Tradicija humanitarnog rada proteže u ovoj sredini vekovima unazad, a u poslednjih stotinak godina postoje i vidljivi tragovi humaniratnog rada i solidarnosti (Crveni krst Srbije je na teritoriji Kruševca osnovan 1876. godine, Kolo srpskih sestara u Kruševcu istrajava već 121 godinu, Humanitarno društvo Dobra narav 95 godina…).
Činjenica je da humanitarni rad nije samo davanje novca u određene svrhe. Pomoć može da dođe u raznim oblicima, od najjednostavnijih, poput pružanja ruke, osmeha, otvaranja vrata nemoćnoj osobi… sve do volontiranja, doniranja vremena, materijalne pomoći.
Pritom se tradicija humanosti proteže u ovoj sredini vekovima unazad, a u poslednjih stotinak godina postoje i vidljivi tragovi humaniratnog rada i solidarnosti (Crveni krst Srbije je na teritoriji Kruševca osnovan 1876. godine, Kolo srpskih sestara u Kruševcu istrajava već 121 godinu, Humanitarno društvo Dobra narav 95 godina).
Sugestivan je i primer primer najpoznatijeg srpskog majora (u jugoslovenskoj vojsci pukovnika) Dragutina Gavrilovića, koji je tokom službovanja u Kruševcu proglašen za počasnog građanina zbog svog doprinosa u humanitarnom radu Sokolskog društva.
Humanitarni rad u Kruševcu i okolini ima dugu tradiciju. Kao sastavni deo Crvenog krsta Srbije, Crveni krst je osnovan na teritoriji Grada Kruševca još davne 1876. godine, kada je za prvog predsednika izabran Filip Jovanović. Od tada pa do danas veliki broj volontera i profesionalaca uključio se u rad organizacije koja je prvenstveno uvek pomagala najugroženijima. U zavisnosti od uslova u kojima se društvo nalazilo, cilj Crvenog krsta, kao i drugih humanitarnih organizacija i društava u ovoj sredini uvek je bio da se ublaži ljudska patnja, kako u miru tako i u slučaju ratnih sukoba, prirodnih katastrofa, ekoloških ili drugih nesreća, ali su ciljevi bili i jesu i danas i preventivni rad u cilju zaštite zdravlja stanovništva, materijalna i druga pomoć socijalno potrebitima i širenje opšte ideje humanosti (Kolo srpskih sestara, najstarije aktivno, žensko, dobrotvorno i kulturno društvo, u Kruševcu je osnovano 1903. godine i njegove članice su pomagale u ratnim nevoljama, stradalima, izbeglima, raseljenima, deci bez roditeljskog staranja, starim i iznemoglim, siromašnim, osobama sa posebnim potrebama, a istrajava do danas, kao i jedinstveno Humano društvo „Dobra narav“ – poznato i pod nazivom „Društvo baksuza, ugursuza i namćora“ pod kojim je osnovano 1929. godine…).
Već i ovi primeri jasno govore da u svakom vremenu postoje prostori za dodatnu socijalnu uključenost u život zajednice, dobrovoljno ulaganje vremena, znanja i veština, kao i materijalne pomoći, u dobrobit druge osobe ili dobrobit zajednice.
KOLO SRPSKIH SESTARA KRUŠEVAC
Kolo srpskih sestara je osnovano 1903. u Beogradu. Osnovala ga je Nadežda Petrović, naša poznata slikarka, sa idejama ispred vremena. Na predlog Branislava Nušića, dobija ime KOLO SRPSKIH SESTARA.
Ta ideja i glas o časnoj nameri dolazi i u Kruševac u kome se osniva podružnica Kola srpskih sestara. Kruševljanke plemenitog srca okupile su se davne 1903. godine, sa željom da „pomognu srpskoj braći u neoslobođenim krajevima Srbije“. Za predsednicu je izabrana Ljubica Čarević Jakovljević, učiteljica, supruga kruševačkog lekara, sa zadatkom da moralno i materijalno pomognu svojoj braći u neoslobođenim krajevima. To su činile sve do 1946. godine, kada se zabranjuje njihov rad.
Sedište Kola bilo je u zgradi preko puta Kuće Simića, koju im je darivao izvesni gvožđarski trgovac Đorđe Marinković 1908. godine. Tu su i danas.
„U vreme balkanskih ratova, Kolo u Kruševcu ima oko 100, a po završenom Prvom svetskom ratu – 196 članica“, navodi Slavica Davidović u spomenaru Kola srpskih sestara iz 2007. godine.
„Između dva svetska rata, mnoge članice aktivne su i u novim humanitarnim društvima ‘Kneginja Ljubica’ i ‘Kneginja Zorka’, a njihovi supruzi, ugledni Kruševljani, osnovali su Društvo ugursuza, namćora i baksuza ‘Dobra narav'“.
Davidović dalje podseća da je Kolo na vrhuncu bilo u vreme predsednice Natalije Bralović 1928. godine, čiji je suprug obešen kao rodoljub u kasarni „Car Lazar“ 1916.
„Otvoreno je zabavište, đačka trpeza za siromašne i mnogo drugih stvari“, napominje Davidović.
„I pored zabrane okupatora članice Kila radile su tokom Drugog svetskog rata, a društvo je prestalo sa radom 1945. godine, kada je zabranjeno, a članice bile proglašene za neprijatelje naroda i oduzeta im je sva imovina“.
Kolo srpskih sestara u Kruševcu obnavlja svoj rad 24. jula, 1992. godine i od tada neumorno pomaže stradalima u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, raseljenim i bolesnim licima, obeležava dane duhovnosti i vere, organizuje prigodne izložbe i brojne humanitarne akcije. Dobitnice su mnogih priznanja.
Kolo se obnavlja 1992. godine sa istim programom iz 1903. Ratovi su već bili zahvatili zemlju i pred Kolom se našlo mnogo teških zadataka. Kao potpora srpskom narodu, uvek se nalazile kad je bilo najteže. Pomagale u ratnim nevoljama, stradalima, izbeglima, raseljenima, deci bez roditeljskog staranja, starim i iznemoglim, siromašnim, osobama sa posebnim potrebama… Kolo srpskih sestara svoj doprinos daje i u obnovi hrišćanskih praznika i tradiciji srpstva. Materice, Sveti Sava, Vaskrs, Mladenci, Vidovdan, Mala Gospojina, sve ove praznike kada darujete, ujedno obogaćujete svojom plemenitošću, humanošću i pre svega ženskom i majčinskom toplinom i ljubavlju.
Povodom 120 godina od osnivanja Kola srpskih sestara u Kruševcu, prošle godine je, u ovdašnjem Narodnom muzeju svečano otvorena izložba „Snaga dobrote” autorke Vesne Bogdanović. Arhivsku građu, te fotografije koje retrospektivno ilustruju dobrotvorno delovanje organizacije, posetioci će moći da pogledaju narednih mesec dana.
– Sećanjem na učinjeno, želim da vas podsetim na brojne akcije, na obeležavanja i proslavljanja verskih praznika i običaja, na darivanja, na posvećenost onima kojima je pomoć bila neophodna, na lepe, ali teške trenutke, jer je naša pažnja oduvek je bila usmerena ka ugroženim, starim i iznemoglim licima, izbeglim i prinudno raseljenim licima, bolesnoj i deci bez roditeljskog staranja, deci sa invaliditetom, mnogočlanim porodicama. Sa puno ljubavi, širokog srca, časno i dostojanstveno, pokušavamo da pomognemo svima, čineći onoliko koliko nam mogućnosti dopuštaju. Uvek uz svoj narod i sa blagoslovom crkve za naš rad. Vremena su uvek bila teška za Kolo srpskih sestra, ali molitvu i milosrđe nam niko ne može oduzeti – rekla je na otvaranju izložbepredsednica Kola srpskih sestara u Kruševcu, Snežana Stajković.
CRVENI KRST KRUŠEVAC
Dvadesetpetog januara, po starom kalendaru, odnosno 6. februara po novom, 1876. godine, na inicijativu dr Vladana Đorđevića, uglednog vojnog lekara, u Dvorani beogradske opštine, osnovano je Srpsko društvo Crvenog krsta. Za prvog predsednika izabran je Mitropolit Mihajlo Jovanović, a Upravu je činilo nekoliko uglednih građana tadašnje Srbije.
Nakon izbora, Glavni odbor obratio se Proglasom narodu, izlažući svoje ciljeve i dužnosti Društva, pozivajući građane da se upišu u članstvo i osnuju pododbore u celoj zemlji. Prvi zadatak novoosnovanog Društva bio je zbrinjavanje izbeglica koje su dolazile zbog Hercegovačkog ustanka. U godini osnivanja, Srpsko Društvo Crvenog krsta okupilo je oko 2000 članova i osnovalo je 35 pododbora u zemlji.Iste godine, 24.marta na inicijativu Srpskog društva Crvenog krsta Kneževine Srbije pristupila je Ženevskim konvencijama. Kneževina Srbija visoko je cenila zalaganje Društva u pomoći ljudima, a osnovni zadatak tadašnjeg Crvenog krsta bio je pomoć vojnom sanitetu. Knez Milan Obrenović odlikovao je predsednika Crvenog krsta Velikim krstom Takovskog reda, a 11. juna 1876. godine Međunarodni komitet Crvenog krsta priznao je Srpsko društvo Crvenog krsta.
Zakonskim odredbama iz 1896.godine Društvo je postalo autonomno, njegov amblem je zaštićen od zloupotreba, dobijene su povlastice na želenici, pravo na besplatno korišćenje telegrama, oslobođenje od carinskih dažbina, kao i od svih taksi od zemaljskih vlasti. Temelji Doma Crvenog krsta udareni su juna 1879.godine u Siminoj ulici u Beogradu, gde se Crveni krst Srbije i danas nalazi. Raspad SFRJ prouzrokovao je izdvajanje organizacija Crvenog krsta iz bivših jugoslovenskih republika, a Crveni krst Srbije i Crveni krst Crne Gore su nastavili sa radom kao Jugoslovenski Crveni krst. Avgusta 1993. godine Međunarodni komitet Crvenog krsta potvrdio je kontinuitet Nacionalnog društva Jugoslovenskog Crvenog krsta u neprekidnom trajanju od međunarodnog priznanja dva društva od 1876. godine.
Idejom pomoći koja se pruža onima kojima je najpodrebnija, još od druge polovine 19. veka bavi se i Crveni krst Kruševac, humanitarna i nezavisna organizacija, koja je kao sastavni deo Crvenog krsta Srbije osnovana na teritoriji Grada Kruševca još davne 1876. godine, 10. oktobra, kada je za prvog predsednika izabran Filip Jovanović. Od tada pa do danas veliki broj volontera i profesionalaca uključio se u rad organizacije koja je prvenstveno uvek pomagala najugroženijima.
U zavisnosti od uslova u kojima se društvo nalazilo kroz istoriju cilj Crvenog krsta Kruševac uvek je bio da se ublaži ljudska patnja kako u miru tako i u slučaju ratnih sukoba, prirodnih katastrofa, ekoloških ili drugih nesreća. Veliki značaj posvećivao se i preventivnom radu u cilju zaštite zdravlja stanovništva. Svojim edukativnim delovanjem Crveni krst Kruševac uvek je širio znanje o Međunarodnom humanitarnom pravu i promovisao humane vrednosti. Crveni krst Kruševac od svog osnivanja sarađuje sa nadležnim državnim organima u oblasti socijalne zaštite najugroženijeg stanovništva, a iz godine u godinu nivo te saradnja se kreće uzlaznom putanjom. Svoje aktivnosti Crveni krst Kruševac realizuje uz pomoć nadležnih državnih ustanova i lokalnom upravom Grada Kruševca.
HUMANITARNO DRUŠTVO DOBRA NARAV
U Kruševcu postoji i nešto čega nema nigde drugde na svetu: Humanitarno dru[tvo, poynato i kaoUdruženje baksuza, ugursuza i namćora „Dobra narav“. Ovo jedinstveno društvo postoji još od 1929. godine, kada su ga osnovali ugledni trgovci, zanatlije, kafedžije, advokati, apotekari, profesori, bombondžije, voskari, opančari, pinteri, fijakeristi.
Bilo je to vreme narastanja društvene svesti, pa se u gradu pod Bagdalom osnivaju brojna humanitarna društva – Laža i paralaža, Lako ćemo, Dživždan, Pregnuće, Dobra narav… Da li iz inata, baksuzluka ili same želje da nastave da pomažu onima kojima je to i danas potrebno, tek jedino se Dobra narav održala svih ovih devet decenija.
– Najsrećniji smo kada darujemo decu – kaže predsednik Društva Zvonko Rajković.
Sav novac koji članovi Društva skupe namenjen je siromašnim i talentovanim đacima i studentima. U početku su svake godine obezbeđivali kompletnu odeću za 13 đaka (koja im je kasnije uručivana – kako bi se „udesili“ – za Vrbicu), da bi se zatim broj darivane dece povećavao. Za poslednje tri decenije Društvo je obezbedilo odeću i druge poklone za više od dve hiljade đaka iz Kruševca i okoline.
Priča se i da je preteča Društvu bilo “Kolo srpskih sestara”, koje je širom Srbije bilo poznato po humanitarnim akcijama. Kao odgovor na njihov humanitarni rad muškarci koji su želeli da učine dobro delo po kojem će ih čaršija pamtiti odlučili su da formiraju društvo koje će po svemu, pa i po nazivu, biti presedan u celoj Srbiji. Tako je nastalo Društvo baksuza, namćora i ugursuza.
– U Društvo se na samom početku upisalo 360 članova (bilo je zabranjeno popovima, žandarima i oficirima da budu članovi, da bi kasnije zabrana bila proširena i na političare), uskoro je dobilo i „podružnice“ u Beogradu i Šapcu, kao i Žensku sekciju, članice „Osobite naravi“, a sarađivalo je i sa beograskim društvom Muka – priča Rajković.
Fešta je počinjala pre podne u ondašnjoj kafani „Staro Takovo“, raznim dogodovštinama, počev od svečane povorke gradskim ulicama uz pratnju pleh muzike. Ugursuske i namćorske zabave bile su posebno interesantne. Umesto sveća u rukama su držani strukovi praziluka, a na ražnju su pečene ljute paprike… Sakupljali su se ljudi gradske fele, ugledni čaršijski domaćini i gazde. Pored toga što su pomagali siromašne, smatrali su da niko ne sme da propadne. Tako bi vlasnik jedne radnje, videvši da komšija nema posao, poslao mušterije kod njega, jer ako ne pazari ni danas, ni sutra, šta će njegova deca da jedu? A ako „pukne“ susedna radnja, možda propadne i njegova. Tako su se pomagali i držali zajedno. Dešavalo se da se čuje da nekoj kafani u gradu slabo ide. Onda se sve kafedžije pokupe i jedne večeri tamo naprave tulum, da čoveku krene posao…
Poslednja baksuska zabava odžana je 28. decembra 1941. godine (Društvo se održalo, dakle, i tokom celih devet meseci rata), posle čega su se baksuzi sastajali kako su znali i umeli, jer ko je smeo da prizna da je bogat, pa zato pomaže siromašne. Rad Društva je formalno obnovljen tek 1987. godine.
