Glumačku i pozorišnu scenu napustila je Slađana Nestorović Ristić. „Izuzetan čovek, izuzetan profesionalac, kako na sceni tako i van scene. Slađana je predstavljala temelj ovog pozorišta i temelj svoje kuće i sve je to nekako uspela da drži i da znamo da kada je tu da ne moramo da se brinemo“, rekao je, na oproštaju od koleginice na komemorativnom skupu u velikoj sali Kruševačkog pozorišta njegov upravnik Branislav Nedić.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Otišla je i Slađana Nestorović Ristić. Prerano, kako je to izrežirao život, često najnemilosrdniji od svih reditelja. Ostaće, kako smo to na oproštaju od njenih kolega i prijatelja ugrađana čuli, upamćena po svojoj dobroti, brojnim ulogama i požrtvovanosti za sve ljude.
– Izuzetan čovek, izuzetan profesionalac, kako na sceni tako i van scene. Slađana je predstavljala temelj ovog pozorišta i temelj svoje kuće i sve je to nekako uspela da drži i da znamo da kada je tu da ne moramo da se brinemo. Velika žena, veliki čovek. Sve ono što glumac, što žena može da predstavlja bilo je sažeto u njoj. Svojom predivnom dušom, svojim talentom umela je da priđe da objasni, da razume, da saoseća svu našu decu i sve ove mlade glumce koji su dolazili u naše pozorište. Znala je da sačeka prva i da im se obrati sa lepim rečima, taktom, motivacijom, da osete da su dobrodošli ovde. Sva ta deca i iz publike i deca radnika našeg pozorišta su znala da u njoj imaju drugu majku, tetku, kumu…pravog prijatelja. Jednostavno, Slađa je bila takva, imala je neopisiv dar da priđe, da razume i da uputi – reči su kojima se upravnik Kruševačkog pozorišta Branislav Nedić oprostio od koleginice na komemoraciji u velikoj sali Kruševačkog pozorišta.
Glumac Bojan Veljović u svom obraćanju na komemoraciji istakao je požrtvovanost i dobrotu koju je glumica posedovala i po kojoj će ostati upamćena:
– Danas se ne opraštamo samo od Slađe već i od svega onoga zajedno proživljenog, od svega što ćemo tek osvestiti i od onoga što će nam tek nedostajati. Ono od čega se ne opraštamo su njena dela,pružene brige i ljubavi.
Koliko god toga možemo da kažemo o Slađi, mnogo više ostaje u nama i mnogo više je toga što ostaje u ćutanju. Ta tišina je u stvari pitanje ko smo i kakvi smo mi? Nije nam to pitanje Slađa postavljala ali ono se samo stvaralo iz toga ko je bila i kako je živela.
Koliko je potrebno da se jedan život zaokruži? Nekome mnogo dok nađe svoj sadržaj, a nekome tek toliko da nas svojom dobrotom zarazi i ode tiho,pazeći da nikoga od nas taj odlazak ne poremeti.
Razgovaramo jednom:
Ona naravno sluša, saoseća i na kraju opsuje. Odjednom se nasmejemo jer vidiš da joj psovka ne pristaje nego da je samo izdah prijatelja koji te razume. Nastavljamo da se smejemo i misli koju je neko izrekao: Da mi više volimo život, nego on nas.
Pitam je: Odakle ti snage da toliko juriš, odakle ti toliko energije za tuđe borbe? Blago se osmehne i u potpunom miru kaže: „E pa vidiš nekog majka i za to rodi!“ Ostajem nem i zadovoljan što je imam za prijatelja. Odjednom ustaje i juri nekud kao furija… Da se nešto sredi, da se nešto završi, da se neko ušuska… I kad se sve to desi ona nestaje i pojavljuje se u nekom drugom životu kome isto trebaju šavovi i zakrpe.
Kad je neko toliko nesebičan spada u retke, u čudake, onda je sasvim prirodno da se skriva u pozorištu. Pozorište je utočište koje razume najveće ljudske slabosti, ono je kuća onih koji se ne boje da igraju i dobre i loše likove, da ih tumače i pokazuju svojim slabostima.
Kako na sceni, tako i u životu van scene pripadala je kasti koja se pokazuje ne bi li probudila i oživela, ohrabrila one koji su možda zaspali, nestali ili preminuli pre smrti a da nisu ni primetili.
Kao partner na sceni popločavala je i pravila put nekome kome će zbog takvog raskrčenog puta biti lakše da dopre do nas i da se ipred nas prospe. Ne očekujući da to bude primećeno ili ne daj Bože nagrađeno tiho je vršila svoju misiju isključivo i uvek zarad opšteg dobra zarad predstave.
Često imamo krivu sliku o tome kako izgleda moć i zamišljamo je kao nešto ogromno oklopljeno, zatamnjeno, namršteno i nedodirljivo. Onda vidite ženu koja u patikama i trenerci, sa naočarima koje lete oko vrata i sa torbom koja je puna važnih stvari za nekog drugog, juri kroz grad i kako svi automobili sa zatamnjenim staklima, sve važne kancelarije i funkcije postaju nevažne i nemoćne pred jednom ogromnom dušom.
Danas ta velika duša ne odlazi nego se prosipa po nama kao prah i živi u sećanjima – na dirljiv način se od kolegicie oprostio Bojan Veljović.
Slađana Nestorović Ristić rođena je 29. oktobra 1966. godine u Kruševcu. U Kruševačkom pozorištu zaposlena je od 1990. godine. Tokom karijere ostvarila je veliki broj uloga u predstavama svih žanrova. Sarađivala je i sticala iskustvo kroz rad sa mnogim rediteljima kao što su Milan Karadžić, Kokan Mladenović, Ljuboslav Majera, Nebojša Bradić, Darijan Mihajlović, Voja Soldatović.
Kruševačko pozorište ima dugu i plodnu tradiciju postavljanja na scenu dečjih predstava, kako igranih tako i lutkarskih, i u tom repertoaru ostvarila je niz interesantnih i zahtevnih uloga, sarađujući sa Branislavom Nedićem i Miškom Dinulovićem, a lutkarski zanat učila je od reditelja kao što su Zoran Lozančić i Mima i Bane Janković. Njena dugogodišnja karijera ovenčana je nagradama na mnogobrojnim festivalima u zemlji i u inostranstvu.
Osim rada u matičnoj kući, svoje glumačko umeće pokazala je i ulogama u televizijskim serijama kao što su „Selo gori, a baba se češlja“ „Urgentni centar“, „Popadija“, a igrala i u pilot seriji „Egzit“ u režiji Marka Živića. Interpretirala je uloge i u različitim studentskim filmovima i predstavama.
Bila je brižna supruga i majka i profesionalna koleginica koja je predstavljala temelj svoje kuće i svog pozorišta. I ostavila je dubok trag u životu grada proteklih decenija. Malo je reći – neizbrisiv…
„Svakome želela da pomogne i sama se nesebično nudila“
Svoje sećanje na koleginicu i velikog prijatelja podelio je i Dragan Marinković:
– Kada bismo sagledali Slađanin život, ne možemo zaobići njen humani osećaj prema svima koje je poznavala. Svakome je želela da pomogne i sama se nesebično nudila. Za sve ljude bila je spremna da zakuca na bilo čija vrata, za sve, osim za sebe. Valjda je to tako kod svih humanih ljudi, kakva je i Slađa bila. Mi sada za nju jedino možemo da molimo Boga da je primi u rajsko naselje, jer je svojim delima i te kako zaslužila.
