У Белој Води је свечано одржана јубиларна, 50. манифестација „Беловодска розета“, која већ пола века чува традицију каменорезачког и вајарског стваралаштва овог краја. Овогодишње престижно признање „Цвет у камену“ уручено је Архиепископу и Митрополиту крушевачком Давиду за лични допринос развоју српске духовности, културе, уметности и науке.
„Беловодска розета“ настала је 1976. године као израз настојања да се сачува и промовише традиција каменорезачког вајарства карактеристична за Белу Воду и овај део Србије. Манифестација је током деценија прерасла локалне оквире, а награда „Цвет у камену“ постала је њено најпрепознатљивије признање.Међу досадашњим лауреатима налазе се бројни значајни представници српске књижевности, уметности, науке и духовности, међу којима су Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Радомир Андрић, Танасије Младеновић, Стеван Раичковић, Рајко Петров Ного, Брана Петровић, Младен Србиновић, Неда Арнерић, Милорад Павић, Милован Данојлић, Добрица Ерић, Емир Кустурица, митрополит Амфилохије Радовић, Владета Јеротић, Душан Ковачевић, Мирко Ковачевић, Драгослав Михаиловић, нобеловац Петер Хандке, Љиљана Стјепановић, Љиљана Хабјановић Ђуровић, Радош Бајић и Селимир Радуловић.
Говорећи о значају признања и самој симболици Беловодске розете, митрополит Давид истакао је да она за њега представља много више од уметничког или традиционалног симбола.
– Беловодска розета није само симбол, она зрачи, спаја и уграђује се у наше биће. То је могуће зато што је наше биће пријемчиво за лепоту и доброту. Сада смо већ ухватили себе у коштац и замку да морамо говорити о љубави. Огледати се у тајни љубави, јер је то симбол, знак за све и сва јесте љубав.
Митрополит Давид је говорио о богобојажљивости и љубави као темељу односа човека према Богу и другим људима.– Сви ми људи, светитељи, али и небеска бића, причесници смо божанствене љубавне енергије којом ми зрачимо и деламо. Преко те енергије ми истински општимо са Богом, људима, а тако и са Црквом. Тајна љубави је двоједиљна, усмерена ка Богу и ближњима. Установитељ прве Божије заповести у љубави јесте Господ Исус Христос. Тако су и друге заповести истоветне првој и о њима говоре апостоли.Према митрополиту Давиду, извор саме љубави јесте сила Божија, односно снага и сила која нам се даје ради смисла постојања.– Љубав је најизложенија злоупотреби. Божији непријатељ, али и наш, ђаво, непријатељ је пре свега божанске љубави. Из мржње према Богу, он доноси смрт према људима. Путем насладе, он уверава наше извољење да изаберемо привремена, а никако вечна добра. Тако краде нашу душевну жељу, а нас удаљава од Божанске љубави. У вези са свим овим реченим, свакако се треба сетити многострадалног Јова. Захваљујући њему, нека за нас као олакшица важи чињеница да све што нам се дешава бива са знањем и очињским допуштењем Божијим ради нашег савршенства, односно ради употпуњења Богом.
ЉУБВЕ-СЛОВЉЕ
(Оглед)
Ми људи, затим људи-Светитељи, као и Свети Небески
Чинови и бића јесмо причесници божанске љубвене енергије;
њоме ми и зрачимо и деламо. Преко те енергије истински се
општи са Богом, и наравно, са људима па тако и са целокупном
твари. Зато би ова наша беседа о љубави требало да буде
сажетак и целокупног законског и пророчког учења наше
Цркве о љубави.
Тајна љубави је двоједина, или је усмерена према Богу и
према ближњима. Установитељ Прве Божје заповести о
љубави јесте Сaми Господ Исус Христос; тако су и друге
заповести истоветне првој. О њима се говори у Јеванђељу по
Матеју и Марку.
Божје Биће јесте Извор љубави, и она је нама попутнина
у вечни живот и смисао постојања, као и знак нашега
достојанства; она је још и знак нашег савршенства. Човеково
срце и ум не би се могли досегнути када нам Господ не би
помагао Својом љубављу као одговором – одговором на наше
питање о жеђи и глади за њом. Јер у послерајском и попадном
стању самоме човеку више није било могуће лако досегнути
енергију божанствене љубави. Зато је Господ помагао људском
бићу у дотицању ове.
О томе колико је лепа и величајна енергија љубави пише
Свети Софроније из Есекса, па је и препоручује црквеној
читалачкој пуноћи. Код њега се налазе сведочанства о
великољепију љубави којом се и сами космос одржава. Прва
чудесност у вези са њом јесте њена ненаметљивост и
неприморавање човека на узвратни одговор. Понајпре се овде
ради о слободи и човековом укусу за духовно живљење по
Јеванђељу; тј. укусу за јеванђелску љубав.
Човек путем слободног приступа Богу постаје свестан
самог Божјег постојања. Међутим, људи незаинтересовани и
млаки у вери, не могу ни нас ни себе пробудити, нити загрејати
за веру и одржавање топлине према Богу и ближњима. А за то
време људи се и рађају и умиру, и то на домаку самога Бога.
Наравно, и они који га мрзе показују нераскидиву везу са Њим,
макар и путем одбијања саме те љубвене, енергетске везе.
У складу са библијском Књигом Откривења боље је бити
у вери врућ или хладан, неголи млак. По Пророку Соломону
опет, Бог жели цело човеково срце, јер ничега у нашем срцу не
би могло постојати што би спречавало испуњење Закона о
љубави Божјој. Слобода пак, гордост и мржња, ово троје, могу
условљавати Божју љубав; учествовање или неучествовање у
њој показатељи су нашег одговора или неодговарања на љубав
према Богу свим бићем, као и осетљивом душом и разумом.
Прихватање или неприхватање љубвеног односа дакле зависи
од нас.
А како се деловање ове енергије испољава у нашем
животу? Наравно, подвижничким извршавањем Прво-друге
заповести Божје.
Подсетимо се садржаја прве Заповести: Ја сам Господ
Бог Твој; немој имати других богова осим Мене. И друге: Не
прави себи идола нити каквог лика; немој им се клањати нити
им служити.
Напредак у љубави према Богу напредак је у слободи за
Бога, као и за себе. Такав напредак не односи се на
користољубиву љубав, него само на бестрасну. Божански Оци
су указивали на недостатност испуњавања заповести о љубави
према Богу када она није укључивала и љубав према
ближњима. Права љубав према Богу чини човека светим
посред свих земаљских створења са свим њиховим
искушењима; о томе ми имамо сведочанства у Житијима
Светих; она указују на потребу подвига љубави према Богу
ради напретка и учествовања у Божјем животу, чиме и ради
постајања причесницима божанствене исцелитељне љубави.
Зато њу пророк Исаија назива росом.
Онај ко жели да буде слеп за све што није божанствено,
просветљује се управо божанственим стварима. Сврнимо свој
поглед на једну од безбројних речи Светог Максима
Исповедника, иначе речи непроцењивих по вредности; јер,
управо он, свети Максим толико је много ствари рекао о
љубави; наравно, и остали Светитељи су ваљано говорили о
њој. А свети Максим је ово рекао о њој: Страх од пакла чини
да почетници у вери беже од зла. Напреднијима се дарује
жеља да добрим делима задобију награду, док тајна љубави
[дарује се] онима слепим и за све ниже од Бога омогућује да им
се ум узноси изнад свега створеног. Само оне који су слепи за
све ниже од Бога Господ умудрује, показујући им оно што је од
свега светије.
Однос љубави и страха Божјега
Нико не може заволети Бога ако Га се претходно није
побојао. Нико не може заволети Бога срдачним осећањем, а да
Га се претходно није бојао свим својим срцем. Јер само помоћу
енергије страха Божјега душа се очишћује у себи и смекшава
начином кадрим да постане пријемчива за истоимену енергију
љубави Божје. Драгоцена сведочанства о томе налазимо код
преподобног Дијадоха, светитеља ураслог у Божју веру, те код
преподобног Исаака Сирина, светитеља из 6. века. Иначе, он је
један од најчешће читаних и цитираних духовних писаца; исто
важи и за Oце Јована Лествичника и Аву Доротеја. Свима
њима је заједничка следећа реч: Као што је неизводљиво да
неко пређе велико море без чамца или каравеле, тако је човеку
без страха немогуће прећи ка љубави. Прљаво море које се
простире између нас и умнога раја може се пребродити само
каравелом покајања којом управља страх. И ако весла страха
не усмеравају ову лађу покајања којом јездимо ка Богу морем
овога света, ми ћемо потонути у прљаво море. Дакле, овде је
покајање лађа, страх управљач а љубав – божанско
пристаниште. Страх се рађа од вере, а не обратно. Савршена
љубав међутим, изгони страх напоље. Страх карактерише
претходни степен душевног живота, па је тако и савршени
верник богобојажљив. Тако постоје две врсте страха: прва
врста од угрожености паклом, и друга од савршеног страха
сачињеног од присуства благодати Божје. Овај страх само
условно има заједничког додира са претходним. И само овај
као савршен ослобађа човека од сваког земаљског страха;
дакле од земаљског, који и у овом периоду и часу заиста
пустоши људе на свим просторима планете Земље.
Савршени страх се тако повезује са осећањем за
величанства Божјих дарова, али и са опасношћу коју човек
избегава из разлога несталности и жеље да се не би јавио
недостојним позива или призива; односно, да због тога не би
испао из врлине. Зато Светог Антонија Великог сликамо са
свитком у руци на коме пише: Ја се Бога не бојим, ја Бога
волим. Када се већ може говорити о страху код Светитеља,
онда треба и нагласити да је ту реч искључиво о страху против
ожалошћења Бога; односно против прекидања енергије љубави
којом Светитељи стално опште са Богом, због чега они њоме и
одишу.
О Другој Божјој заповести
Христос позива да волимо ближње као себе. Пуноћа
Христове љубави не може да остане на овој равни па почива на
једној дубљој – тамо где се налази икона, слика, подобије, по
којима је човек створен. И наш ближњи се налази у Христу.
Зато је човеку немогуће спасти се ако не заволи ближњега свог.
Ево једног подобног казивања. Рече Ава Јован Колов да је
немогуће сазидати своју кућу одозго надоле, него да треба ићи
од темеља навише. Каква је ово беседа, упиташе га, а он рече:
Темељ је ближњи са којим се састајемо и стичемо га, јер су на
њему засноване речи (као) Христове заповести. Немогуће је
другу заповест поставити заједно са првом, ако прва
изостаје. Љубав према Богу садржи у себи љубав према
ближњем. Кроз прву заповест ми можемо уредити другу, и
кроз другу се можемо директно вратити првој. Тако
размишља и један од највећих Светих Отаца – Василије
Велики: Онај ко воли Господа, мора доследно волети и
ближњега. Јер онај ко воли другог, Господње заповести
извршава. Моја заповест је да волите другога као што ја
љубим вас, каже Господ. Милосрдно дело учињено ближњем,
Господ прима као да је Њему учињено. Свети пророк Мојсије у
Књизи Изласка моли се Богу да он, да Мојсије, буде избрисан из
Књиге живих, само да би се његовом народу опростили греси.
Дакле, можемо само претпоставити колику је љубав он имао
према Богу и ближњима.
Нијансе љубави
Сагласно покретима које осећамо у сопственом бићу,
могуће је разликовати три нијансе љубави:
– себичлук или користољубље, које покрећу моћ, слава,
новац;
– природне страсти, и
– све оно извируће из природних осећања (љубав према
родитељима и деци, љубав према Богу и ближњима, без
обазирања на било какав интерес).
Прва је осуђена, друга је неутрална, трећа је несебична,
достојна хвале. Уствари, тако Свети Максим Исповедник
расуђује у Другом стослову списа званог Четири стотине
глава о љубави.
О материнској љубави
Прва искуства љубави преноси мајка својом љубављу
премa детету. Ускраћивање материнске љубави оставља
трауматске последице на цело детиње биће. Љубав мајке је
природна, несебична и некористољубива. Дете користи љубав
да би преживело. Љубав детета у почетку пак, себична је.
Љубав мајке има све оне три нијансе, и то не само у наследним
стадијумима него и у међуличносним везама; односно, у свом
љубвеном дружењу.
О превазилажењу себичности
Себичност стоји у вези са страхом од смрти, док се
несебичност јавља при превазилажењу страха од смрти. Шта
је Богу драже и пријатније од скрушеног и смиреног срца и
ума, самопонижених у духу смирења, пита Свети Симеон Нови
Богослов. У овом стању смирења станује и почива Сaми Бог,
док свака демонска вештина постаје потпуно неактивном;
док само плодови љубави остају: смиреност, доброта,
благост, вера, кротост, смирење и умесно уздржање. Затим,
као последица следи божанско знање, сва мудрост појма Логос
и бездан скривеног смисла у тајни Христовој. Онај ко
достигне ове тајне и постигне висоту изврсности, мења се
добром променом и постаје анђео, општећи овде са људима по
телу док на небо путешествујући Духом, и гости се заједно с
анђелима љубављу Божјом све до неисказаних радости. Овој
љубави се нико не може приближити ако претходно није
очистио своје срце покајањем и обилним сузама, и ако није
далеко узнапредовао у смиреноумљу и уселио у себе Светог
Духа радошћу Господа нашега Исуса Христа, Коме заједно са
Оцем припада сва слава, част, власт, сада, свагда и у векове
векова, амин. Овим речима Свети Симеон Нови Богослов
завршава једну од својих беседа која се назива моралном или
етичком, којих код њега инако постоји мноштво, и све су оне
већма душекорисне.
О поретку љубави
Дешава се да наша човечанска љубав понекад окреће
човека само ка Богу, или само ка ближњима. Ако неко каже да
воли Бога, а мрзи брата, лажа је, рекао је Свети Јован
Богослов. Али и ако неко каже да воли ближњега свог, но не и
Бога, не говори истину. Свети Фотије Велики, Цариградски
патријарх каже у својој Шестој беседи да: Нико не може бити
човекомрзац, а да притом није и богомрзац. Док Свети
Григорије Нисијски, један од четворице Кападокијаца којима је
Дух Свети давао силу да очувају Цркву од налета Аријанаца,
Евномијеваца… духобораца, дословно каже: Хришћанин се
позива да свим чулима од свег срца, душе, ума и снаге заволи
Бога, те тако и ближњега као самог себе… Христову Цркву
пак, уколико неко има чисту душу, и ако је неко страственији,
треба да заволи као само своје тело. Непријатељу пак да не
узвраћа свесно зло за зло, него да нападе замени
доброчинством.
О извору љубави
Бог је Љубав, и зато је истинска љубав према човеку
представа љубави према Богу. Ово је посебно подвучено у
монаштву где се вредност љубави према ближњем не
занемарује, него се још поставља у исти ниво са љубављу
према Богу. Свети Исак Сирин такође каже: Како је дивна и
хвале достојна љубав према ближњима када нас наша брига не
одваја од љубави Божје; како је сладостан сусрет наш са
духовном браћом када заједно са њима успевамо да сачувамо
заједницу са Богом.
О монасима
Када аскета и подвижник бежи од света, он то чини у
покушају да оствари Прву Божју заповест. И када на известан
начин и до извесне мере постигне ово, љубав према Богу
упућује га на Другу заповест: заповест љубави према
ближњему. Он одлази да би стекао љубав Самога Бога, па се
онда враћа ближњима да би љубављу својом могао да им
служи. Тако је једна од дефиниција монаха постала оно по
чему монах или монахиња служе свету молитвама Богу, и то
путем љубави. Ове речи нас подсећају на Преподобног
Силуана, који је у Француској, Енглеској, Холандији и другим
римокатоличким, англиканским и протестантским земљама
био, наизглед популарнији неголи у земљама православним.
Љубав је старија од човека. Човек се јавља, храни и оцеловљује
њоме. Сви воле јер потичу од љубави. Сви имају љубав као
семе смисла, присећамо се речи Светог Василија Великог с тим
у вези. Само захваљујући љубави ми постајемо прави чланови
Тела Христовог или Цркве. Само права, зрела, изграђена љубав
једног члана Цркве чини овога истинским, живим органом Тела
Христовог. И развратник воли разврат и лопов крађу и крвник
крв. То је њихова „љубав.“ Међутим, они не љубе правилно,
него посуновраћено. Ово би била порука и Светог Евстатија,
коју је он изрекао у беседи хришћанима на Свету
Четрдесетницу. Дакле само зрела и изграђена љубав једног
члана Цркве чини овога истинским и живим органом Тела
Христовог, а он се најбоље пројављује код оне личности која
Бога, ближњег и целокупну твар заиста воли божанском,
благодатном љубављу. Ова љубав Божја превазилази простор и
време и омогућава вечно обитавање у Божјем присуству и
јединству са Богом.
А светска, земаљска љубав је привремена и пролазна, и
она располаже спољним знацима, те зато има проблем
истинитости и верности. Свети Максим Исповедник говори да
они који су у свету установили међусобну љубав, еда би је
одржали, имају неопходност телесне потребе; они су
подложни заборавности која ослабљује жељу или страст
окренуту само телу; она баш тако гаси сећање оних који се
међусобно повезују на овај начин. Често пута одсуство једног
чиниоца претвара љубав у мржњу. А сви они повезани љубављу
Божјом, и када се налазе заједно, и када су одвојени, још се
више повезују њоме; дакле Божјом љубављу.
На крају, немогуће је не сетити се Химне љубави
Апостола Павла: Да је човек који све уме и све зна, али љубави
нема, уствари ништаван. Када је у питању права љубав према
Богу и ближњима, онда истурању себе човекоугодношћу,
сујети и гордости нема места; зато што те особине немају своје
место у хришћанској етици.
Несебична љубав претпоставља прихватање и
превазилажење страха од смрти кроз веру у Христа. Морамо
рећи да је Црква та која уводи у тајну љубави, и да је зато она
заједница љубави. Понављање Адамовога греха остварује се
гордошћу, себеузношењем на степен судије или осудитеља
свих осталих. Брате мој, када чујеш за преступ Адама и Еве,
поверуј да су они заиста учинили тај преступ, каже
Преподобни Марко, светитељ из првих векова хришћанства.
Зато нас Господ позива да не осуђујемо него да праштамо, јер
онај ко суди не поседује савршену љубав. Исто тако, када се
љубав своди на изабране, а не и на неизабране, она лако одводи
у мржњу према неизабранима, те на тај начин ремети људску
природу.
О постепеном сазревању у љубави
На јеванђелску поруку: Када те неко удари по једном
образу окрени му други, извесни су рекли да нису у стању да
поступе тако. Њима треба сачинити мало каше, јер су
немоћни. То не прихватају, оно не желе… шта друго учинити
него им понудити сочиво. Стари Завет није проповедао љубав
према непријатељима, него је позивао људе да у одређеној
средини негују љубав. Циљ је био умањење, то јест ограничење
зла. Принцип освете око за око, зуб за зуб не намеће подједнако
и истовремено страдање и патњу, него ограничава одмазду или
освету. У Четвртој омилији Светога Григорија Паламе стоји
да оно што хришћанску љубав чини другачијом од сваке друге,
јесте несебичност. Као што су дела љубави пуна врлина, тако
су дела мржње пуна греха. Пуноћа греха или мржња према
пријатељима осуђује се и сматра болешћу. А љубав према
непријатељима, и када буде распињана мржњом биће
неупоредиво јача од саме мржње. Крст је уствари провера
љубави. Зато се ми не крепимо силом искушења, него силом
Крста.
Љубав је најизложенија злоупотреби
Божји непријатељ, ђаво, непријатељ је и божанске
љубави. Из мржње према Богу он донекле сматра да према
људима наслеђује и поседује љубав кроз видове вољних
страсти. Наравно да је та љубав пагубна; путем насладе он
уверава наше извољење да изаберемо привремена, а никако
вечна добра; посредством њих као путем, он баш краде сву
нашу душевну жељу, а нас удаљава од божанске љубави; још
нас чини и добровољним непријатељима нашег Спаситеља.
Ето како нас на ову прљаву тактику мрзитеља љубави
упозорава Максим, Преподобни Исповедник православне вере
у Првој сотници Разних богословских и домостројитељских
поглавља. Али божанска љубав је апсолутни господар свих
путева нашег жића, па и тада када је оно, дакле наше жиће
угрожавано демонским насртајима. Другим речима, Бог зна
начин на који допушта врагу да преко својих слугу извршава
казне над нама због наших сагрешења.
У вези са свим овде реченим свакако се треба сетити
повести о праведном и многострадалном Јову. Захваљујући
њему нека за нас као олакшица важи чињеница да све што нам
се дешава да то и бива са знањем и очинским допуштењем
Божјим ради нашег савршенства; тј. ради уподобљења Богу.
**
За све ово време демон, једаред лишивши себе љубави
Божје губи сваку самовласност останка у њој. Заправо он
задржава за себе одлуку да трајно бежи од Божје љубави и да
се скрива од ње. Њему недостаје нормалност, но он не мари за
њу. Зато његова памет као једног метафизичког и заумног
распикуће треба да стоји далеко од свих нас! А ми пак нека
бисмо живели у Христу, у Њему пребивали и кретали се!
Амин!
- +АиМ крушевачки Давид
9. март 2023. л. Г.
у Крушевцу
БИОГРАФИЈА Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита крушевачког Давида Перовића
Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Давид Перовић (крсно име Мирослав), рођен је 17.јула 1953.године у Ђураковцу, на Метохији, у Епархија рашко-призренској.
Основну школу је похађао у Истоку, Ђураковцу и Пећи, где је 1972.године завршио и Гимназију. Након тога годину дана је провео радећи у фабрици намештаја у француском Сент-Етјену, после чега је уписао студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим и Филмску и телевизијску режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Војни рок је одслужио 1974. и 1975.године у Љубљани, као везиста и интендант, да би након тога студирао и завршио Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду и то у периоду од 1977. до 1983.године, у којем је био и у седмогодишњем искушеништву. Монашки постриг је 1983. примио у Царској Лаври Високи Дечани. Од те године, па све до 1989. предавао је богословске предмете као суплент у богословијама Света Три Јерарха у Крки и Свете браће Кирила и Методија у Призрену. Докторски рад на тему ;Заједница Духа Светога по учењу светог Василија Великог; припремао је под менторским руководством патролога Стилијаноса Пападопулоса, на Теолошкој Школи Универзитета у Атини у периоду од 1989. до 1994. Континуирано предаје Хришћанску етику (са Аскетиком) и Аскетско богословље, и то као асистент, а затим као доцент Православног богословског факултета, Универзитета у Београду, све од 1995. па до пензионисања. Студија Цивилизација слике (символ, слика, знак)", са осталих 25 објављених радова, 1996.године призната му је од стране матичног факултета као еквивалент магистарским студијама и магистарском раду. Богословске предмете хришћанску Догматику и Етику предавао је на Духовној академији Светог Василија Острошког у Србињу, а бавио се француском филологијом на Сорбони и на Француској Алијанси за језик у Паризу. Обрађивао је тему ;Христологија светог МаксимаИсповедника ;, и то у оквиру докторског рада на Школи за
Високе студије при Сорбони, договорно са професором Аленом Л. Буљуеком, патрологом, као ментором. Са благословом епископа за Француску и Западну Европу, Господином Луком Ковачевићем, и заједно са њим, учествовао је у црквеној мисији за пријем православних
старокалендараца Француза – Окситанаца из области Гаскоња, у крило Српске Православне Цркве, као и у преговорима са Французима, припадницима Православне Католичке Француске Цркве, ради њиховог пријема у крило исте Епархије за Француску и Западну Европу.
Са благословом патријарха Павла, од 2000. до 2002.године периодично је боравио је у Пећкој Патријаршији ради испомоћи, као и са благословом надлежног епископа рашко-призренског у мисији опстанка православног српскогивља на Косову и Метохији, и спасавања црквених светиња и драгоцености Епархије рашко-призренске, које су тада биле изложене уништењу. Докторски рад на догматско-патролошку тему „Пневматологија светог Василија Великог“ одбранио је 2002.године на Правосавном богословском факултету Универзитета у Београду. Исте године постављен је за доцента на Катедри за Хришћанску етику (са Аскетиком) Православног богословског факултета, а у даљем периоду и за предавача на Катедри за Аскетско богословље (Општи и Практични смер) матичног факултета, на којем предаје све до пензионисања.
Књижевне и теолошке радове (чланке, студије, књиге, преводе) објављује у црквеним часописима, али и код других издавача. Сарадник је на књигама, уџебницима, часописима, монографијама, зборницима, антологијама, сценаријима, драмама, као и на преводима богословских текстова: химно-графских и из веронауке; из књижевности, поезије, науке, философије, теорије и егзегезе филмске и позоришне уметности. Преводи богословске чланке, студије и књиге с грчког, француског, енглеског и руског језика. Сарађивао је као стручни консултант и коаутор у
стварању документарних филмова и телевизијских емисија и серијала: Буквар Православља; Вероучитељ у кући;Црква и језик;, ;Планета Косово, ;Каржес – врата Оријента;,ертва ;Патријарх Павле – Живот по Јеванђељу. Саоснивач је и сценариста филмског студија "Наос, при Православном богословском факултету у Београду, а у оквиру Издавачког фонда АЕМ/СПЦ.
Саоснивач је и Радија ;Слово љубве;, Архиепископије београдско-карловачке. Учествује у реализацији пројекта Издавачког фонда Архиепископије београдско-карловачке и патријарашке
Штампарије за припрему и штампу сабраних дела Патријарха Павла. Учествовао је на домаћим и међународним хришћанским скуповима, конференцијама и фестивалима, као и на теолошким и научним симпосионима у дестинама српских, европских и светских градова и места. Након оснивања Епархије крушевачке 2011.године, на Мајском сабору исте године, тада отац Давид, изабран је за првог епископа новоформиране епархије крушевачке. Његово хиротонисање и устоличење било је у Саборном храму у Крушевцу 24.јула 2011. од стране благо-почившег Патријарха
српског Господина Иринеја и више архиепископа Српскеправославне цркве.
Овогодишњи лични јубилеј Његовог Високопреосвештенства, петанаест година на трону епархије
крушевачке, посведочен је његовим личним залагањем за служење Цркви и очување духовнога јединства. Изграђујући пре свега живу Цркву Христову, рукополагањем нових свештеника, крштењем и венчавањем епархиота, а свагда се водећи светојеванђелским примером „и ово држати и оно не остављати“, благосиља подизање нових храмова са пратећим објектима и обнову постојећих. Овај плодоносни период изградње и обнове храмова, али и живе заједнице, верујемо
да је плод његовог благослова који ће остати за будуће нараштаје.
Тако је Град Крушевац постао духовни центар Расинског округа, па и шире. Обухватајући простор од Земанице на Светој земљи косовско-метохијској до Покрово-богородичиног манастира у Лешју, од Брезовице Трстеничке до Гаглова Крушевачког, тиме обједињујући делове општина: Крушевац,
Трстеник, Александровац, Брус, Варварин, Ћићевац, Ражањ, Параћин и Лепосавић. Од маја 2024.године, одлуком Светог Архијерејског Сабора, као епархијски Архијереј крушевачке Епископије,
носи титулу Архиепископ и Митрополит крушевачки.
Његовом Високопреосвештенству Господину Давиду, милошћу Божјом правослваном архиепископу и митрополиту крушевачком, многаја љета!
