljenih“ ovozemaljskih shvatanja, kaže Roveli, nameren da nas navede da o vremenu razmišljamo na jedan sasvim drugačiji način nego do sada. To, ipak, ne znači da ćemo, kada njegovu knjigu budemo odložili, biti sigurni da li vreme zapravo zaista postoji ili ne. Ipak, jedno je izvesno: biće nam jasnije… zbog čega nismo sigurni.

„Sada možemo da se osmehnemo. Možemo da se ponovo smireno zagnjurimo u vreme – u naše konačno vreme – i uživamo u čistoj snazi svakog prolaznog i dragog momenta u kratkotrajnom krugu našeg postojanja“.

Postojanja u kome smo, težeći za logikom koja nas potvrđuje, stvorili postojeći koncept vremena. Sve dok ono kojim svako od nas ponaosob raspolaže, ne ponestane.

„Srebrni konac je prekinut, zlatni fenjer razbijen, amfora na fontani polomljena, kofa upada u bunar, zemlja se vraća u prah“, poziva se Roveli na „Knjigu propovednika“. I zaključuje da je dobro tako.

„Možemo da sklopimo oči, počinemo. Meni sve to izgleda pravično i divno. To je vreme“.

Slavoljub MARKOVIĆ

Rubriku realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini Ministarstva kulture i informisanja republike Srbije

Povezano