Živojin Petrović nastavio je da prikuplja zanimljive i nestvarne crtice iz naše prošlosti, među kojima je i priča o zlataru koji je poklanjao zlato, o prvom Srbinu koji je oplovio planetu, Barbotovoj gardi, prvom meteoritu, ali i o prvom hirurškom podmlađivanju i jedinoj parlamentarnoj bebi u Srbiji… Pedesetak posebno neobičnih priča, „nestvarnih, a stvarnih“ – objedinio je u sada već drugoj knjizi serijala
25. februara su rođene mnoge zanimljive ličnosti. Čuveni francuski slikar Renoar, operski pevač Enriko Karuzo, gitarista Bitlsa Džordž Harison… ali i jedna beba u – Narodnoj skupštini Srbije. Istoj onoj gde se tog istog dana ozbiljno pretresao budžet, sa žustrim raspravama o državnim dugovima, redukciji činovnika i penzijama.
Baš o toj „jedinoj parlamentarnoj bebi u Srbiji“ piše i Živojin Petrović u knjizi „Nestvarno, a stvarno 2“, svojevrsnoj zbirci neverovatnih priča iz naše prošlosti, zaključujući kako su „u Narodnoj skupštini Srbije padale vlade, letele glave, izbijale tuče, vođene mnoge borbe, ali se rodila samo jedna beba!“
Prelistali smo i sami, tim tragom, predratnu štampu kako bismo saznali o ovome nešto više, i pronašli u beogradskom dnevnom lsitu „Vreme“ iz fenruara 1935. godine opširan tekst pod naslovom „U narodnoj skupštini rođeno dete“, u čijem se podnaslovu dodaje kako je „napredna i zdrava beba rođena u suturenu pod salom u kojoj plenum pretresa državni budžet“, isti onaj koji smo maločas pomenuli.
„Više nije uzbudljiva senzacija ni kada se dete rodi u vozu, ni u avionu. Ni na tramvajskoj stanici… za vreme predavanja ili u demonstracijama. Jedna mala beba u Jugoslaviji bacila je veliku senku na svetsku slavu rođenih pod čudnim okolnostima. Jer se rodila jedina od kako postoji parlamentarizam u samoj zgradi parlamenta, u suterenu palate narodnih otaca kad iznad njene glave u sali za sednice plenuma Vojislav Lazić lupa dlanom o govornicu“ – čitamo u starim novinama.
Ostatak priče donosi nam i Živojin Petrović u knjizi „Nestvarno, a stvarno 2“, u kojoj čitamo i dijalog između sveštenika i novopečenog oca:
– Gde je rođeno dete? – upita sveštenik presrećnog oca kako bi u knjigu rođenih upisao podatke o bebi.
– U Narodnoj skupštini, oče! – ponosno reče otac novorođenog dečaka.
Sveštenik nakrivi glavu, pogleda čoveka popreko, spusti naočare, te začuđeno ponovi:
– Gde je rođeno!?
– U Narodnoj skupštini, oče.
Sledilo je i objašnjenje:
– Ja sam, oče, šofer predsednika Narodne skupštine i stanujem u suturenu Skupštine. Baš ispod sale u kpojoj poslanici održavaju sednice.
Odgovorio je tako Dušan Ivanović, kome je država omogućila da jednu sobu, tačno ispod svečane skupštinske sale, preuredi za život sa suprugom.
I, u rubrici „Ulica i broj“ rođenja deteta, sveštenik je upisao: „Narodna skupština!“
Nestvarne crtice iz naše prošlosti
Ovo je samo jedna od pedesetak neobičnih priča iz naše prošlosti, nestvarnih, a stvarnih – što uostalom i sugeriše naslov upravo objavljene knjige Živojina Petrovića, sada već druge iz ovog serijala. Autor, tako, nastavlja tamo gde je pre dve godine, u prvoj knjizi „Nestvarno, a stvarno“, stao. A iščitavajući njene stranice, mogli smo da saznamo ko je bio prvi Srbin na Severnom polu, a ko prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance, ko su bili jahači torpeda, kako je izgledala osveta mrtvog vojvode, koji je to Srbin bio najbolji iluzionista na svetu i koji je brod potonuo od stida. Sabrao je u njoj Petrović i priče o osveti mrtvog vojvode, o jednoj od najčuvenijih beogradskih proročica, đavolu među beogradskim balerinama, Robinzonu iz Baošića, zlatnoj groznici koja je drmala Srbiju…
I sada nastavlja dalje sa novim neverovatnim pričama i skicama iz naše prošlosti, zanimljivim i intrigantnim, ispričanim jednostavnim jezikom, sažeto i bez suvišnih detalja, pri čemu mu je pomoćnik u istraživanjima za ovu knjigu bila Aleksandra Vasiljević.
– ’Nestvarno, a stvarno 2’ je prepuna zanimljivih i nestvarnih crtica iz naše prošlosti, među kojima je i priča o zlataru koji je poklanjao zlato, o prvom Srbinu koji je oplovio planetu, ili o poslednjem putovanju Nadežde Petrović. Specifična je ne samo po tematskoj raznovrsnosti već i po jedinstvenim, možda do sada neispričanim događajima, koji su tridesetih godina prošlog veka očarali kako domaću tako i svetsku javnost, ali odmah zatim skrajnuti u zaborav i duboke arhivske podrume odakle sam ih upornim, ali inspirativnim traganjem i istraživanjem pronašao, te izneo na svetlost dana – rekao je o knjizi sam autor, Živojin Petrović.
On je nedavno objavio i knjigu „Do viđenja“ o jednom od najmisterioznijih zločina u Beogradu između dva svetska rata – ubistvu ekscentrične bogatašice Drage Mitrićević pre skoro devet decenija.
U knjigama „Nestvarno, a stvarno“ niže neke drugačije priče, intrigantne i često bizarne, koje malo koga ostavljaju ravnodušnim. Govorio je o tome ovih dana i u Kruševcu, gde je predstavio svoje knjige:
– Svaka od ovih priča je praktično film i već sam u pregovorima da se neke od njih ekranizuju. Jer, zaista, kada pogledate šta su naši preci doživeli, šta su i kako radili i postigli pre sto godina, shvatite koliko je to neverovatno za naše pojmove, nestvarno, a stvarno.. Moja istraživanja se bave nekim sitnijim detaljima iz naše istorije. Ja nisam toliko hrabar i spreman da se bavim velikim temama, ali sam siguran da i ti detalji iz života naših poznatih i nepoznatih ljudi, te neobične epizode, podjednako puno govore. Kada pogledate iz današnjeg ugla, iz ovih cipela, neverovatno je šta su i kako oni sve uspeli, gradeći Srbiju štapom i kanapom, baveći se naukom, istražujući… Kada te detalje pročitate i sagledate, dobijate jednu od mnogih kockica u istorijskom mozaiku, čiji sam ja samo jedan slagač – rekao je Petrović.
Prvi Srbin koji je oplovio svet
Živojin Petrović u novoj knjizi piše, tako, i o prvom i najmlađem Srbinu koji je oplovio planetu. Bio je to Stevan Vukotić iz Gornjeg Grblja, zemljouza između Kotora i Budve, koga su rođaci još kao osmogodišnjaka doveli u Rusiju. Kao navigacioni oficir podvigom se proslavio na ruskom ratnom brodu „Predprijatije“, malom trojarbolnom jedrenjaku sa 24 topa, izgrađenom u Petrogradu. Brod je plovio u naučne svrhe, sa 145 članova posade, među kojima je bilo stručnjaka prirodnjaka, astronoma, fizičara, meteorologa.
„Imali su maršrutu unapred vrlo precizno isplaniranu i ovaj mladi heroj se za izvršenje ovako teškog zadatka morao dobro pripremiti… Toliki put, više od 100.000 kilometara, uz razne vremenske prilike, završiti bez greške vrlo je, vrlo teško. Zato je on najbolji navigacioni oficir. Izvanredno vlada geografijom, astronomijom, navigacijom i meteorologijom, ali ima i izvanrednu sposobnost snalaženja u teškim situacijama“ – piše Petrović.
Brod je na putovanje oko sveta krenuo u proleće 1823. iz Kronštata, u čiju se luku posle tri godine vratio, dočekan sa najvećim počastima. Oficir Stevan Vukotić odlikovan je ordenom Svete Ane III reda i novčanom nagradom koju je primao svake godine, do smrti.
Nakon što je oplovio svet, postao je komandant jahte „Golubka“. Plovio je sa gardemarinima i predavao im nautiku i druge pomorske predmete. Umro je mlad, 1833. godine, u činu kapetan-lajtnanta, u 33. godini života.
Meteoriti padaju u vreme ručka
Piše Petrović i o prvom meteoritu (poznatom kao “sokobanjski“) u Srbiji, koji se prizemljio 13. oktobra 1877. oko 14 sati, kada su meštani primetili veliku kuglu koja se uz veliku eksploziju rasprsla. Kada je ministru unutrašnjih dela Kneževine Srbije Radivoju Milojkoviću doneto „kamenje iz okoline Sokobanje, koje je palo sa neba“, on nije hteo ni da ga pogleda već je džak sa dokazima prosledio u Veliku školu na razmatranje.
Svedočanstvo o padu meteorita kod Aleksinačke banje (kako se tada zvala Sokobanja) zapisao je čuveni naučnik Josif Pančić. On piše da se užarena kugla videla na 60 kilometara od mesta pada. Padu su prethodile tri jake eksplozije, a potom se pojavio gust oblak dima i čulo se zviždanje letećeg nebeskog tela. Kaže da je narod od „žestoke pucnjave“ pomislio da su udarili Turci, a da su se neki setili „vrelog kamenja za koje znaju iz predanja da kadšto na zemlju pada“. Svi su osetili da se zemlja trese. Između sela Šarbanovaca i Device profesoru su pokazivali ka nebu gde se nakon eksplozije video gust oblak iz kog su izlazila tri usijana đuleta.
„U Dugom Polju seljacima se u tom oblaku ukazao čovek na belom konju, drugi su tvrdili da je oblak bio tako strašan da su pobegli u kuću i više nisu iz nje izlazili. Oni koji su se zatekli u blizini pada kamenja, nisu smeli da priđu, a samo najhrabriji su iz daljine posmatrali rupe u zemlji. Mnogi su tvrdili da im je stoka od straha na sve strane pobegla, a oni iskusniji su govorili da to crno kamenje ne sluti na dobro. Međutim, Pančić je zabeležio i izjavu jedne „srčne babe sa planine Device“ koja je tvrdila: Vrelo kamenje je dobro po narod srpski“ – piše Petrović.
Najveći kamen, težak 38 kilograma, pao je ispod Radine šume na njivu Đoke Živkovića, koja se nalazila 4-5 kilometara severno od Sokobanje. Đoka je požurio da tri puta preore njivu, radi uroka, pa Pančić sa kolegama nije ustanovio dubinu rupe.
„I tako redom, od sela do sela, profesori su sakupljali kamenje od meštana, te se sa neočekivanim gostom od 49 kilograma, nazvanim ‘soko-banja’, vratili u Beograd nakon čega je Josif Pančić napisao iscrpnu naučnu studiju i objavio je u Glasniku srpskog učenog društva 1880. godine.“
Najveći deo meteorita čuva se u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu , dok je ostatak „razasut“ od Narodne biblioteke ‘Stevan Sremac’ u Sokobanji, sve do Priodnjačkog muzeja u Londonu i Muzeja Smitsonijan u Vašingtonu, radi razmene sa svetom.
Kako je svet slavio Srbe
Iz knjige „Nestvarno, a stvarno 2“ saznaćete i za nešto što je do naših dana prilično zaboravljeno, a to je da se veliki srpski praznik Vidovdan, ne tako davno, obeležavao i u svim moćnim zemljama Zapada, uz najveće počasti, o čemu smo uostalom i pisali u „Trećem oku“. Naime, tokom Prvog svetskog rata, Vidovdan su proslavljali Britanci, Francuzi i ostali saveznici sila Antante, kao znak sećanja na Kosovski boj i zahvalnost hrabroj srpskoj vojsci i njenom doprinosu u Velikom ratu. Prevođene su srpske junačke pesme, objavljivane zbirke i antologije, priređivane izložbe, štampani plakati zahvalnosti, održavani skupovi podrške i evociranja slavne srpske prošlosti. Himna Srbije je otpevana mnogo puta u to vreme, na javnim događajima, u crkvama, u školama i na koncertima.
Prosrpska euforija kulminira 1916. godine, obeležavanjem Kosovskog dana, odnosno Vidovdana, širom Britanije. Održane su službe u 23.000 crkava širom Britanije. Podeljeno je preko 200.000 pamfleta, dok je oko hiljadu bioskopa prikazivalo srpske filmove. U 12.000 osnovnih i srednjih škola obeležen je na prigodan način Kosovski dan, u svima su izložene fotografije srpskih vojnika i čitan je tekst Roberta Seton Votsona „Srbija juče, danas i sutra“. Istog dana, Kosovski odbor, kojim je predsedavao dr Elsi Inglis, a čija je jedna od članica bila i ledi Luiz Pedžet, organizovao je službu u katedrali Svetog Pavla u Londonu, gde su govorili arhiepiskop Kenterberija i srpski episkop Nikolaj Velimirović.
Golub zvani Čiča
Ali, da za kraj pomenemo iz Petrovićeve kolekcije zanimljivosti i jednog goluba, zvanog Čiča. Naime, pre jednog veka u Petrovaradinu je u kasarni boravilo oko dve hiljade golubova-pismonoša, uglavnom francuske rase galeb, ali i jedan broj specijalaca iz Belgije rase tilmer. Imali su, navodi Živojin Petrović, čiste i komforne letnje i zimske stanove, zimovnike na sprat, parno grejanje, redovne obroke, kupanje, preglede, „razgovore“ sa vaspitačima. Vladali su pravi vojnički red i disciplina! Svakodnevne vežbe podrazumevale su da vojnik-golub donese poštu sa udaljenosti i preko 300 kilometara.
„Najstariji golub u srpskoj vojsci služio je sedamnaest godina u golubijoj vojnoj pošti, a ime mu je bilo – Čiča“ – završava Petrović.
Po ostale priče moraćete da zavirite u njegovu knjigu. I proverite gde je tu famozna tanka linija koja deli nestvarno i stvarno…
Slavoljub Marković
