Život bez struje, kupatila, frižidera i drugih tekovina modernog doba, danas je postao nezamisliv. Nažalost, primer samohrane majke iz okoline Kruševca uverava nas da je u zemlji Srbiji, čak i to moguće
U uslovima nedostojnim čoveka, u kući bez kupatila i donedavno struje, tridesetšestogodišnja Mica Ćupović odgaja petoro dece iz ranijih brakova i vanbračnih zajednica. Sandra ima 13 godina, Miloš 10, Marijana 9, Danijel 3 i po, a najmlađi Uroš dve.
Mica je 1995. godine, u akciji „Oluja“, izbegla iz hrvatskog Karlovca, a pre 8 godina od Centra za socijalni rad dobila je na korišćenje oronulu kuću u Rosici. Prethodno je živela u Zaječaru, potom u kolektivnom izbegličkom centru u Ribarskoj Banji i u privatnim iznajmljenim kućama u okolnim selima.
– Vlasnik ove kuće je u Gerontološkom centru, a nama su je dali na trenutno korišćenje koje traje sedam, osam godina, bez vode i struje. Poručili su nam da nekog drugog smeštaja nema, stan u gradu i slično, mada sam im ja rekla da to i ne tražim, samo mi je važno da nisam na ulici. Snalazimo se, moramo – sleže ramenima ova hrabra žena. – Očevi dece dođu pijani, obijaju vrata, teraju silu, jednom prilikom se najstarija ćerka onesvestila od straha. Za pomoć se ne javljaju, jer deca su im samo bila bitna dok se nisu rodila, a kad su videli kolika je to obaveza, nisu im više zanimljiva ta deca… To nije životinja, to je dete.
Iako ne dobija alimentaciju, koja joj logično pripada, Mica mnogo ne haje za to.
– Sud može da natera oca da da novac, ali ne može da ga natera da im da ljubav.
Iz perspektive običnih ljudi, teško je zamisliti sa kakvim su se teškoćama oni suočavali prošle zime, kada je skala dostizala 20 stepeni ispod nule.
– Bilo je mnogo hladno, jer su prozori propali, istruleli, umesto stakla, koja su popucala, bio je karton, katastrofa – priseća se Mica.
Ova porodica živi od 20 hiljada dinara socijalne pomoći i povremenog nadničenja, a nađe se i poneki dobrotvor, poput našeg sugrađanina Radeta Košanina, koji je inicirao pomoć za Micu i njenu decu.
– Za Micu sam saznao preko interneta. Došao sam ovde sa pitanjem da li hoće pomoć, vrlo rado su je prihvatili. Najpre sam im doneo trosed i dvosed, koji su višak u našem stanu, a posle još puno toga. Prosto, oni nisu imali skoro ništa. Nisam mogao da verujem da se ljudi u 21. veku kupaju u staroj zarđaloj šerpi gde se nekad pravilo slatko?! To se u meni preokrenulo, želeo sam da to ispravim i da pomognem. Niko od nas nema previše, ali ako se to malo radi planski, ako ste uporni da ljudima izađete u susret, može se nešto postići. Dosta smo uložili materijalnih sredstava, dosta ljudi se uključilo i ja se nadam da je u biološkom i psihološkom smislu porodica Ćupović stabilizovana i spremna da gaji neku novu nadu u bolje sutra – ističe Košanin.
Ono što, po njegovom mišljenju, zaslužuje svaku osudu je reakcija okoline.
– Stvarno nisam mogao da verujem da porodica Ćupović živi ovde u takvim uslovima, a da niko iz bližeg okruženja, pa i Kruševca nije reagovao. Osam godina oni su živeli bez struje, uz sveću. Vrhunac jeste nedavno dovođenje struje, veliko hvala kruševačkom EPS-u. Ja sam bio uporan kao građanin, kao neki inicijator koji je imao ogromnu želju da se njima izađe u susret, makar struju da dobiju, pa da ostalo bude kako bude. Nastojaćemo i dalje da radimo, ovo nije kraj, ovo je početak, za zimu smo ih obezbedili, da im bude toplo, Srbijašume su obećale 10 metara drva, pripremili smo im namirnice i bezbedni su za narednih pola godine, a za naredno leto, videćemo, možda bude i nova kuća, ko zna.
Iako ima tri svoje kćerke o kojima vodi brigu, komšija Najdan Milićević pomaže im koliko može.
– Ne mogu mnogo da im pomognem, jer i ja imam svoju decu. Pomogao sam im da uvedu struju… Kuća je u jako lošem stanju, mnogo treba da im se pomogne – naglašava on.
Iz Centra za socijalni rad predlagali su Mici da, zbog teških uslova života, deca budu upućena u hraniteljske porodice, ali je ona to odbila, nadajući se da će, ipak, naći način da ih i u uslovima surove realnosti izvede na pravi put.
Dejan Milojević
