nedelja, 28. februar 2021.

Kruševac
nedelja
Bez padavina.
Bez padavina.
6°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 49%
Brzina vetra: 1 m/s SZ
 

Kruševac od A do Š: Udruženje ugursuza, namćora i baksuza „Dobra narav“

Kruševac od A do Š: Udruženje ugursuza, namćora i baksuza „Dobra narav“

U Kruševcu postoji nešto čega nema nigde drugde na svetu: Udruženje baksuza, ugursuza i namćora „Dobra narav“. Ovo jedinstveno društvo postoji još od 1929. godine, kada su ga osnovali ugledni trgovci, zanatlije, kafedžije, advokati, apotekari, profesori, bombondžije, voskari, opančari, pinteri, fijakeristi.

Projekat  pomaže Grad Kruševac, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja interesa u oblasti javnog interesa za 2020. godinu

Bilo je to vreme narastanja društvene svesti, pa se u gradu pod Bagdalom osnivaju brojna humanitarna društva – Laža i paralaža, Lako ćemo, Dživždan, Pregnuće, Dobra narav… Lažovi su se takmičili u paralaži, dživdžani u pevanju, a baksuzi, ugursuzi i namćori okupljeni oko Dobre naravi u – ćutanju. Sve se to dešavalo u starim kruševačkim kafanama, a sredstva prikupljana tokom okupljanja izdvajana su za pomoć najsiromašnijoj deci.

Da li iz inata, baksuzluka ili same želje da nastave da pomažu onima kojima je to i danas potrebno, tek jedino se Dobra narav održala svih ovih devet decenija. Baksuzi svih fela, njih više stotina, okuplja se tradicionalno na svoju slavu Deveti tornik (deveti utorak od Božića). Proslava, po običaju, počinje izvodjenjem baksuske himne, igra se čuveno „baksusko kolo“ (koje članovi igraju jedni drugima okrenutih leđa!), sprovodi se uobičajena procedura “zakona ćutanja” (dozvoljeno je jedino režanje i kikotanje), ali se i lomi slavski kolač i obavi primopredaja kolačarstva.

Sve je, dakle, protokolarno, po strogim pravilima baksuske tradicije koja se na ovu slavu rigorozno poštuje! I koja je uspostavljena pre tačno devet decenija, 1929. godine na svetog Tomu, u čuvenoj gradskoj kafani “Takovo” za koju priča kaže da ju je vlasnik Matijević i osnovao da bi baksuzi, ugursuzi i namćori imali gde da se okupljaju.

Prilikom osnivanja ustanovljena su i pravila ponašanja: ćutanje je zlato (ko prekrši ovo pravilo plaća kaznu), sedenje za stolom tako da svako svakome okrene leđa i slično. Doneta je i odluka da se godišnje okupljanje održava na najmalerozniji dan u godini, a to je po narodnom verovanju “deveti tornik po Božiću”. Tog dana, veruje se, ne sme ništa da se radi jer bi svaki započeti posao unapred bio osuđen na propast. Zato su majke strogo pazile kad pada Deveti utorak i branile da se na njega bilo kakav posao obavlja. A da bi se izbegle zle posledice žene na taj dan, osim što nisu tkale, nisu ni krojile ništa za muškarce, izbegavale su svaki domaći posao, a muškarci ovoga dana nisu radili sa stokom da tokom godine na njoj ne bi bilo štete.

Nasuprot tome, pravi dan za baksuze! I povod da se okupe na jednom mestu, kako to u Kruševcu već decenijama unazad čine. I to sa, zapravo, veoma humanim razlogom: sav novac koji članovi Društva skupe namenjen je siromašnim i talentovanim đacima i studentima. U početku su svake godine obezbeđivali kompletnu odeću za 13 đaka (koja im je kasnije uručivana – kako bi se „udesili“ – za Vrbicu), da bi se zatim broj darivane dece povećavao. Za poslednje tri decenije Društvo je obezbedilo odeću i druge poklone za više od dve hiljade đaka iz Kruševca i okoline.

– Najsrećniji smo kada darujemo decu – kaže predsednik Društva Zvonko Rajković.

Priča se i da je preteča Društvu bilo “Kolo srpskih sestara”, koje je širom Srbije bilo poznato po humanitarnim akcijama. Kao odgovor na njihov humanitarni rad muškarci koji su želeli da učine dobro delo po kojem će ih čaršija pamtiti odlučili su da formiraju društvo koje će po svemu, pa i po nazivu, biti presedan u celoj Srbiji. Tako je nastalo Društvo baksuza, namćora i ugursuza.

– Društvo je osnovano pomalo i iz inata tadašnjem kralju, koji je tražio da iza svakog okupljanja bude istaknut jasan smisao i namera. U Načelstvu su se smejali, a više vlasti ponadale su se da u novoosnovano društvo neće ući više ljudi nego što je potrebo za partiju tablića ili igru „Ne ljuti se čoveče“. Prevarili su se. U Društvo se na samom početku upisalo 360 članova (bilo je zabranjeno popovima, žandarima i oficirima da budu članovi, da bi kasnije zabrana bila proširena i na političare), uskoro je dobilo i „podružnice“ u Beogradu i Šapcu, kao i Žensku sekciju, članice „Osobite naravi“, a sarađivalo je i sa beograskim društvom Muka – priča Rajković.

Fešta je počinjala pre podne u ondašnjoj kafani „Staro Takovo“, raznim dogodovštinama, počev od svečane povorke gradskim ulicama uz pratnju pleh muzike. Ugursuske i namćorske zabave bile su posebno interesantne. Umesto sveća u rukama su držani strukovi praziluka, a na ražnju su pečene ljute paprike…

Sakupljali su se ljudi gradske fele, ugledni čaršijski domaćini i gazde. Pored toga što su pomagali siromašne, smatrali su da niko ne sme da propadne. Tako bi vlasnik jedne radnje, videvši da komšija nema posao, poslao mušterije kod njega, jer ako ne pazari ni danas, ni sutra, šta će njegova deca da jedu? A ako „pukne“ susedna radnja, možda propadne i njegova. Tako su se pomagali i držali zajedno. Dešavalo se da se čuje da nekoj kafani u gradu slabo ide. Onda se sve kafedžije pokupe i jedne večeri tamo naprave tulum, da čoveku krene posao…

Poslednja baksuska zabava odžana je 28. decembra 1941. godine (Društvo se održalo, dakle, i tokom celih devet meseci rata), posle čega su se baksuzi sastajali kako su znali i umeli, jer ko je smeo da prizna da je bogat, pa zato pomaže siromašne.
Rad Društva je formalno obnovljen tek 1987. godine.

„A evo, sada smo svi siromašni“, kažu danas u šali…

Dogodovština na baksuskoj slavi uvek ima napretek, a Zvonko Rajković se priseća jedne:

– Čovek je doneo prase na slavu. Mi tamo, ovamo, pa odlučimo da to prase darujemo onom čoveku koji kod sebe ima taštinu sliku. Mislili smo da nema niko, ali se javi jedan, koji je iz novčanika izvadio zatečenu sliku svoje tašte, jer ju je tog dana nosio kod kamenoresca da je tašti ugradi na spomenik.

Titule u društvu se rangiraju, mada među ovom neobičnom skupinom kažu da je najviše baksuza, koji se, kako objašnjava Zvonko Rajković, rađaju kao takvi, pa ugursuza, koji to postaju sopstvenom voljom, i, najzad, namćora, koje stvara život. Svi članovi Društva (koje je imalo i svoj humoristički časopis “Šipak”) imaju i uredno overene članske karte i „dosijee“. Zanimljivo je da se Francuzi i Englezi i dalje muče kako da prevedu našu reč ugursuz. Baksuze i namćore su preveli, ali za ugursuza nemaju odgovarajuću reč.

Još nešto po čemu smo mi, Srbi, u svetu jedinstveni…

Slavoljub MARKOVIĆ

Povezano