utorak, 19. januar 2021.

Kruševac
utorak
Uglavnom bez padavina.
Uglavnom bez padavina.
-2°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 70%
Brzina vetra: 2 m/s IJI
 

Kruševljanin i da­nas če­sto sa­nja Ti­ta

Kruševljanin i da­nas če­sto sa­nja Ti­ta

Po­sle 35 go­di­na ra­da u ne­po­sred­nom obez­be­đe­nju i sli­ka­nju Jo­si­pa Bro­za, sta­ri gar­di­sta Mi­ro­slav Mla­de­no­vić iz ru­ka­va si­pa da­tu­me, ime­na, lo­ka­ci­je – do­ga­đa­ja od pre 60 i vi­še go­di­na

Miroslav Mija Mladenović (88), penzionisani pripadnik Gardijske brigade i potpukovnik JNA, rodom iz Kruševca, u neposrednoj zaštiti predsednika Josipa Broza Tita proveo je tri i po decenije, od 1945. do 1980. godine.

Do1959. bio je zadužen i za fotografska snimanja predsednika SFRJ, uključujući i sahranu. Danas nosi štaku, ali ne zbog starosti, već kao posledicu sportske povrede – prilikom džudo borbe 1968. godine, zamenik komandira Garde ga je bacio na tle i Mladenoviću su napukla dva kičmena pršljena.

– Pre ove povrede, uvek sam raspoređivan na najteža mesta. Penzionisan sam po zakonu 1972. godine, dobio od druga predsednika zlatan sat sa posvetom, ali sam i dalje svaki dan išao na posao. Snimao sam predsednika i bio u potpunosti na raspolaganju sve do njegove smrti. Odlaskom u penziju dobio sam čin potpukovnika, a primao sam i gardijski dodatak na penziju, od 25 odsto – priča naš sagovornik.

Mladenović, iz rukava sipa datume, imena, lokacije – događaja od pre 60 i više godina, kao da je bilo juče. NJegova sećanja živa su enciklopedija Drugog svetskog rata, pred čiji kraj je postao i član partije, prošavši borbeni put od Beograda do austrijske granice.

Rat je započeo u sastavu Druge, a završio u čuvenoj Šestoj ličnoj diviziji. O Titu i Gardijskoj brigadi napisao je sedam knjiga, a priprema za štampu još četiri. Svakodnevno radi na laptopu, čita i piše tekstove, šalje i-mejl poruke, prati štampu, sakuplja isečke iz novina…

Kao najdražu relikviju čuva jednu fotografiju, snimljenu 25. maja 1979. na poslednji Titov rođendan. Kamera je zabeležila trenutak kada Mladenović predsedniku čestita 87. rođendan i rukuje se s njim. Iste večeri, Mladenović je imao i specijalni zadatak: pokazuje nam propusnicu za proslavu Dana mladosti, na kojoj piše da ima prolaz u ložu, svečanu ložu, na krov i teren stadiona JNA.

Predsednik i Tigar

– Jula 1960. godine, bila je velika vrućina. Stražario sam kod Bijele vile na Velikim Brionima, na trećem stražarskom mestu, gde su čamci predsednika. Predveče, vidim najpre Titovog vučjaka Tigra, ide pravo prema meni. Znao sam da drug predsednik dolazi.

Dođe i kaže: „Zdravo, druže, je li vruće?” „Nije”, kažem ja. Kad, on priđe, pređe prstom preko mog čela, a tamo znoj. „A šta je ovo?”, reče. Ja ćutim. „A što ti je ispod opasača bluza mokra”, pita opet. Ja samo ćutim i on ode. Nije prošlo par dana, iz beogradske vojne zadruge došla dva krojača i svima nama, bile su dve čete iz oficirskog bataljona, uzeli meru za letnju uniformu za Brione.

Pantalone kratke do kolena, sivo-maslinasta boja, lagan vuneni štof. Košulje, isti materijal, kratki rukavi, titovka na glavi, a dole sandale i dokolenice. Milina jedna – seća se Titov gardista.

– Nisam bio Titov fotograf, već vojnik, gardista, u zaduženja mi je spadalo i slikanje druga predsednika za potrebe države i vojske. Tog 25. maja 1979, na poslednji njegov rođendan, bio je već bolestan tada, doneo sam mu album sa njegovim slikama u koloru. Dobio je tri poklona: od svog kabineta, od Gardijske brigade, i moj album. On je obožavao fotografije, i kaže mi: „Hvala, Mladenoviću! Dajte da vidim šta mi je moj potpukovnik doneo.”

Od 1959. bio je stalno uz Tita sa fotoaparatom.

– Bilo je nekoliko Titovih fotografa koji su ga snimali za novine i druge potrebe. Ali, kada dam znak, oni odu. Naravno, niko od njih nije smeo da ima kod sebe pištolj. A ja sam uvek imao pištolj ispod odela, na samo nekoliko metara od Tita. Osim pištolja, ne mogu da govorim šta sam još imao sa sobom od naoružanja – ne sme da otkrije Mija Mladenović.

Bio je maršalov čovek od poverenja – prilikom važnih sastanaka državnog vrha on je fotoaparatom snimao događaj, ali, za razliku od fotoreportera i običnih fotografa, i dalje je ostajao u prostoriji i prisustvovao razgovorima. Međutim, o tim događajima ćuti kao zaliven, iako je prošlo više od pola veka.

– Upoznao sam Tita 1946. godine, već kao pripadnik njegovog obezbeđenja. Službovao sam u svim objektima gde je predsednik boravio. Beli dvor, Užička, Brioni… Kako mi padne dužnost. Međutim, tek posle odlaska u penziju 1972, imao sam mnogo više prilike za razgovor sa drugom predsednikom. Iako sam bio formalno u penziji, nije se ništa promenilo, ostao sam među glavnima za bezbednost u predsednikovom okruženju i nisam se odvajao od njega, sve do smrti – objašnjava naš sagovornik.

Stari oficir odaje utisak čoveka koji je i dalje na dužnosti. NJegove bitke još nisu završene.

– I dan-danas sanjam Tita, ali uvek iz onih mlađih dana. Baš sam ga skoro sanjao. I uvek je mlad, nikad ga nisam sanjao da je ostario, operisan. A drugaricu Jovanku sam samo dva-tri puta sanjao. Pre nekoliko godina, sanjam Tita da je došao u moju kamp kućicu u Kumboru. I muka me uhvati: kako ću sad da organizujem obezbeđenje! Kad sam se probudio, laknulo mi je – kaže Mladenović

Bo­jan Bil­bi­ja Politika Online

Povezano