Krsna slava je jedina netaknuta tradicija u Srba od vremena pokrštavanja do danas. Odolevela je raznim iskušenjima, ropstvu i ratovima, pa i onom najnovijem, pandemiji korona virusa, koja nije sprečila Srbe da, makar i u skomnijim ili samo simboličnim uslovima, proslave svog svetitelja. A životi svetaca koje Srbi slave kao zaštitnike prepuni su zanimljivih događaja, intriga, avantura i podviga, kaže Momčilo Petrović, autor knjige „Koju slavu slaviš“.
Narodna poslovica kaže: „Mitrov danak hajdučki rastanak, Đurđev danak hajdučki sastanak“. Sa slavama je upravo suprotno. Njihova sezona počinje sa Mitrovdanom, a završava se Đurđevdanom. Krsna slava, pre šest godina upisana i u Uneskovu reprezentativnu listu svetske nematerijalne kulturne baštine, jedinstven je hrišćanski praznik i jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja (ostali pravoslavci je ne slave), posvećen svetitelju – zaštitniku porodice tj. domaćinstva, koji je od svog nastanka imao veliki značaj u razvoju srpske kulture, očuvanju etničke svesti i razvijanju osećanja pripadnosti porodici, rodu, veri i entitetu.
Krsna slava je i jedina netaknuta tradicija u Srba od vremena pokrštavanja do danas. Odolevela je raznim iskušenjima, ropstvu i ratovima, pa i onom poslednjem, pandemiji korona virusa, koja nije sprečila Srbe da, makar i u skromnijim ili samo simboličnim uslovima, proslave svog svetitelja. I upravo je u vreme kada je svako od nas iznalazio svoj način borbe protiv globalne zaraze objavljena još jedna knjiga, Koju slavu slaviš (izdanje Lagune), koja detaljno opisuje crkvene i narodne običaje vezane za krsnu slavu. Ali, i više od toga, autor Momčilo Petrović se potrudio da objasni poreklo velikih pravoslavnih praznika i na zanimljiv način predstavi žitija svetaca koji se u Srbiji poštuju i praznuju.
– Životi svetaca koje Srbi slave kao zaštitnike svog doma prepuni su zanimljivih događaja, intriga, avantura i podviga. ‘Crkvenim’ temama prosečni čitaoci iz neupućenosti pristupaju sa strahopoštovanjem, a mora se priznati i da arhaičan jezik ne doprinosi njihovoj popularnosti. To je velika šteta, i takvi čitaoci su na velikom gubitku, jer je povest o nastanku hrišćanstva uzbudljiva poput trilera i slikovita kao što su najpoznatiji epovi. Priče o podvizima svetitelja koje hrišćani slave stoje rame uz rame sa daleko poznatijim legendama o antičkim herojima, i knjiga ‘Koju slavu slaviš’ sada ih čini pristupačnim širokom čitalačkom krugu – rekao je o tome Petrović.
Kroz 12 poglavlja knjige, ilustrovane fotografijama iz manastira Visoki Dečani, objašnjene su mnoge pojedinosti o kojima znamo malo ili nedovoljno. Recimo, o samom slavljenju – od porekla slave, slavskih rekvizita i njihove simbolike, do najčešćih grešaka u praktikovanju ovog obreda i nasleđivanju slave.
U delu o poreklu slave autor objašjava i činjenicu da su predmeti koji se danas koriste u slavskom ritualu kao takvi utvrđeni još u doba Svetog Save, navodeći da su oni koji su slavili donosili u crkvu sveću, krsni kolač, žito, zejtin i tamjan na blagosiljanje, dok su tadašnji sveštenici, kako nije bilo pisanih pravila, sami stvorili mnoge molitve i obrede, koji se, uz samo male izmene, i danas izvode.
Tako su se Srbi, proslavljanjem izabranih svetitelja, izdvojili od ostalih pravoslavnih naroda i razvili svoj opštenacionalni kult.
„Ali i Alabanci katolici, i Srbi katolici, zatim Bugari, Vlasi i Rumuni okupljaju se oko kolača i sveće na dan svog sveca, samo što to okupljanje za njih ima daleko manji značaj nego kod Srba, koji su od slava stvorili poseban ritual“ – konstatuje Petrović, podsećajući da je SPC tek 1862. godine, u vreme mitropolita Mihaila, propisala obred kakav danas poznajemo.
– Od davnina važi ona narodna da koliko je sela, toliko је i običaja u slavljenju slava, ali zaboravlja se da je Srpska pravoslavna crkva u nekoliko navrata donosila i dopunjavala pravila i izdavala uputstva o ispravnom slavljenјu slave – podseća Momčilo Petrović.
Praznici su u knjizi svrstanini u deset poglavlja – od Gospodnjih i Bogorodičinih, do praznika pravednih, bezmitnih vračeva, besrebrenika i čudotvoraca.
Posebnu pažnju privlači pregled svih Srba koji su proglašeni za svetitelje, kao i njihova žitija, od najranijih vremena (prvi srpski svetac je Jovan Vladimir, slavi se 4. juna) do današnjih dana (monah Hariton Lukić je stradao za vreme rata na Kosovu i Metohiji 1999. i kao Prepodobni novomučenik pribrojan je Saboru Svetih 16. maja 2016. godine, u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u Ljuljacima i za datum njegovog spomena određen je 11. oktobar).
Na ovaj način autor je, kako je to prokomentarisao Dušan Miljić, „pokazao da mučenici i stradalnici za veru nisu relikt prošlosti, nego da je i tokom 20. stoleća bilo podvižničkih primera koji će čitaoca ostaviti bez daha, tim pre što su se desili u tako bliskoj prošlosti i što su ponekad znatno potresniji od mnogih stradanja koje su hrišćani trpeli u vreme Rimljana i Turaka“.
– SPC je dosad u spisak svetih uvrstila oko dve stotine Srba. Uz spisak i detaljne podatke o životu svakog od njih, u uvodu ovog dela objašnjen je postupak proglašenja neke osobe za sveca. Istini za volju, neka imena sa ovog spiska svojevremeno su izazivala sporenja u javnosti. Ali crkva ima neka svoja merila, kantar drugačiji od našeg, i računa sa večnošću – rekao je Petrović, čija je zajednička knjiga sa Slobodanom Reljićem „Srpsko pravoslavlje“ u novom, dopunjenom izdanju (tri decenije posle prvog) takođe nedavno ugledala svetlost dana.
A o tome kakve se sve priče o Srbima svetiteljima mogu pronaći, slikovito govori primer prepodobnog Petra Koriškog, koga Crkva slavi 18. juna. Rođen je između 1211. i 1215. u selu Unjamir kod Peći (neki izvori kao mesto njegovog rođenja navode selo Koriše, blizu manastira Svetog Marka, kod Prizrena). Roditelji su mu bili bogati i pobožni, ali je rano ostao bez oca, pa je preuzeo brigu o majci i sestri Jeleni. Nakon majčine smrti, razdelio je imovinu sirotinji i sa sestrom otišao u obližnji manastir.
U Manastiru Svetih apostola Petra i Pavla, zadužbinu Svetog kralja Uroša, primio je monaški postrig, ali se uskoro u Petru javlja potreba da se osami, pa odlazi u jednu skrovitu pećinu na padinama Šare (naspram te pećine je druga, isposnica njegove sestre Jelene).
„I pope se, noktima hvatajući, na jednu visoku stenu… nađe na njoj kao od Boga spremljenu pećinu i, zahvaliv Bogu, veoma joj se radovaše.“
I tu će ostati do kraja života.
Dane je provodio u strogom postu i neprestanom bdenju, ali i u velikoj borbi sa demonima: „Okružen zmijama i drugim krvoločnim zverima, ovaj podvižnik osetio je svu bedu ljudske prolaznosti i potrebu Božje blizine.“
Glas o njemu se daleko proširio, pa se ubrzo u okolnim pećinama nastanilo brojno bratstvo. Upokojio se u dubokoj starosti, 5. juna 1270. ili 1275. godine u svojoj isposnici.
„U noći kada se upokojio monasi videše obasjanu isposnicu i čuše umilno pojanje bezbroj pojaca. Gospod proslavi njegove mošti gde se dešavaše čudesna isceljenja i koje počeše obilno da miomirišu. Sa svih strana počeše nevoljni da dolaze, bez obzira na veru i svima Sveti Petar Koriški pomagaše i isceljivaše ih od bolesti.“
Nad njegovim moštima car Dušan je podigao je crkvu, koja je bila hilandarski metoh. Gradio ju je hilandarski starac Grigorije. Kasnije je ostatak moštiju svetog Petra prenet tajno u Crnu Reku (boravio je tu za kratko vreme), gde se i danas nalazi u manastiru – monaškoj isposnici i gde „čudesno pomaže svima koji se sa verom obrate“.
Govorio je patrijarh Pavle kako je pravoslavlje živa vera, koja se svedoči samo ispravnim životom. Pripovesti i neprekinutom životu svetaca i način na kojima im se, slaveći krsnu slavu, obraćamo i molimo, to samo potvrđuje. Očekuju vas u knjizi „Koju slavu slaviš“, koja svakako zaslužuje vaše iščitavanje.
Rubriku realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini Ministarstva kulture i informisanja republike Srbije
