Један од најлепших драгуља Епархије крушевачке је Манастир Дренча, монашка школа од угледа, цвет моравске архитектуре који је просијао доласком Архиепископа и Митрополита крушевачког Господина Давида. У Манастиру Дренча, који је Свети Цар Лазар често посећивао, васпитавао се и одрастао најузвишенији српски владар, син Оснивача Престоног Крушевца, Деспот Стефан Лазаревић.
Текст који следи, део је Пројекта « Крушевац – центар Епархије и трон Митрополита», који на Порталу РТК.РС реализујемо, уз подршку Града Крушевца.
Oвај пројекат је суфинансиран из Буџета Града Крушевца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Манастир Дренча је један од најлепших цветова Моравске архитектуре. Драгоцени драгуљ без кога нема српског националног и културног идентитета, значајан средњовековни духовни центар и угледна монашка школа, расадник будућих значајних црквених и световних подвижника знања и памћења.
Украшена је мотивма рашке школе, сликаним заставицама у срењовековним рукописима.
Поред већ познатих појављују се и нови, попут харпије са круном, људске маске из чијих уста излазе лозице. Симболичне вредности ових представа, аждаје или крилате сирене, жене са круном на глави и лавовским шапама које бране љубопитљиве и непросвећене од завиривања у вршење на Жртвенику Свете Тајне Новога Завета. Приснији Светој Тајни ове представе тумаче као композицију у којој се појављују Серафими, изнад којих је људска глава са круом. Лепота Олтарске бифоре јединствена је.
Рашчишћавање Цркве од вековних наноса ради припрема за рестаураторско-конзерваторске радове почело је 1952. године, док археолошка ископавања почињу 1983.
Фрагменти керамике пронађени у сондама изван Цркве, чинили су оскудни покретни археолошки материјал.
Конзерваторски радови почињу почетком 90-тих година, а заштитна археолошка истраживања каква пристају овом значајном манастирском комплексу, захваљујући «случајном» открићу зидане Гробнице, почињу 2001. године.
Послови на Обнови Дренче ушли су у стручни мултидисциплинарни и методолошки оквир, захваљујући коме је Пројекат Обнове Манастира успешно окончан.
Најновија истраживања манастирског комплекса Дренча, пре свега археолошка, заокружила су целину, историјски контекст Цркве, конака, ктиторске Гробнице, некрополе око Цркве.
Темељи просечне дубине пола метра рађени су од ломљеног камена и речног облутка, кречним малтером као везивним средством.
Опека Манастира Дренче има такође своју историју. Уз северозападни угао североисточног ступца откривен је глеђосани фрагментовани пехар на ниској прстенастој стопи, који је био коришћен током богослужења. Часна Трпеза, Олтарска преграда, смештена између два источна ступца. Некадашњи свод од шкриљца давао је посебну особеност Манастиру Дренчи.
Глинени шкриљац као грађевински материјал за конструктивне елементе није био у широкој употреби, јер је био далеко погоднији за покривање грађевина, посебно кућа. Лак је за обраду, добро се клеше и цепа по листовима. Коришћен је и за градњу Манастира Светих Архангела код Призрена.
Покоји фрагмент праисторијске керамике и слој ситног камена, узидани су у Манастирску Цркву.
Простори протезиса, ђаконикона и Олтарске апсиде детаљно су истражени. У ђаконикону су откривене две опеке. Једна од њих је посебно интересантна, украшена људским ликом. Једиинствена је, и као ни друге фигуралне представе, не појављује се на репертоару уреза на средњовековним опекама. Лик је изведен утискивањем прстом пре почетка печења.
На средњовековним опекама редак је био мотив розете, а знаци мајсторских радионица или број произведених комада, често су се налазили. Рељефни или урезани Крстови били су доста заступљени мотиви на опекама.
Живот средовековних мајстора у Свето Лазаревој Србији био је посебно цењен. Драгоценост њиховог рада украшава не само опеке Манастирске зидове, Цркву и поглед већ васцелу Жупу.
Задужбина попут Дренче није могла бити без зидних украса, без Живог Јеванђеља у најлепшим византијским бојама. Плавим и златним моравском молитвом Свето Лазареве Србије украшеном. Током археолошких истраживања нису пронађени остаци фресака манастирске Цркве, већ само фрагменти фрескописа Манастирске Трпезарије.
После Свете Литургије, следе Агапе, заједничка Трпеза Љубави. У Манастирској Трпезарији читају се молитве, у складу са начелима Типика.
На Молитву за Трпезом упућује и девета глава Хиландарског Типика, у делу «О Трпези и о чину како треба да бива».
– После већ свршене Божанствене Литургије, сви тамо сакупљени седе чекајући позив за Трпезу, који бива ударом трпезнога била…Тако ушавши у Трпезарију и пошто се сврши речени псалам са малом молитвом, сви седају по реду који одреди Игуман, и једу што је постављено са похвалом Богу.
Поједини сегменти тзв. Доротејевог свитка говоре о односу према храни и обедовању и понашању у манастирском Конаку.
– Нико да се не усуди да унесе у своју ћелију нешто за јело ни за пиће, осим на за то установљено место, дакле на Трпезу или другде где нареди Игуман. А и сам Игуман да нема овлашћења да тајно једе у ћелији осим благословеног оправдања: кад има госта или због болести…Уколико се неко од монаха не придржава правила и ако се нађе да тајно једе, да се истера из Манастира као лопов и грабљивац…»
Међу археолошким налазима најзаступљенији су фрагменти керамичких посуда, који ни по броју, ни по варијантама не допуштају формирање неке шире типологије. Али, по свом квалитету и стилским карактеристикама, сасвим поуздано датују налазиште, с обзиром на аналогије са грнчарским производима радионица из Сталаћа, Крушевца и околине с краја 14. и почетка 15. века.
За справљање хране коришћене су посуде једноставне израде, док су се за изношење хране на трпезу користиле квалитетније са богатијом декорацијом. У кухињској керамици заступљени су фрагменти лонаца, извијеног или косог и високо разгрнутог обода, чије је тело украшено хоризонталним линијама које су распоређене у сноповима.
Пронађене су и посуде које на свом дну носе печатни знак у виду Крста, тј. Крст у кругу, који се као грнчарски мотив јавља на грнчарским производима у истодобним насељима средњовековне Србије. Ови знаци појављују се још у 9. веку а посебно у време процвата од 10. до 13. века, а потом и кроз читав средњи век, све до данашњих дана.
Фрагментовано трпезно посуђе из Дренче, уједначеног квалитета и разнолико по облицима открива руку искусног мајстора који је добро познаваао техничка и технолошка достигнућа грнчарског заната. Међу посудама преовладавају зделе и крчази, а спорадично и пехари.
Дивно украшени примерци луксузне керамике Манастира Дренча, упућују на молитвене обреде и савршено осмишљени манастирски живот какав је био у манастирима Градац, Нова Павлица, Петрова Црква, Ђурђеви Ступови, Студеница, Раваница.
Поред здела на дренчанској Трпези, били су веома коришћени крчази, богато декорисани, а посебно се издвајају фрагменти са розетом.
Веома су слични са декорисаном керамиком средњовековних градова: Новог Брда, Крушевца, Сталаћа, Београда, Голупца.
Међу крчазима изузетно је занимљив крчаг са дршком која на себи носи троструки моравски преплет налик преплетима на Олтарској бифори Дренче.
На простору средњовековне Србије раритетан је и налаз фрагментован зооморфни изливник једног крчага. Сличан примедрак пронађен је током археолошких истраживања Манастира Милентија.
Розета је у средњовековној Моравској Србији била омиљен и веома распрострањен мотив у свим гранама примењене уметности, а посебно у монументалној декоративној пластици.
Kтиторски Гроб је представљао сложену целину у идејном и конструктивном смислу, а чинили су га подземни гроб, надгробни споменик и сликана композиција на зиду изнад Гроба.
У Дренчи, ктиторска Гробница је зидана од модрог шкриљца који је малтерисан. Гробница монаха Доротеја била је покривена са четири веће камене плоче, које су биле повезане кречним малтером. Гроб је, у складу са монашким начелима сахрањивања, био без прилога, који би могли бити пронађени током истраживања.
Монах Доротеј имао је 60 година када се упокојио, потврђује антрополошка анализа скелетних остатака ктитора Манастира Дренча. Крај ктитора је највероватније, сахрањен његов веома блиски сродник, што анализама ДНК није прецизно потврђено.
Поред Гробова монаха Доротеја и вероватно његовог сина Данила, првог Игумана у Дренчи, а потоњег Патријарха Данила Трећег, у западном травеју њихове задужбине откривена су још четири Гроба и један у јужном профилу сонде у северозападном делу травеја а било је још неколико откривених.
Ктитор и његов син, сахрањени су у манастирској Цркви Ваведења Пресвете Богородице, заједно са члановима породице и монасима Манастира Дренче.
Уз манастирску Цркву, васкрсавају конак и порта.
Благо народу који у овом делу васкрсавања светиње макар «лептом удовичином учествује». Врабац Живко је све време песмом пратио ову чудесну Обнову. Чудесан је и живот овог манастирског врапца, који као да има стотину живота. Или мудро све своје песме о Дренчи преноси.
Игуманија Фотина у своје време дошла је да уз Обнову Дренче, помогне срспком народу који у светињу долази, и жупским домаћинима, ктиторима и приложницима да се ова песма правилно разуме. Да се у обнову храма сваки благочестив човек угради и просто као птице, мање или велике, са најлепшим или сасвим једноставним песмама, али песмама – радује Обнови Дренче.
Да Манастир Дренча није само срце Жупе Александровачке и Моравске земље Лазареве, већ васцеле Србије, осећа се у бојама, мирисима и боји Неба које је овде другачије. Некако сасвим блиско молитвама изговореним, и још чешће неизреченим на Двору Цара Душана.
Колико је Цар Душан волео и поштовао Ктитора Дренче, властелина Иваниша, показује и овај запис Царске Србије из времена владавине Немањића. Овако стоји у Светоарханђеловској Хрисовуљи:
– И с милошћу и пристанком Царства ми приложи и родитељ Царства ми Деспот Иваниш село у Топлици више Рудара, Тудорче са свима засеоцима и с међама.
А шта су то владари и ктитори, српска хришћанска господа и племство, имали на уму, кад су задужбине зидали?
Од почетка 14. века задужбине подижу представници водеће српске властеле, као и високи црквени достојанственици, народу као пример. Прецима као дар. И још више, Господу као благодарење за опроштено и уздарје за све даровано. И за овај јединствени сваком лепотом преизобилно украшени Дар, Комплекс Манастира Дренче у Жупи Александровачкој.
Сама мисао на вредне руке старих мајстора, који су 1382. године завршили градњу Манастирске Цркве, предака који су у сваку опеку молитву уткали, покреће на рад, делатну молитву. Живи живот. Можда је и због тога Дренча, на самом врху лествице моравске архитектуре.
Датуми, повеље, сведочанства, људи који су узрастали уз Дренчу која после вишевековних рушевина, заједно са народом Васкрсава. Путоказ у Вечност. Стваралачко и Светосавски Заветно Чекање Другог Доласка Господњег. Разумевања Распете Љубави Која непрестано и са Дренчом Васкрсава.
Пут води до Игуманије Мати Фотине, која је годину и по дана била сама у тек започетом за обнову Манастиру. У рушевинама Манастира Дренче дежурао је и певао тада само врабац Живко. А мати Фотина је молила, питала, куцала, трагала, поново молитвено куцала…
И заиста, како Јеванђелист исписује: Куцајте и отвориће вам се…. Обнова Дренче је започела, Дренча је у своје Васкрсење позвала све благочестиве.
Срећа је бити савременик и учесник ове чудесне Обнове Дренче. И даће Господ да и малена, зрна која су више прах, али молитвени одсјај Светога Саве и свих Светих Немањића и Светога Цара Лазара и свих Светих Лазаревића и свих Светих, које у овај чудесни Дан, прослављамо, да сви макар «духовни ктитори» буду записани заједно са Дренчом у Књигу Живота коме Господ даје Смисао.
