- Foto Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević)
Veru Belogrlić najšira publika pamti kao koautora čuvene televizijske serije za decu „Na slovo na slovo“. Za taj projekat dobila je i Sterijinu nagradu za dramaturgiju 1970. godine. Rođena 11. aprila 1926. godine u Kruševcu. Završila je Akademiju za pozorište, film i radio u Beogradu. Pored rada na predstavama za decu, kao i ploča za decu u izdanju PGP RTS, bila je angažovana kao predsednik Doma pionira i Osnivačkog odbora Radost Evrope, član saveta pozorišta „Duško Radović“, „Politikinog zabavnika“…
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Radeći na seijalu o znamenitim Kruševljankama, pronašli smo i jedan tekst iz februara 1976. godine, koji je u „Radio TV reviji“ napisala sama Vera Belogrlić i objavila ga pod naslovom „Ne mogu da ih zaboravim“.
Kako se radi o autentičnom i izuzetno zanimljivom svedočanstvu, odlučili smo da ga ovde podelimo sa vama.
Najdragocenija Ijudska osobina – strpljenje
„Postojao je jedan deka Dragomir J. Petković iz Kruševca. Pripadao je 19. veku. Rodio se 2. avgusta 1871, pod Rudnikom i poneo, a što je još lepše i zadržao, svoj rudnički jezik.
Sišao je u grad i postao učitelj.
Sa decom je počeo da se druži u selu Kladušnici kod Kladova, u Krajini.
Sa četrdeset godina prekida se njegova učiteljska služba, to jest njegovo neposredno drugovanje s decom.
Tako menja i profesiju i mesto življenja.
Ulazi u finansijsku struku. Postaje predsednik grada Kruševca i počinje da štiti prosvetu…
Taj deka prosvetar, radoznali, strpljivi i uporni čovek, bio je moj prvi i najodgovorniji vaspitač u životu.
Taj Čudni čovek koji je jednu svoju manu pretvorio u vrlinu. Gubljenje sluha zaštitilo je njegov izvorni jezik, obrazovalo jedno apsolutno čisto, artikulisano izgovaranje.
To što nije čuo, naučilo ga je pažljivom „slušanju“ i čitanju sa usana drugih i najdragocenijoj Ijudskoj osobini – strpljenju.
Ja sam tu reč, mnogo kasnije, pretvorila u glagolsku imenicu sa prefiksom „s“.
Sečam se kada sam kao dete slušala radio i deki prepričavala šta sam čula.
Tada, naravno, nisam ni sanjala da su to moje prve lekcije iz tehnike disanja, artikulacije, pravilnog izgovora, akcentologije – svega onog što ni je tako dragoceno bilo kada sam studirala na Pozorišnoj akademiji i kada sam došla u radio-stanicu, gde i danas snimam emisije za decu, govorim tekstove, recitujem.
Jer, ja sam danas u stvari prosvetni radnik, učitelj.
I moj posao je najodgovomiji, jer su moji đaci deca, baš kao što sam ja bila dekin đak.
Uvek sa žirado šeširom
I sećanje na deku teče.
– On se nije osamljivao i otuđio od Ijudi. Što je najveći broj sati u danu provodio za pisaćim stolom, to je bilo udubljenje, a ne odvajanje.
To što nije čuo vezalo ga je za knjigu na jedan enciklopedijski nacin, te je nmogo, mnogo znao. Na svako moje ”zašto” imao je vrlo odgovorno i tačno ”zato”.
Dao mi je vreme, Ijubav i znanje. To su i danas za mene tri najvažnije kategorije.
Birao je za mene knjigu, učio me vojničkom redu u redosledu ostavljanja stvari, redu u mojoj đačkoj torbi i, naravno, projekcija tog jednog i drugog reda verovatno je uticala na neki red i u mojoj glavi.
Govorio je:
”Uzgred se živi, uz put se živi!”
Učio je sve oko sebe da se smeju.
Njegov štap je po pločniku otkucavao tačno podne kad je dolazio da ruča…
Nijednu odluku nije naglo donosio. Najpametnije pravilo njegovog života bilo je – starije je jutro od večeri. I to je bila potvrda njegovom strpljenju…
Znao je do voli i voleo da …
Teško je zavesti red u glavi jednog nemirnog, radoznalog, živog deteta, pogotovo ako okolina zna takvom detetu i njegovoj mašti da se obraduje.
Bila sam upravo takvo dete, asinhronih pokreta i poteza munjevito brzih, koje je bilo jako teško slediti.
Moja okolina me je mnogo volela, jer sam bila nepredvidljiva, ali je ta ista okolina od moje nepredvidljivosti i hitrine bivala uplašena.
A moj deka je postigao kod mene da „radnja ne beži za kvadrat“ od mog htenja. Svojim strpljenjem, polako me je dovodio u stanje sinhroniteta. Učio me je slušanju. Učio me radosti pri susretu…
U sprovođenju svojih obreda imao je mnogo sličnosti sa Sent Egziperijem. Znao je da odneguje u meni to stanje pripreme za događaj, za senzaciju.
А moj deka je postigao kod mene da „radnja ne beži za kvadrat“ od mog htenja. Svojim strpljenjem, polako me je dovodio u stanje sinhroniteta. Učio me je slušanju. Učio me radosti pri susretu…
U sprovođenju svojih obreda imao je mnogo sličnosti sa Sent Egziperijem. Znao je da odneguje u meni to stanje pripreme za događaj, za senzaciju.
Od običnih, svakodne\mih stvari umeo je da pravi prave male praznike.
Bio je uredan, čak i više. Nosio je besprekorno belo čiste pucovane manžete i prsnike. Nikad bez kravate. Imao je potpuno belu kosu, valovitu, kao srebro. Istu takvu bradu i brkove.
Nikada nisam znala kada je išao kod berbera, jer je uvek mirisao na isti šampon. Nosio je istu vrstu odela – biber-so. I nikad nisam znala kad je obukao novo. Uvek sa žirado šeširom…
Često me je fijakerom vozio u Vrnjačku Banju, a zimi do pod Jastrebac, do jedne napuštene strugare. Uvek sam u tim šetnjama mislila da nema lepše lepote.
U fijakeru nas dvoje i kočijaš, čika Toma. Čika Toma je na boku sedeo popreko. Malo je zvirio u nas, malo u konje.
Deka mi je u tim šetnjama uvek pričao – to sad znam, o geografiji, ali to su bile priče, a ne neki nastavni program.
Onda bismo uz put punili fijaker mojim društvom, dok nas nije bilo toliko da bi se čika Toma naljutio i mrko, ćuteći pogledao u deku.
Mene je vrlo teško oterati
Deka bi na to blago rekao:
„Dobro, dobro, Tomo, ne Ijuti se…“
„Deco, vise nema mesta!“
Tada nije bilo automobila – zapravo bili su prava retkost – samo je za nama ostajala prašina. Činilo mi se da nas je tamo iza uzbrdice uvek nešto novo čekalo…
A zimi – ugrejane ciglice iz rerne pod noge, ćebad, bunde, brat Bane, deka i ja u saonicama u belinu, u Celac.
Naučio je moju nemirnu prirodu odanosti, ne u smislu svakodnevne vernosti. Kad, na primer, izabereš prijatelja, druga, sebi bliskog čoveka i posle nekog vremena shvatiš da možeš na duže sa njim, poneguj, investiraj.
А zimi – ugrejane ciglice iz rerne pod noge, čebad, bunde, brat Bane, deka i ja u saonicama u belinu, u Celac.
Naučio je moju nemirnu prirodu odanosti, ne u smislu svakodnevne vernosti. Kad, na primer, izabereš prijatelja, druga, sebi bliskog čoveka i posle nekog vremena shvatiš da možeš na duže sa njim, poneguj, investiraj.
Možda je to najperfidniji oblik egoizma.
Često sam o tome razmišljala. Jer, da li je dragocenije investirati u ono što se već ima, ili trošiti vreme na traženje nečeg što je opet sa nekom greškom.
Pravi izbor – to je primiti Ijude s greškama, samo naći one sa što manje grešaka.
Deka je drugovao uvek sa istim Ijudima. Ja sam ista kao i on… Mene je vrlo teško oterati. Ja sam kao psič – vračam se, ne mogu da shvatim da sam oterana.
Moja je sredina ista. Tako sam verna i deci, ne bežeći u druge sektore…
Vaspitao me je da se ne vređam.
Postoje Ijudi koje voliš i kojima veruješ. Znači da su ti Ijudi prema tebi dobronamerni. Samim tim oni neče da te uvrede. Znači – desilo se, greška – oprosti.
Da se uzgred živi, toliko je tačno u mom svakodnevnom poslu, u toj vrsti svakodnevnog tiraža, gde čovek mora vrlo brzo da reaguje, gde je danas već juče, i gde je potrebno mnogo radosti da ne bi bilo teško.
U prosuđivanju o vrednosti u smislu ukusa, mnogo mi pomaže dekino „starije je i pametnije jutro od večeri“.
Pomaže mi sve ono čemu me je naučio. I sve što sam saznala, sve do čega sam došla, sve što imam, ostavio mi je deka u amanet.
Svi drugi imali su pred sobom odraslog, formiranog Čoveka. I zato je deka moj jedini uzor, jedini koga ne mogu da zaboravim.“
