petak, 19. jul 2024.

Obaveštenje o neuspehu od provajdera:
Connection Error:http_request_failed

BAGDALSKI ZAPISI (11): „Bagdala“ – u stihu i prozi

BAGDALSKI ZAPISI (11): „Bagdala“ – u stihu i prozi

Kao što smo na početku našeg serijala konstatovali, „Bagdala“ je kao izdavačka kuća, književni klub i eminentni časopis značajno obeležila kruševačku kulturu u minulim decenijama. Iza nje je, između ostalog, desetine objavljenih knjiga, kao i tri časopisa od kojih dva i danas izlaze. Završavajući serijal, kao i pre nedelju dana donosimo mali izbor iz literarne produkcije njenih autora, članova Književnog kluba Bagdala i saradnika.

Zadatak, svakako, nije bio lak. Ipak, usudili smo se da vam u prethodnom i ovom sadržaju našeg serijala ponudimo neke od pomenutih literarnih radova, poetskih i proznih, kao jedan skroman i nepretenciozan izbor, kojim zaokružujemo priču koja će naredne godine svakako biti upotpunjena, već samim tim što u njoj Bagdala obeležava respektabilan jubilej – 65 godina postojanja i rada.

 

Profesor dr Vladeta Jerotić u manastiru Svetog Luke u Bošnjanu

Esej: VLADETA JEROTIĆ

KOGA DA ČEKAMO?

(marta 2016. godine)

Milan Rakić je decembra 1913. godine objavio lepu, čežnjivu pesmu ,,Čekanje“ koja može da privuče pažnju ljubiteljima poezije i danas, posle više od sto godina.

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe, skrivena tamom,
Po strmoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.
Čekam, a lenjo prolaze minuti
I sati biju na tornju daleko…
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, – i večno bih ček’o…
O šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada
Kad me se takne jedna ruka bela!
I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote njene, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim njojzi pun pobožnog straha,
Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače
Njena dva silna, neumitna oka…

Koga to čovek stalno očekuje? Verovatno Boga u koga se veruje, i ne veruje, a najčešće – ne zna. A možda očekuje Smrt da mu reši večnu zagonetku pred kojom su naročito bili radoznali – po sopstvenom kazivanju – veliki Borhes, a kod nas Nikola Milošević.

Ostanimo ovoga puta (zajedno sa Milanom Rakićem) na trećoj čovekovoj zagonetki: muškarcu i ženi, i njihovim međusobnim odnosima. Da su ovi njihovi odnosi tajanstveni i nedokučivi, kaže nam i Knjiga Postanja u Bibliji, a o tome iskustveno govore najpoznatiji pesnici i filosofi (o ženi je nesrećno pogrešno pisao, skoro genijalni filosof Oto Vajninger, početkom 20. veka).

Žena – iša – postala je na čudan način (suprotno od prirode) od muškarca (iš) Adama (,,čoveka napravljenog od zemlje“). Tako je čovek dobio čovečicu ,,da ne bi bio sam“, reče Bog. Sve to izgleda prirodno, a nije prirodno. Eva (,,majka sveg života“) jeste izašla iz ,,Adamovog rebra“ (u drugom prevodu ,,od strane“) – što znači da je ona-žena već bila ,,od početka“ u muškarcu (Adamu), ali ne i sa njim – zato mu je postala ,,družica“, ali opet: otkud toliko razlike između Adama i Eve, čak i kada Adam kaže: ,,Ona je kost moje kosti“?

Da li se tu krije tajna čovekove biseksualnosti, jer se u I glavi Knjige Postanja kaže: ,,Bog stvori muško i žensko, stvori ih“, dok posle odvajanja polova (u II glavi iste Knjige), kao da je nastala neizdržljiva čežnja za novim spajanjem, za povratkom u prvobitnu Celinu. Jer šta je drugo istovremeni orgazam muškarca i žene u ljubavnom zanosu (čak obostrane obamrlosti, koje se neke frigidne žene plaše) – nego povratak u Jedno!

Milan Rakić u pesmi ,,Čekanje“ ne čeka ni Boga, ni Godoa, niti neku varku (himeru), već čeka, izgleda, jednu konkretnu ženu ,,čudesnog sjaja lepote – bele ruke – i silnog, neumitnog oka“- Nema takve žene da mu dođe (da li je to ,,Jelena, žena koje nema“?), nije li to ipak himera, nepostojeća, a konkretna žena? Zašto ta žena nije ona druga, a neophodna polovina raspoluženog ljudskog bića? Možda je ta žena samo Platonova Idejaiz preegzistencije, pa ćemo je možda naći u postmortalnoj, stvarnoj egzistenciji?

Milan Rakić čeka tu nepoznatu (a možda i poznatu) ženu – noću. Da li zato noću što je čovek opet sam – kao ono Adam pre nego što je ,,uspavan tvrdim snom“ da bi Eva iz njega izašla bezbolno – sâm i uplašen, pa mu i zato treba noću žena?

Noću se sanja, i budno sanja, pa su neki pesnici pisali pesme samo noću. Izgleda da je lakše noću priznati sebi slabost, a i strah od stvarnog dodira ,,jedne ruke bele“, ali sigurno i celo ,,belo“ telo ženino; otud i ,,pobožni strah“, kojim rečima Rakić najdublje i najinitimnije pokazuje tajnu dodira (i telesnog i duhovnog) Žene i Muškarca.

Muškarci-pesnici, zar su bili u većini iskazujući svoju silnu čežnju za Drugim (Drugom); a šta bi rekla na sve to muško-žena? Bilo bi zanimljivo u nekoj pesničkoj knjižici posvetiti jednu polovinu muškoj čežnji za ženom, a drugu polovinu ostaviti ženskim pesnicima da nam kažu kakva je i da li je čežnja za muškarcem slična. Možda takve knjižice već ima u svetu poezije.

I tako, zaključujemo, Čovek (i muškarac i žena) čekaju, nikad dočekan obasjani čas dolaska Drugog, pa zato Milan Rakić i peva: ,,Ali još čekam – i večno bih ček’o…“.

Vredno je setiti se sada i drugog srpskog velikog pesnika, Jovana Dučića koji u prelepoj pesmi ,,Zalazak sunca“, doživljavajući istovetnu čežnju za DrugimDrugom, završava pesmu, zbilja tragično, filosofskoreligiozno: ,,I ja bih plako, ja bih večno plako, i nikad se utešio ne bih“.

ZORAN ĐURIĆ

OD HODANJA

(Bagdala, 208-9, 2016)

Umorio sam se od hodanja
Zemlja se poda mnom već rastresla
Tanak sloj gline klizi
I vreme sam istrošio
Ne vodeći računa o vremenu
Za mnom je ostalo više nego preda mnom
A sekunde izmiču
Izmiču mi i stolice i čaše
Programiran sam sa greškom u programu
Kraj vidim tamo gde ga niko ne vidi
U svojim očima

IVAN RIZINGER

LELUJAM

Nepopravljiva je greška
Nešto se sad mislim
Što si se tad stisla
Moje misli
Pa mesto
Krilima u visine
Ti tromo šapama
Uz planine
I eto kuda to može dovesti
Do sklonosti ka dremanju
Na oštrom kamenju
Zamotan u sopstvenu utobu
Nesklon ka sklonima
Skriven u svojim slovima
Suviše presan vucima
Lelujam kroz šumu
Za tuđim zvucima
Ko zna nek ćuti
Ko ne zna
Nek ne sluti

SRBA ĐORĐEVIĆ

PUTOVANJE SA UJAKOM

Moj ujak je Bog
Triput me njemu slali
Triput ujak me vraćao.
Tačno u devet
U gustoj senci istrajavanja
Bele me maske uspavljuju.
Gubim se u prostoru
Bubašvaba.
One gospodare podzemljem
Operacione sale
Šetaju svojim Jelisejskim poljima.
Neke žive i bez glave
Norma im je dvanaest dana.
U zamrzlom uglu sna
Ujak pevuši.
Kraj uzglavlja plovimo oblacima.
Tu se brčka i glas jedne štrumfete.
Broji usamljenost
Svoje duše.
Bele maske iz mog tela
Vade moje loše uspomene,
Njima će se pogostiti psi.

Povezano