subota, 4. decembar 2021.

Kruševac
subota
Uglavnom oblačno.
Uglavnom oblačno.
2°C
Trenutni pritisak: 1010 mb
Vlažnost: 92%
Brzina vetra: 3 m/s ZJZ
 

VIKEND SA KNJIGOM: „Iza žice“ Ljubiše Šaponjića – priče iz života štićenika Vaspitno popravnog doma u Kruševcu

VIKEND SA KNJIGOM: „Iza žice“ Ljubiše Šaponjića – priče iz života štićenika Vaspitno popravnog doma u Kruševcu

„Dugo sam razmišljao o pričama stražara noćnih smena o čudnim dešavanjima u Zatvorenom odeljenju i ne mogu da zaključim drugačije nego da neka nerazjašnjena misterija postoji… Neka korelacija između mrtvih i živih koji gaze po njihovoj zemlji je očigledno prisutna“ – kaže Ljubiša Milojkov Šaponjić, koji u knjizi „Iza žice“ donosi priče iz života štićenika Vaspitno popravnog doma u Kruševcu, gde je do pre deset godina radio kao vaspitač. Među zapisima je i misterija iz stražarske noćne smene…

Skromno tumara ovozemaljskim životom, provodeći penzionerske dane u Kruševcu. Tako stoji u biografiji Ljubiše Milojkova Šaponjića, iz koje saznajemo kako je, željan znanja, pažljivo slušao predavanja beogradskih, niških i zagrebačkih profesora Filozofskog fakulteta, pre nego što se otisnuo u novinarske vode, napre u Radio Boru, a zatim, između ostalog, proveo i jednu deceniju kao vaspitač u Vaspitno popravnom domu u Kruševcu, široj javnosti poznatoj po popularnoj televizijskoj seriji „Sivi dom“.

I upravo je sećanjima na dane i godine u Domu, sa distance od jedne decenije, posvetio knjigu „Iza žice“, nedavno objavljenu u izdanju Kulturnog centra Kruševac i predstavljenu čitaocima.

Promocija u Kruševcu bila je i simbolično iza žice, koja je delila autora i njegove goste od publike.

Svaki od četrdesetak zapisa u knjizi priča je za sebe. Kako jedan od učesnika promocije Veljko Stambolija reče, da li slučajno ili namerno, ali sudeći po ovoj knjizi neke stvari se u životu čoveku jednostavno dese, pa se tako i Ljubiši Šaponjiću desilo da vaspitava decu na koju je zlo vreme udarilo teški pečat. A Ljubiša se, sudeći po pričama ispričanim u knjizi, i te kako znao u šta se upustio. Danas nije lako biti vaspitač i van žice, odnosno u školi, pa samo možemo da pretpostavimo kako je biti vaspitač u ovako specifičnoj ustanovi. Ipak, uspeo je da sa štićenicima, koje ne zove nikako drugačije nego – deca, uspostavi prisan odnos pun poverenja i razumevanja. Svedoči o tome i knjiga…

A među zapisima u njoj je i jedan pod naslovom „Jeziva opomena“, koji je i privukao našu pažnju.

Recezent Veljko Stambolija, tim povodom:

– U nedostatku informacija ispredaju se mnoge priče koje se graniče sa mistikom. A misterija ima i unutar same ustanove koju je autor na zanimljiv način prikazao na kraju knjige. Misterija je vezana za noćna događanja koja izazivaju strah i kod iskusnih i hrabrijih stražara. Plač deteta ili misteriozni džipovi najviše su uznemiravali stražare i dežurne radnike. Ove jezive događaje stariji radnici povezuju s činjenicom da je Vaspitno popravni dom sagrađen na mestu gde su Nemci mučili i streljali srpske rodoljube, a u samoj blizini Doma nalazi se i veliki beli krst koji podseća na to zlo vreme – kaže Stambolija.

Razgovaramo i sa autorom, Ljubišom Šaponjićem.

– Dugo sam razmišljao o pričama stražara noćnih smena o tim čudnim dešavanjima u Zatvorenom odeljenju i ne mogu nikako da zaključim nego da neka nerazjašnjena misterija postoji… Neka korelacija između mrtvih i živih koji gaze po toj zemlji je očigledno prisutna. Nije to doživljavao jedan čovek, ili dvojica, već više njih. A nisam dublje istraživao i prethodne generacije, sigurno je toga bilo dosta. Oni koji su doživljavali ta neobična noćna dešavanja, pričali su jezivo. Čovek koji mi je pričao rekao mi je kako se i sada ježi kada se toga seti. Tražili smo zajedno razna objašnjenja, ali objašnjenja nema. Davno sam pročitao rečenicu, još dok sam bio mlad, da tradicija svih mrtvih kao mora pritiska mozak živih. Nešto sigurno postoji što je ljudskom umu još nepoznato – priča Šaponjić.

A pričalo se, zabeležio je u knjizi, o „jezivim doživljajima, naročito tokom prazničkog dežurstva kad vreme sporo odmiče“. I zatim prenosi priču stražara D. Đ., koji mu je ovako svedočio:

– Usred tmurne noći, kad štićenici spavaju, jasno čujem zvuk motora džipa i kako neko izlazi iz njega. Kao da je u cokulama.
Jasno čujem korake, cak, cak, cak… Pitam kolegu:

„Jel’ čuješ ovo?“

– Čujem – kaže zapanjen.

Otključam ulazna vrata paviljona, nema nikoga. Prošetam do kapije, nema ništa.

Psi okolo počeše da laju, zemlju grizu.

– E tad sam se uplašio – ispričao je stražar.

Ljubiša Šaponjić zatim prenosi priču drugog stražara:

– Nama se desilo da usred noći čujemo plač deteta i majke koja ga umiruje. Plače dete, ne smiruje se.

Pogledamo se i obiđemo levo i desno krilo paviljona. Sve uredno, a dečji plač ne prestaje.

Izađem napolje, obiđem oko paviljona, gledam na krov, nema ništa. Plač se i dalje čuje, ali nekako prigušeno. Vratim se unutra i razmišljamo šta da radimo. Ma, ne beše nam svejedno dok plač ne prestade.

I tako se u knjizi nižu neobična iskustva:

– M. M. nam je pričao kako je tokom noćnog dežurstva lepo čuo kako se ispred paviljona zaustavlja auto i izlazi čovek. Čujemo kako otključava ulazna vrata i mi očekujemo nekoga u kontrolu.

Pođemo ka vratima, nigde nikoga. Podigli smo celu stražu na noge, ali ništa ne ustanovismo. Zapamćena je i priča noćnih stražara, iskusnih i hrabrih, kojima je istekla snaga, kad je nešto zakucalo na prozor dok su igrali šah u noćnoj tišini. I tad se ispostavilo da nigde nema nikoga…

Šaponjić dalje u knjizi, nastaloj sa deset godina distance u odnosu na vreme koje je tu proveo i koje opisuje, piše kako je upravna zgrada ustanove podignuta na mestu zgrade nemačke komande koja je rukovodila streljanjem rodoljuba tokom Drugog svetskog rata na čitavom prostoru Memorijalnog centra Slobodište.

– Narod ovog kraja je hapšen, zatvaran, mučen i ubijan u omanjem podrumu koji je danas u sastavu Zatvorenog odeljenja. Zna se da je prilikom gradnje tog odeljenja 1974. godine, ispod stepeništa za sprat paviljona zabetoniran ogroman bunar nalik na jamu… U blizini Doma očuvani su i partizanski bunkeri, ali ne i humke njihovih žrtava u bratoubilačkom ratu – konstatuje Šaponjić.

Dom, kao Ustanova za prevaspitavanje maloletnika u sukobu sa zakonom, formiran je neposredno posle Drugog svetskog rata. Započeo je sa radom maja 1947. godine, a prvi štićenici su stigli u Kruševac 11. juna sa Ade Ciganlije. Dugi niz godina posle toga, u Dom su prihvatana maloletna lica iz cele tadašnje Jugoslavije, jer je bio jedinstvena ustanova te vrste u zemlji, što je ostao i do danas. Tokom decenija, Dom je nastajao, dobijao obrise svoje arhitekture i funkcije, razvijao i obogaćivao delatnost sarađujući sa mnogim ustanovama, institucijama i organizacijama, od upravnih, pravosudnih, školskih, kulturnih, pedagoških i socijalnih, do visokoobrazovnih i naučno-istraživačkih.

Danas već deluje savremeno, mnogo vole da kažu „kao mali grad“. Useljavanjem u nove paviljone, čija je izgradnja započeta u martu 2011. godine, počelo je novo poglavlje u istoriji Ustanove. Moderan i funkcionalan objekat projektovan je u skladu sa najvišim evropskim standardima i potpuno prilagođen nameni, a štićenici su smešteni u prijatne dvokrevetne i trokrevetne sobe sa kupatilima. I dan im je ispunjen brojnim i različitim korisnim aktivnostima.

Vreme, svakako, čini svoje. Neke priče ostaju. Ljubiša Šaponjić je želeo da se ne zaborave…

Slavoljub Marković

Rubriku realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini Ministarstva kulture i informisanja republike Srbije

Povezano