subota, 13. jul 2024.

Obaveštenje o neuspehu od provajdera:
Connection Error:http_request_failed

LEKSIKON ZNAMENITIH KRUŠEVLJANKI: Jefimija – prva srpska pesnikinja

LEKSIKON ZNAMENITIH KRUŠEVLJANKI: Jefimija – prva srpska pesnikinja

Jelena Mrnjavčević, žena Uglješe Mrnjavčevića, poznatija kao monahinja Jefimija, smatra se prvom srpskom književnicom. Talentom, obrazovanošću i posebnom osećajnošću uobličila je jedan od najlepših tekstova u srpskoj srednjovekovnoj književnosti: „Pohvala knezu Lazaru“. U Trsteniku se počev od 1971. godine održava manifestacija „Jefimijini dani“, u okviru koje se dodeljuje nagrada „Jefimijin vez“ za najbolje pesničko ostvarenje između dve manifestacije.


Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.


Despotica Jelena Mrnjavčević rođena je 1349. godine u državi cara Dušana. O njenom životu pre nego što je postala despotica, malo se zna, jer njen život postaje javan i beležen tek nakon što se udala za srpskog despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića. Zna se da je bila plemenitog roda nemanjićkog i da je bila rođaka kneginje Milice. Sve ostalo postaje poznatije tek nakon njene udaje.

Živela je u gradu Seru u dolini reke Strume, nedaleko od Soluna, u današnjoj Grčkoj, jer je ta oblast nekada bila u sastavu srpske carevine. Kada joj je muž poginuo u Maričkoj bici 1371. godine, despotica Jelena je kratko ostala u Seru, a potom se preselila u Kruševac na dvor kneza Lazara. Tamo je pomagala kneginji Milici u odgajanju i vaspitavanju dece, a aktivno je učestvovala u mnogim pravnim i državnim poslovima. Dakle, možemo reći da je ona prva srpska pesnikinja, ali i jedna od prvih srpskih državnica.

Posle Kosovskog boja 1389. Srbija postaje vazalna zemlja i postoje izvori koji beleže da je u to vreme ona prestala biti despotica Jelena i zamonašila se – uzevši ime Jefimija.

Veruje se da je Jefimija pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova, u periodu Miličine vladavine – u teškom i opasnom vremenu nakon Kosovske bitke, podvlači Knjiženstvo (teorija i istorija ženske knjuiževnosti na srpskom jeziku do 2015. godine): „Svakako je uticala na vaspitanje Miličine dece, od kojih su Stefan Lazarević i Jelena Balšić bili veoma obrazovani i naklonjeni književnom radu. Važno je njeno učešće u diplomatskoj misiji kod sultana Bajazita. Kneginja Milica – monahinja Jevgenija i Jefimija pošle su u aprilu 1398. godine da opravdaju despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalno neverstvo Bajazitu. Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića veoma pohvalno pisao je o ovom delikatnom poduhvatu dve monahinje, pri tom je istakao Jefimijinu mudrost: „Pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: ‘Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo’. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu”. Ove Konstantinove reči, uz dodatak da je Milica bila mudra kao Odisej, predstavljaju najveću pohvalu napisanu ženama u srpskoj književnosti. Jefimija i kneginja Milica učestovale su u još jednom važnom poduhvatu – zaslužne su za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju. Ovu relikviju zatražile su na dar od Bajazita i tako je svetiteljka dospela u našu zemlju.“

Zapisi prve srpske pesnikinje vezani su za lični život. Događaji iz ličnog života podstakli su je da se umetnički duboko i kvalitetno izrazi. Sa svojim mužem, Jelena je imala sina Uglješu Mrnjavčevića, koji je preminuo kao dete.

Prvi zapis je nastao između 1366. i 1371. godine gde Jelena žali za sinom. Srebrni diptih bio je bogato ukrašen biserima i dragim kamenjem. Svoje prve stihove poslala je u manastir Hilandar, gde se i danas čuvaju. Ovo je prvo delo prve srpske pesnikinje koje je naslovljeno „Tuga za mladencem Uglješom“.

Drugo delo prve srpske pesnikinje jeste tekst izvezen na zavesi koju je namenila za Sabornu ckrvu u Hilandaru. Delo pod nazivom „Moljenje gospodu Isusu Hristu“ je izvezeno zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje. Ovo je jedan od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti. Pesnikinja u tom delu govori o osećanju lične grešnosti pri činu pričešća tj. nedostojnosti njenoj prilasku ovoj svetoj tajni. Zavesa se upravo koristila u okviru čina pričešća. Pesnikinju su nadahnule reči vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred pričešće.

POHVALA KNEZU LAZARU

Treće veliko i najpoznatije delo prve srpske pesnikinje jeste „Pohvala knezu Lazaru“. Ovo je vez zlatnim koncem na crvenoj svili, urađen kao pokrov za ćivot kneza Lazara. U ovom delu, Jefimija je puna zahvalnosti, vere, nade i snage, ali pored pobožnog nadahnuća ona se i brine zbog opšteg stanja u Srbiji, kao i za Lazareve sinove, Stefana i Vuka. U jednom delu moli „svetoga kneza da utiša ljutu buru njene duše i tela“.

Naučnici ostavljaju otvorenim pitanje u vezi sa još jednim delom za koje se smatra da je Jefimijino. Reč je o plaštanici iz 1405. godine koja se nalazi u rumunskom manastiru Putna. Ova plaštanica se smatra jednim od najizražajnijih i najbogatijih, a na svili je zlatnim i srebrnim koncem izvezen lik mrtvoga Hristosa sa zborom anđela, što predstavlja najraskošnije delo srpske primenjene umetnosti. Natpisi su na grčkom jeziku.

Jefimiji se pripisuje i jedan vozduh (grč. aer) sa kraja 14. i početka 15. veka, koji se čuva u Muzeju srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Monahinja Jefimija, pred sam kraj života, primila je i veliku shimu (poseban, najviši čin monaštva kada se obično dobija novo ime) i dobila ime Jevpraksija. Ne zna se kada je monahinja Jefimija tačno umrla, kao okvirna godina se navodi 1405. Poslednji pomen o njoj nalazi se u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili (predanje kaže: u toku samo jednog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena). U knjizi Ljubostinja Srđan Đurić navodi: „Dok se ne utvrdi drugačije, valja verovati da je predanje sačuvalo istinu o grobnicama, i da je zidani grob kneginje Milice, a da je sarkofag njene prijateljice, monahinje Jefimije.“

Pohvala knezu Lazaru

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božanstvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i ZMIJU ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom TVOJIM,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, U pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

 

JEMIJINI DANI

Prvi Jefimijini dani održani su u porti manastira Ljubostinja od 19. do 22. juna 1971. godine. Organizovala ih je Zajednica kulture opštine Trstenik u saradnji sa Radničkim univerzitetom „Đuro Salaj“ iz Beograda. U porti manastira Ljubostinja, odigrana je istorijska drama u stihovima – pozorišna predstava „Olivera“ (iz Kosovskog triptiha) po tekstu Petra Petrovića Pecije, u izvođenju Zavičajnog pozorišta iz Kruševca.  Jefimijini dani su 1972. preimenovani u Dane pesnikinja i vezilja i pod tim nazivom su održani i 1973. godine kada su ukinuti.

Pod imenom Jefimijini dani ova kulturna i duhovna manifestacija je obnovljena 1991. godine kada je poverena na organizaciju tadašnjem Radničkom univerzitetu. Sa osnivanjem Kulturno prosvetne zajednice, 1997. godine, Jefimijini dani su dalje realizovani u organizaciji ove ustanove u kulturi. Kulturna prosvetna zajednica je prestala sa radom 2012. godine, i manifestacija Jefimijini dani je vraćena Narodnom univerzitetu kao glavnom organizatoru. Obnovljeni „Jefimijini dani“ su zadržali kao glavno obeležje stvaralaštvo žene, što je posebno izraženo kroz likovne izložbe poznatih srpskih slikarki kao što su Danica Masniković, Slobodanka Rakić Šefer, Danica Basta, Ljubica Mrkalj, Ljubica Cuca Sokić i mnoge druge.

Centralni program je poetsko – muzičko veče „Jefimiji u čast“ kojim se, svake godine u junu, u porti manastira Ljubostinja završavaju Jefimijini dani. Njega čini više segmenata. Uvek na početku, jedna velika glumica, u ulozi monahinje Jefimije kazuje Pohvalu svetom knezu Lazaru.

Jefimijini dani 2024. godine

U čast slavne srpske pesnikinje, 37. put po redu u Trsteniku su održani „Jefimijini dani“ u junu ove godine. Trodnevna kulturno-duhovna manifestacija je završena u manastiru Ljubostinja programom pod nazivom „Jefimiji u čast“.

 

LUTAJUĆA SRCA

Mostarac Dženan Salković prije 63 godine napisao je pesmu „Jefimija“ svojoj tadašnjoj djevojci, Nišlijki Spomenki Đokić, pevačici Lutajućih srca. U ovoj numeri, istovremeno tužnoj i svečanoj, opevana je prva srpska poetesa Jefimija.

Po struci otorinolaringolog, Đani Salković se podjednako uspešno bavio muzikom i pesništvom, a pored toga bio je i pilot u mostarskom Aeroklubu. Kao doktor radio je u Libiji i Iraku. Salković je jula 1989. doživio nesreću pilotirajući jedrilicom na Glamočkom polju, te je posle nekoliko dana preminuo. Imao je 45. godina.

U pesmi „Jefimija“ susreću se se vanserijski vokal Spomenke Đokić sa senzibilnom poezijom Mostarca Salkovića, nadahnutim životnom sudbinom i delom Jefimije, znamenite žene i pesnikinje. Muzički obrazac korišćen u pesmi svoje korene vuče iz  kompozicije „Air“ Johana Sebastijana Baha.

Povezano