utorak, 19. januar 2021.

Kruševac
utorak
Uglavnom bez padavina.
Uglavnom bez padavina.
-1°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 71%
Brzina vetra: 1 m/s IJI
 

Ko su biografi Svetog Save?

Ko su biografi Svetog Save?

Među onima kojima trebamo da zahvalimo što je autentična priča o liku i velikom delu Svetog Save sačuvana, svakako su njegovi biografi, Domentijan i Teodosije Hilandarac. Domentijan, hilandarski monah i po svom pričanju, Savin „poslednji učenik“ i pratilac na putovanjima, bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena, dok se o životu Teodosija Hilandarca zna vrlo malo i istorijski je gotovo nepoznata ličnost

Praznik Svetog Save, osnivača autokefalne Srpske crkve i njenog prvog arhiepiskopa, koji je svojim zaslugama uveden u red najpoštovanijih svetitelja, obeležava se po tradiciji u pravoslavnim hramovima i obrazovnim ustanovama u Srbiji. Sveti Sava je imao podjednako važnu ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu srpske države, književnom preporodu otvaranju škola i bolnica… Mirio je braću, zavađenu oko vlasti; mirio Srbe sa susedima i stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen.
Sveti Sava je preminuo u bugarskoj prestonici Trnovu 25. januara 1236. na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle diplomatske misije za prijateljsku bugarsku arhiepiskopiju, koja je njegovom zaslugom dobila samostalnost. Prema zapisima tog vremena, glas o smrti svetitelja stigao je u Srbiju 27. januara, pa se SPC na taj dan seća svog prvog arhiepiskopa, u čiju se slavu služe liturgije u svim hramovima u zemlji i rasejanju.
Među onima kojima trebamo da zahvalimo što je autentična priča o liku i velikom delu Svetog Save sačuvana, svakako su njegovi biografi, pre svih hilandarski monasi Domentijan i Teodosije Hilandarac. I jedan i drugi su napisali Život Svetog Save – dve najopsežnije knjige u našoj srednjovekovnoj književnosti, koje stoje u specifičnom odnosu: Teodosijeva je napisana na osnovu Domentijanove. Isti je junak, isti su događaji, ispričani po istom redu, pa opet – teško je naći dve knjige koje se međusobno toliko razlikuju, kako je to primetio i Jovan Deretić u „Kratkoj istoriji srpske književnosti“.

Domentijanovo učenje o božanskoj svetlosti

Prvi Savin biograf, Domentijan, hilandarski monah i po svom pričanju, Savin „poslednji učenik“ i pratilac na putovanjima, bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Zbog uloge svetlosnih simbola u stvaranju književne simbolike, nazivali su ga pesnikom svetlosti.
Njegova biografija je puna nepoznanica. Rođen je oko 1210. ali se ne zna gde. Jedno vreme je, posle monašenja, proveo u arhiepiskopiji u Žiči, da bi potom nastavio podvižnički život na Svetoj Gori. Bio je saradnik i duhovni učenik Svetog Save. Kao vrlo obrazovan bio je jako poštovan kako na dvoru tako i u životu Crkve, pa je tako i dobio ponudu od kralja Uroša I da napiše živopise Svetog Simeona i Svetog Save.

Obnova manastira posle velikog požara: Dela Domentijana i Teodosija nastajala su i bila inspirisanam Hilandarom

Domentijan je prihvata i najpre stvara Žitije Svetog Save, i to baš u Savinoj keliji u Kareji, administrativnom centru Svete Gore. Tu gde je nekada lik svog duhovnog oca posmatrao, sada ga je, u molitvenoj tišini, perom ispisivao. Moguće je da je pratio Svetog Savu na njegovom drugom putovanju, s obzirom na detaljne podatke koje daje o njemu. Ne zna se ni kada ni gde je umro, ali ni da li je zaista poznavao Teodosija na Svetoj Gori. Podsećamo, njegovo Žitije Svetog Save je između 1290. i 1292. preradio monah Teodosije, koji je naveo da to radi prema Domentijanovim usmenim uputstvima.
Ono što je, svakako, sugestivno je da „Žitije Svetog Save“ odlikuje težnja ka jasnom i preglednom iznošenju činjenica, pri čemu su događaji za Domentijana pre svega povod za otkrivanje bitnije božanske svrhe delanja glavnog junaka. Time naracija prevazilazi svoje stroge okvire, koristeći se biblijskim paralelama, citatima i svetlosnim simbolima – poput sunca, zvezde Danice, zraka, svetilnika, nadzemanjljska svetlosti – koji se provlače dosledno kroz celo delo, otkrivajući nam njegov najdubnjlji smisao i suštinu. Na to je, moguće, uticao i kult ognja i svetlosti iz slovenske paganske religije, ali je, verovatno, presudno bilo učenje o božanskoj svetlosti hrišćanskog mistika iz 14. veka Svetog Simeona Novog Bogoslova, koji je baš u to vreme prevođen na starosrpski jezik (mada je Domentijan verovatno odlično poznavao i grčki). Tako je Savin životni put simbolički prikazan kao kruženje Sunca sa istoka na zapad – od Svete Gore do otaxbine. Domentijan i kada ispoveda Boga kao Svetu Trojicu, govori o trisvetlom božanstvu. Bog je svetlost i kao svetlost se javlja čoveku.
Domentijan je pravi srednjovekovni mističar, u čijem posmatranju i doživljavanju sveta vlada svetlost i radost u saznanju dubljeg smisla života, kakvim ga je opisao i Dimitrije Bogdanović, autor „Istorije stare srpske knjizevnosti“. Na žalost, sačuvano je malo rukopisa njegovih žitija. Izgleda da je svoju monašku skromnost dosledno sprovodio uvek, pa čak i kada se radi o intelektualnoj delatnosti – „uradio je samo ono što se od njega tražilo“.

Između ljudskog i božanskog

O životu Teodosija Hilandarca zna se vrlo malo i istorijski je gotovo nepoznata ličnost! Istoričari nisu mogli da se opredele da li je on u stvari „gramatik“ Teodor Span (golobradi), koji je po nalogu Domentijana 1263. u Pirgu Preobraženja Spasova, iznad Hilandara, prepisivao „Šestodnev“ Jovana Egzarha, pa je proteran sa Svete Gore, jer „spani“, ćosavi („deca, mladići i evnusi“) nisu smeli u monaštvo, a naročito ne na Atos; ili je to jeromonah Teodosije (što je verovatnije), koji se spominje u hilandarskim i drugim aktima Svete Gore između 1316. i 1348. godine. On je, prema sopstvenim rečima, po Domentijanovim uputstvima preradio njegovo Žitije Svetog Save, između 1290. i 1292. godine.

Teodosije o svetiteljevim suzama
U vreme gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava. Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.

Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u bolnici formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti, koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“.

Bio je verovatno Domentijanov učenik i pokazuje se kao jedan od najčitanijih, najomiljenijih i svakako najznačajnijih srpskih srednjovekovnih pisaca. Mada kao himnograf zauzima prvo mesto u našem starom duhovnom pesništvu, on je prvenstveno pripovedač. Neki književni istoričari nazivali su ga romansijerom, a njegov Život Svetog Save romanom. Epizoda o Savinom begu u Svetu Goru i o poteri za njim zaista može podsetiti na poglavlje iz nekog romana. Kod Teodosija se bore suprotni motivi i težnje: s jedne strane, vuče ga ljubav prema Svetoj Gori i monaškom životu, koji je prikazan kao idilično „tihovanje“, a s druge strane, dužnosti prema otaxbini nameću mu obaveze koje mu ne dopuštaju da živi onako kako bi hteo.
Domentijanovo kapitalno delo o Svetom Savi, Teodosije je preradio po „otačaskoj zapovesti“ crkvenih vlasti, kako smatra dr Dragoljub Pavlović, „verovatno zbog toga što su se u Domentijanovoj biografiji nalazili neki detalji koji posle propasti latinskog carstva (1261) nisu više odgovarali zvaničnom stavu srpske crkve“. Tako je Teodosije iz svog Žitija Svetog Save izbacio deo u kome se govori o tome da je Sava krunisao Stefana kraljevskim vencem dobijenim od pape.
Redak pripovedački dar dar Teodosija posebno je, inače, upečatljiv u njegovom „Životu Petra Koriškog“, delu o anonimnom pustinjaku čiji je lik prikazan u dramatičnim odnosima – prema svojima, majci i sestri, prema sebi, prema Bogu. I prema rečima Jovana Deretića, ni u jednom drugom našem delu nije sa toliko snage data drama srednjovekovnog čoveka raspetog između ljudskog i božanskog, između „grešnih“ potreba tela i verskog idealizma, koji je ostvarnjljiv samo po cenu umrtvnjljenja telesnog u sebi.

S. MARKOVIĆ

Povezano