petak, 15. januar 2021.

Kruševac
petak
Mestimično oblačno.
Mestimično oblačno.
1°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 58%
Brzina vetra: 1 m/s SZ
 

Knjiga o fenomenu stripa Alan Ford u SFRJ – Cvjećarnica u kući cveća

Knjiga o fenomenu stripa Alan Ford u SFRJ – Cvjećarnica u kući cveća

Lazar Džamić, marketinški stručnjak iz Londona, govori o svojoj knjizi „Cvjećarnica u Kući cveća“, koja se bavim fenomenom kultnog stripa Magnusa & Bunkera u bivšoj SFRJ

Srce grupe TNT, njihovo sklonište, bila je cvećara. Poslednje utočište našeg stvarnog istorijskog Broja 1, Tita, jeste Kuća Cveća.

Obe kuće cveća su simboli pretvaranja, diskrepance između realnosti i želja, izneverenih nada i disfunkcionalnosti. Obe su samo fasade za nešto drugo što se krije iza njih – kaže u intervjuu za Danas Lazar Džamić, stručnjak za digitalni marketing koji već 12 godina živi u Londonu, o svojoj knjizi „Cvjećarnica u Kući cveća“, u kojoj se bavi fenomenom kultnog stripa „Alan Ford“ u SFRJ. Naime, Džamića je zainteresovao jedan zanimljiv podatak – „Alan Ford“ je kao strip doživeo neuspeh u svim zemljama gde je preveden, jedino je postao kultan u „rodnoj“ Italiji i bivšoj Jugoslaviji.

Jedna od vaših teza zašto su Jugosloveni „gutali“ Alana Forda jeste da eksjugoslovenski prirodni društveni sistem nije ni komunizam ni kapitalizam nego nadrealizam, te da smo živeli Alana Forda, ne kao strip, već kao realnost. Šta vas je konkretno u Jugoslaviji, a šta u Srbiji (posle devedesetih) asociralo na „Alana Forda“?

– Sve. Naš politički sistem, ponašanje ljudi na vlasti, čak i u malim sredinama (posebno u malim sredinama…), ružnoća i groteska naših buvljaka i raspadnutih autobusa (u vreme Miloševića), način na koji naše porodice funkcionišu i naš permanentno konfliktni odnos prema svemu: i svetu i nama samima. Takođe, spremnost da poverujemo u sve i da ne verujemo ni u šta.

Zagor, Blek Stena, Mandrak, Fantom i mnogi drugi super-junaci bili su aspiracija, eskapizam, ono što bismo želeli da budemo u nekom drugom univerzumu, u kome smo u stanju da uradimo sve što poželimo. „Alan Ford“ je bio inspiracija, realizam, vodič kroz život kao što je naš, na načine slične našima i sa sličnim rezultatima: preživljavanje kroz male pobede ili makar kroz izbegavanje velikih poraza.

Šta smo još prepoznali u famoznoj grupi TNT?

Knjigu je za hrvatsko tržište objavila izdavačka kuća Jesenski i Turk, dok je za prostor Srbije nadležan Heliks. Cena za hrvatsko tržište iznosi 80,10 kuna, dok se u Srbiji ovo izdanje može nabaviti za 740 dinara.

– Još nešto „naše“: bandu benignih i disfunkcionalnih diletanata, neznalica koje se bore za preživljavanje u surovom modernom svetu, neko za koga možemo (i treba, moralno) da navijamo jer probleme rešava kao i mi; u lakonskom, ali preciznom opisu mog prijatelja: „pola na pamet, pola na bes“. I pola na sreću… Alan Fordovci krpe sve: svoja odela, svoja transportna sredstva, svoje antikvarno oružje, svoja rešenja situacija. Sve je samo beskrajni krpež, proizašao iz nedostatka izbora i mlitavog osećanja misije (ili, tačnije, prinude Broja 1). Svaki muškarac u bivšoj Jugoslaviji koji je išao u vojsku (a to znači svi) u Fordovcima je video rođenu braću.

Još jedan od razloga, možda, zašto je strip bio mnogo popularniji među momcima nego devojkama… Cela ikonografija vrlo je poznata svakome ko je ikada sedeo u jednoj našoj porodici: tu je svemoćni, zahtevni, nikada zadovoljni, mrzovoljni pater familijas (Broj 1), koji se ne libi liberalne upotrebe štapa kao univerzalnog sredstva motivacije i kažnjavanja; tu su mnogobrojni žalopojni rođaci, uglavnom babe i dede, koji pate od svih mogućih bolesti i već su decenijama na samrti; tu su razna braća, sitni šverceri, mali lopovi, muvadžije; blesavi stričevi i ujaci, sa svojim komičnim pričama o ratovanju i raznim drugim podvizima; i naravno, mi kao Alan – dobri, naivni, eksploatisani…

Jesu li Magnus & Bunker ismejavali samo totalitarizam tadašnjih zemalja istočnog bloka?

Odlomak-u-PDF-formatu

– Kao što sam rekao i u knjizi, AF je kritika svakog nekompetentnog, korumpiranog i propagandističkog sistema. I kapitalizma i komunizma i svega između što ima ove karakteristike. Čitava socijalna i satirična poetika tog stripa može se sažeti u aforizmu koji sam ja nazvao „Alan Fordova“ moralna teorema: „Svako telo potopljeno u vlast gubi od svog ubeđenja onoliko koliko je teška njime istisnuta korist“. Siguran sam, mada to nemam potvrđeno od autora, da je AF bio kritika Italije i i Rusije isto koliko i Amerike.

Da li vidite neku vezu u tome što za Alana Forda niko nije čuo u Engleskoj, a za seriju „Mućke“, recimo, retko ko je čuo u SAD. Oba ta dela, opet, neviđeno su popularna u Srbiji (tačnije Alan Ford je bio)? Mi smo čak imali i mjuzikl „Alan Ford“ u Pozorištu na Terazijama.

– AF nikada nije preveden na engleski i to je jedan od glavnih razloga zašto u anglosaksonskim zemljama niko nije čuo za njega. Drugo, nijedna druga država na Zapadu nema tu mešavinu nadrealne farse koju imamo mi, pa im je to malo strano. Jednostavno, tamo to ne rezonuje kao kod nas. Treće, u Britaniji i posebno Americi postoji neka vrsta kulturnog snobizma, posebno u literaturi, pa nema mnogo prevoda u principu. ‘Mućke’ su deo istog ‘univerzuma’ i nije mi čudno da su sjajno rezonovale kod nas: nama je vrlo poznata ta farsa malih muvadžija, takvi likovi su svuda oko nas i oni odslikavaju i ono najbolje i ono najgore u nama. Za mjuzikl znam i čak sam svojevremeno video jednu predstavu: nije uopšte bila loša, s obzirom na to koliko je teško preneti takav strip u pozorište.

Imate li omiljenu „alanfordovsku“ izreku?

– Grunfove izreke su i više nego poznate, pa neću mnogo o njima. Meni su bile vrlo smešne fraze koje je Broj 1 koristio da vređa Boba Rocka, zbog te specifične sonornosti hrvatskog jezika srpskom uvu (‘mješanče uholaže i klokana’, ‘potomku slona i žohara’); onomatopeje su čisti genije i vredne knjige po sebi (zvuk koji je postao reč koja je postala crtež). Ipak, za mene, fraza koju ću pamtiti do kraja života je opis kako funkcioniše dobra reklama koju je Alanu dao Kortez, jedan od zaposlenih u Wrack Co. u epizodi ‘Udar munje’: „Dakle, mladiću, najprije moraš naučiti osnovni zakon reklame: sve mora biti jasno, takoreći jednostavno, zapravo nimalo komplicirano, ali precizno i upečatljivo, dapače izazovno i nametljivo i pomalo tajanstveno, da svatko shvati sve na prvi pogled. Jasno?“ Teško mi je da pronađem bolji opis svoje industrije bilo gde drugde…

Dok ste pisali knjigu da li ste imali kontakte sa nekim ljudima koji su posredno ili neposredno kreirali „Alana Forda“?

– Samo jedan mejl od Maksa, pisan u žurbi. Ali dovoljan da značajno oblikuje moj argument u knjizi. Veza između AF i komedije del arte mi nije bila poznata – i koliko vidim, nikome drugom pre toga. AF je, naime, modernizovana verzija „commedia dell arte“, stare i arhetipske umetničke forme koja je u mnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Nadam se da ću biti u prilici da se sa Maksom vidim ove godine da pričamo o pravima prevođenja na engleski. To je moj lukavi plan.

Šta se desilo sa generacijom Jugoslovena koja je odrastala uz „Alana Forda“. Jesu li oni završili u nekoj mnogo realnijoj varijanti crnog humora i kako „zajedno“, čitajući taj strip, nisu prozreli i pružili otpor nadrealizmu koji im se desio?

– Vrlo kompleksno pitanje koje nema jednostavan odgovor. Mnogi, kao ja, otišli su u inostranstvo jer su se zasitili nadrealizma i poželeli su dosadni realizam. Odmor od istorije. A što se nas kolektivno tiče nadrealizam nam se nije desio, on je naša istorijska konstanta. Deo našeg mentaliteta i našeg društvenog uređenja, od vrha do dna. Samo što to kod nas nije levak nego krug, tako da su vrh i dno spojeni. A narod se neprestano vrti u tom začaranom krugu, nemajući mnogo izbora i nemajući za koga da se opredeli. Naša najveća tragedija je to da je AF kod nas dokumentarni zapis, ne fantazija. Da bi neko pružio otpor nadrealizmu kod nas, morao bi da pruži otpor čitavoj zemlji, što je prilično nemoguće ako neko želi da ostane u toj zemlji. Morali bismo da pružimo otpor nama samima.

 

Zašto su Jugosloveni usvojili Alana Forda? Zašto je došao i ostao i postao deo nas?

Kada saberem sve što sam do sada naučio, kada poređam jedan pored drugog sav moj kulturni arsenal: onaj koji sam doneo sa Balkana i onaj koji sam stekao

Digitalni strateg i bubnjar
Lazar Džamić bio je jedan od vodećih marketing i PR stručnjaka dok je živeo u Srbiji. Danas radi kao direktor planiranja u agenciji Kitcatt Nohr Digitas iz Velike Britanije, gde je jedan je od najiskusnijih digitalnih stratega – kreira strategije za vodeće svetske kompanije i brendove. Nekada je pisao kolumne za Našu Borbu. Autor je prvog jugoslovenskog udžbenika za sviranje bubnjeva. U Londonu bubanj svira povremeno sa svojim kabare-bendom Roy (Middle England’s Finest Band) na par lokalnih festivala godišnje. Knjigu „Cvjećarnica u kući cveća“ objavila je hrvatska izdavačka kuća „Jesenski i Turk“, dok prava za Srbiju ima „Heliks“.

putujući po svetu i živeći u Engleskoj, kada otvorim obe nacionalno-semiotičke bisage i izložim analitičkom suncu njihov sadržaj, mislim da postoji šest glavnih razloga zašto smo mi, posebno mi, toliko zavoleli Alana Forda.
Prvi razlog je interesantan jer je vezan za jednu starinsku, ali i dalje vitalnu, umetničku formu koja je Maksu Bunkeru – idejnom ocu stripa i scenaristi – posebno omiljena i direktno je inspirisala strip i njegove karaktere. Ta forma, kojoj je Alan Ford samo jedan od brojnih modernih primera, i dalje je živa i zdrava na našim prostorima.
Drugi je neodvojiv od realizacije da je nadrealna farsa, preovlađujuća atmosfera Alana Forda, kod nas način života. Ponavljam, ‘način života’, ne umetnički pravac. Razlika je drastična, suštinska, istorijska i svakodnevna i sedi u srcu našeg identifikovanja sa poetikom stripa i uokviravanja naše naklonosti.
Treći je satirična kritika kapitalizma, ali i bilo kog drugog korumpiranog i nekompetentnog režima. Smejući se Debelom Šefu, inspektoru Broku ili krmastim gradskim ocima, mi smo se smejali svim nekompetentnim šefovima, policajcima i političarima. Posebno našima.
Četvrti razlog je povezan sa inspiracijom i nadom koju je strip pružao kroz karaktere svojih glavnih protagonista, grupe TNT. Nepopravljivi diletanti, zaključani u svojevrsni ekvivalent naše, uglavnom disfunkcionalne, porodice i države, heroji Alana Forda su bili slični nama. Nisu znali šta rade, ali su nekako isplivavali. Njihovi ‘hepiendovi’ su bili naša moralna potpora.
Peti razlog leži u univerzalno hvaljenom Brixyjevom hrvatskom prevodu sa italijanskog i asocijativnim interpretacijama hrvatskog jezika u ostalim, posebno južnobalkanskim, republikama (državama).
Konačno, deo genija stripa je i način na koji je crtan i na koji su prikazana razna emotivna stanja protagonista. Meka i elastična Magnusova linija je inovativno balansirala u potpuno novoj zemlji između realizma i karikature, sa do tada neviđenim (barem piscu ovih redova, a kako se čini i ostatku čitalaštva) načinima da se vizuelno prikaže stid, zbunjenost, bes, arogancija, glupost i druga emotivna stanja, uključujući i farsičnu enciklopediju fizičkih karakteristika.
Ukratko, strip je pronašao vrlo kratak put do naših srca zbog svoje autentične inovativnosti, jedinstvenog glasa i interesantnog sinhroniciteta sa političkim, kulturnim i istorijskim miljeom bivše Jugoslavije.
Namera mi je da svaki od tih razloga u ovoj knjizi ‘oljuštim’ onoliko koliko mi dozvoljavaju sopstvene intelektualne sposobnosti. U krajnjoj liniji, pisati o humoru je samo za mrvicu bolje nego pisati o seksu – i jedno i drugo, kada se o tome priča umesto da se radi, je kao slušanje Betovena preko telefona: šta izađe sa druge strane samo je siromašna aproksimacija prave stvari.

Povezano