Humano društvo, sa sedištem u hotelu Evropa, pod ovim pomalo neobičnim imenom (Dživdžan) obnovilo je u Kruševcu 1932. rad ranijeg društva iz 1930. godine, osnovanog od strane naprednih građana – profesora, glumaca, zanatlija. „U skoro svakoj kafani kruševačke čaršije na stolove su stavljane kasice „Dživdžan“ na kojima su bili likovi vrapca, dečaka ili devojčice. Gosti koji su sedeli za tim stolovima nisu prihvatali kusur, već ga je kelner stavljao u kasicu. Organizovane su i Dživdžanove zabave, uglavnom jednom godišnje,uoči Nove godine“, zabeležio je mr Slobodan Simonović.
Projekat pomaže Grad Kruševac, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja interesa u oblasti javnog interesa za 2020. godinu
Radeći na našem serijalu sa pojmovima koji se početnim slovima vezuju uz niz slova od A do Š, shvatili smo da uz neka slova neće biti lako doći do materijala. Primer je upravo slovo DŽ. Na sreću, lokalna istorija nas usmerava na nekoliko imena i termina. Među njima je i dr Džejms Beri, profesor na Kraljevskom koledžu za hirurge, rukovodilac Englesko-srpske bolnice u Vrnjačkoj Banji od početka 1915. do početka 1916. godine, koji je bio je i na čelu tzv. „Berijeve misije“.
Džejms Beri je došao u Srbiju sa svojom suprugom Franses i ono što je za to vreme zanimljivo je da su oboje govorili srpski. Februara 1916. Berijeva misija se preko Kruševca vratila u svoju domovinu. Kruševac je u to vreme bio u ruševinama i pružao je tužan prizor, čemu je dodatno doprinela i arogancija nemačkih vlasti u ovom gradu, što je na svoj način opisao i Beri. U Londonu je te, 1916. godine, objavljena knjiga njihovih zapisa o Srbiji „Priča o jednoj jedinici Crvenog krsta u Srbiji“ , dragoceno svedočanstvo o tom vremenu na ovim prostorima.
Imao je Kruševac i glumicu sa prezimenom Džimić, Dobrilu, iz poznate kuće Tripkovića, koja je u našem gradu rođena 24. maja 1893. godine. Na sceni se predstavila u trupi Sime Bunića u Nišu, 1912. godine. U Narodno pozorište u Skoplju, u kome je kasnije postala prvakinja drame, došla je 1914. godine. Između dva rata stekla je na ovoj pozornici punu glumačku afirmaciju. Posle oslobođenja zemlje igrala je u Gradskom pozorištu u Beogradu, zatim je od 21. oktobra 1944. godine u ansamblu Narodnog pozorišta u Kragujevcu, a potom prelazi u Šabačko pozorište. Jedna od njenih posebno zapaženih uloga bila je u predstavi Rafal u nebo 1958. godine. Preminula je u Šapcu 1977. godine.
I stižemo i do Dživdžana. Humano društvo, sa sedištem u hotelu Evropa, pod ovim pomalo neobičnim imenom obnovilo je u Kruševcu 1932. rad ranijeg društva iz 1930. godine, od strane naprednih građana — profesora, glumaca, zanatlija.
Mr Slobodan Simonović konstatuje kako je Društvo imalo svoju Upravu i pravila:
„Rad – u skoro svakoj kafani kruševačke čaršije na stolove su stavljane kasice „Dživdžan“ na kojima su bili likovi vrapca, dečaka ili devojčice. Gosti koji su sedeli za tim stolovima nisu prihvatali kusur, već ga je kelner stavljao u kasicu. Organizovane su i Dživdžanove zabave, uglavnom jednom godišnje (uoči Nove godine).“
Simonović opisuje i kako su Dživdžanove humanitarne zabave izgledale:
„Prvo su članovi društva nastojali da što više ulove vrabaca (dživdžana). Deca i članovi društva nosili su pečene dživdžane po ulicama i stanovima, prodavali ih i ubirali prihod za pomoć siromašnoj deci. Zabava je reklamirana desetak dana pred Novu godinu. Zabavu bi organizoavao neko od kafedžija. Zbog što veće dobiti, cene stolova bile su licitirane. Žene, članice drugih humanih društava, poklanjale su razne ručne radove za lutriju. Poklanjana je sitna stoka i živina, što se uključivalo u javnu prodaju“.
Članovi Društva bi, obično o prazniku Vrbica, u saradnji sa školom i Kolom srpskih sestara oblačili „od čarape do kape“ siromašnu decu nižih razreda osnovne škole. Ostalo je zabeleženo da je 1935. godine u novu odeću obučeno 79 đaka.
Humano društvo Dživdžan postojalo je do Vrbice 1944. godine.
U Kruševcu je početkom 20. veka, ali i krajem onog prethodnog, inače delovao veliki broj humanitarnih društava, koja su bila odraz nacionalnih i građanskih stremljenja onovremenog društvenog uređenja. Istražujući ih, Ema Radulović podsetila je kako je još pre 1882. godine Ženska podružina, društvo koje je delovalo pod pokrovitellstvom kraljice Natalije, svoj pododbor dobilo u Kruševcu. Te godine kruševačka Ženska podružina osnovala je Žensku zanatsku („radenіčku“) školu, o čijem radu se starala. U listu „Kruševačka oblasna samouprava“ od 28. jula 1928. godine, objavljen je konkurs povodom prijema novih članica za internat Podružine u Beogradu.
Jedno od najaktivnijih udruženja ove vrste bilo je Kolo srpskih sestara, osnovano u zadnjoj deceniji 19. veka. Izuzev humanitarnih akcija i dobrotvornih priredbi, priređivanih najčešće o Matericama ili Vrbici, radi prikupljanja materijalnih sredstava za siromašnu decu, brige o porodici i vaspitanju mladih naraštaja (osnovalo je dečje zabavište 1922), ovo društvo se posebno istaklo u toku balkanskih i I svetskog rata negovanjem ranjenika u zgradi kruševačke Gimnazije.
„Zalaganjem njegovih članica, u Kruševcu je 1928. godine obnovljena Ženska zanatska škola u kojoj će se školo vati uglavnom siromašne devojčice. Aktivno je učestvovalo u radu Narodnog univerziteta i pripremanju raznovrsnih predavanja. Društvo kneginje Ljubice, čuveno po svojim godišnjim zabavama, bilo je vrlo angažovano u priređivanju humanitarnih matinea i soarea. Prihod od koncerata svoje pevačke grupe koristilo je, takođe, u dobrotvorne svrhe. Društvo kneginje Zorke je, izuzev uobičajenih aktivnosti, iniciralo otvaranje francuske škole za učenike osnovnih škola i decu predškolskog uzrasta“ – zabeležila je Radulović u „Lepoj varoši Kruševcu“.
