četvrtak, 25. februar 2021.

Kruševac
četvrtak
Delimično oblačno.
Delimično oblačno.
0°C
Trenutni pritisak: 1040 mb
Vlažnost: 96%
Brzina vetra: 1 m/s J
 

Knjiga koja prkosi vremenu

Knjiga koja prkosi vremenu

Ribare i šira okolina dobili su knjigu kojom mogu da budu polaskani, ali čija vrednost svakako prevazilazi lokalne okvire i potvđuje da nema malih sredina…

Svaki učenik ne mora biti odličan đak, ali može postati odličan čovek„. Ove reči pisca Ranka Marinkovića na na najbolji način situiraju značaj škole kao obrazovne i životne institucije, u kojoj se prepoznaje i jedna sredina, njeni potencijali, ulog za budućnost. Čini se da je mr Esad Popara, pedagog u OŠ „Velizar Korčagin“ u Velikom Šiljegovcu, upravo duboko svestan toga, nakon monografije o matičnoj školi čitaocima i budućim istraživačima ovih prostora sada ponudio i kompleksnu, sveobuhvatnu knjigu posvećenu Osnovnoj školi Ribare. Period koji je njome zahvatio je kapitalan i obuhvata 12 decenija (1891-2011) života škole, koje su i svojevrsna hronika čitavog kraja, podsećanje na događaje i ljude koji su ga na svoj način obeležili.

– Knjigu upravo i otvara širi istorijski pregled ovog kraja, od prvih materijalnih dokaza o prisustvu civilizacije do naših dana, sa kratkim nizovima demografskih i ostalih obeležja, osim Ribara i ostalih mesta u kojima se nalaze isturena odeljenja škole – Ribarska Banja, Boljevac, Grevce, Malo Krušince, Zubovac i Rosica. Na to se nadovezuje sažeta priča o razvoju školstva u Srbiji, neodvojiva od zakonodavnih, administrativnih načela koja su ga uobličila. Tako saznajemo i da je Ribare treće selo u dolini Ribarske reke koje je dobilo osnovnu školu u drugoj polovini 19. veka. Ona je, prema raspoloživim podacima, otvorena 1891. sa jednim odeljenjem i jednim nastavnikom, u staroj privatnoj zgradi koja se nalazila u sadašnjem dvorištu Qubodraga Milenkovića. I već tu čitaoce očekuju brojni zanimljivi detalji, koji knjizi sem očigledne dokumentarne vrednosti daju i životnost, uključujući i one o prvim učiteljima, Nikoli Jovanoviću i Mirku Marjanoviću, ili o prvim nastavnim planovima.

Pratimo, dalje, detaljnu hronologiju škole, u kojoj su i početak radova na podizanju školske zgrade (1909), ulazak đaka u nju (1911. godine, imala je dugačak hodnik, dve učionice, kancelariju, sobu za ručavanje đaka i za služitelja), rad škole i prosvećivanje između „dve svetske vatre“ (ratova), njena obnova, otvaranje novih odeljenja, osnivanje i delovanje sokolske čete, ručna školska biblioteka, školska kuhinja… Autor je dosledan u nizanju činjenica, bogatoj faktografiji koja na ovaj način biva istrgnuta iz magle vremena i sačuvana od zaborava i predstavlja značajan doprinos opštoj hronologiji doba ubrzanog prosvećivanja koje je ovaj kraj i Srbiju uvodilo u normalne obrazovne tokove tog vremena.

Autor se u sledećem poglavlju koncentriše na rad škole u svakako osetljivom periodu Drugog svetskog rata, odnosno nakon njega (1944-1955), neodvojivom od opštih dešavanja u okruženju. Novo poglavlje knjige je istovremeno i novo poglavlje u životu Škole – njeno prerastanje u osmoljetku, uz formiranje Narodnog univerziteta u Ribaru. Događaji, očigledno, postaju zgusnutiji, prateći opšta društvena kretanja, reforme, jedno dinamičnije doba, što monografija dočarava poglavljima dovoljno sugestivnih naslova: „Osnovna osmorazredna škola u Ribaru“, „Masovno prosvećivanje naroda“, „Škola na spratu“, „Udruženje prosvetnih radnika“, „Spajanje škola“.

„Osnovna škola u Ribaru, 1962. godine, dobila je ime čestitoga kneza, „od Srbije glave“, Lazara. Posle sedam školskih godina, knez je bio prinuđen da ustupi mesto, u opštoj herojizaciji, Velizaru Stankoviću, jer je 1969. ribarska škola pripojena Osmogodišnjoj u Velikom Šiljegovcu“ – piše Popara, beležeći, dalje, kako je 1975. „nastavljena rašomonijada u spajanju – raspajanju“, kada je škola ponovo postala samostalna osmogodišnja škola, sa imenom narodnog heroja Miloja Zakića. Autor sve to prati zalazeći i iza vrata školskih zbornica i učionica, provodeći nas i kroz razrede, odeljenja, u kojima će se, ne sumnjamo, ponovo naći mnogi bivši učenici i nastavnici.

I tako sve do skorijih dana, po treći put ujedinjenja školstva u Ribarskoj reci (1991-92. Škola u Velikom Šiljegovcu postaje matična), povratka Svetosavlju, učenika izbeglica pristiglih iz vihora rata iz Hrvatske i BiH, reforme osnovne škole – sve do digitalnih učionica jednog novog doba, u koje mladi ulaze i kroz razne slobodne aktivnosti, sekcije. Ništa od toga ne promiče autoru, spremnom da priču zaokruži do kraja. Otuda i poglavlje o svim područnim školama, kao i ona o upraviteljima i direktorima, prosvetnim radnicima, ali i đacima čije „vreme tek dolazi“. Knjiga je bogato ilustrovana, što joj daje dodatnu dokumentarističku, ali za mnoge koji će je čitati i emotivnu vrednost.

Dovoljno je razloga da možemo da zaključimo kako su Ribare i šira okolina dobili knjigu kojom mogu da budu polaskani, ali čija vrednost svakako prevazilazi lokalne okvire i potvđuje da nema malih sredina. Knjiga je mnogo više od letopisa jedne škole, dragoceno svedočanstvo i podstrek ostalim istraživačima da otrgnu od zaborava dragocene detalje iz naše školske i narodne prošlosti.

Slavoljub Marković

Povezano