nedelja, 29. novembar 2020.

Kruševac
nedelja
Uglavnom bez padavina.
Uglavnom bez padavina.
1°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 98%
Brzina vetra: 0 m/s S
 

Teskoba iz „unutrašnjosti“ Ljubiše Popovića

Teskoba iz „unutrašnjosti“ Ljubiše Popovića

U znak sećanja na pokojnog kolegu Ljubišu Popovića, donosimo njegov tekst objavljen u nedeljnom broju Naše borbe (koje takođe više nema na kioscima), 31. maja 1997. godine, pod naslovom Teskoba iz unutrašnjosti.

Pokusao sam da svih ovih godina, uprkos svemu budem racionalan i pragmatican. U novinarskoj profesiji sam prosao sve faze, od izvestaca sa pijace, honorarnog saradnika mnogih listova, do izvestaca sa ratista i svih ostalih karambola koji su ovu zemlju zadesili

Petak, 22. maj

Meni, u stvari, niko nije ni ponudio da vodim dnevnicke beleske za nedeljno izdanje „Nase Borbe“. Cinim to zbog sopstvene potrebe i osecanja teskobe koja me steze poslednjih godina. A nadam se da ce urednistvo biti bolecivo prema svom nekadasnjem „stalnom dopisniku iz unutrasnjosti“ koji je petnaestak godina bio novinar, a sada je novinar. Kompletan tehnoloski proces proizvodnje novina sam prosao, od dogadjaja koji treba propratiti, razumeti, odvojiti bitno od nebitnog, opisati, urediti, odstampati i distribuirati do citaoca.
Sada sam distributer stampe (naravno i „Nase Borbe“) u krusevackom kraju. Uistinu se ostvarilo ono sto je meni moja pokojna baka Divna, starica sa obronaka Kopaonika, (odakle potice moja porodica) govorila jos pre osamnaest godina, sve ponoseci se svojim ucenim unukom:

– Bas lepo sto si novinar, prodas neku novinu, zaradis neku paru. A ne da vatas zjala ko neki po televizoru i po radiju.

Tada mi kao tek svrsenom studentu Fakulteta politickih nauka i novopecenom novinaru nije bilo pravo. Steta sto vise nije ziva da joj se zahvalim. Jer, od prodaje gotovog proizvoda mojih nekadasnjih kolega, moja porodica i ja smo poslednjih godina uspeli da amortizujemo sveopstu besparicu i da prebrodimo sva iznenadjenja koja nosi zivot u ovakvoj zemlji.

U principu se nista nije izmenilo. I dalje nemam uobicajeno radno vreme, noc menjam za dan, nije mi ni malo dosadno, mada tek sada uvidjam (pokusavam to i drugima da objansim) koliko je ovaj proizvod (novina) kvarljiva roba. Kvarljivija i od mleka i od hleba. Dobro uskladisteno mleko ili ocuvan hleb mogu da se koriste i sutra. „Nasa Borba“ od danas, sutra je samo stari papir.

Vec je pola cetiri ujutro. Zurim da sacekam novine koje u Krusevac stizu s prvim petlovima. Ponovo ocekujem da u njima zaista bude nekih novina.

Subota, 23. maj

Moj sin Milos je na rodjendanu kod skolskog druga. Kao svaki moderan roditelj trudim se da budem na „novou“. Ipak brinem se. Oni tek cetrnaestogodisnjaci. Sta ako neko cugne malo vise, ako neko donese pistolj? Da li ce biti „sita“? Pre nekoliko dana cerka Milena je proslavila 13. rodjendan u nasoj kuci sa svojim drugaricama. Iskreno, motao sam se tu negde okolo sve strepeci da mi pozivi „vrucih linija“ (sto je moderna varijanta tinejdzerskih zabava) ne povecaju i onako pregrejanu stavku za telefon.
Od kako sam privatnik postao sam prava skrtica.

Cak i novine koje volim da citam i koje distribuiram, pozajmljujem od mojih prodavaca i brze bolje vracam da bi se sto pre prodale. Doduse, kada bih prodavao samo ono sto je redovno citam („Nasa Borba“, NIN…) ne bih zaradio ni za vodu. Mnogo bolje prolazi ono sto je mega…, ekstra…, skandal…, onostarno… Nije ni cudo, jer kod nas se vec godinama ne desava nista sto nema ovo obelezje. Cak se i vesti o isplatama mizernih penzija objavljuju kao senzacionalne, na udarnim i uokvirenim mestima u novinama. Mene to raduje. I poneki penzioner, od ranije naviknut na pisanu rec, tada kupi novine. A ja, „prodam neku novinu vise i uzmem neku paru vise“…

Nedelja, 24. maj

Tacno je tri godine od kada nisam objavio ni jedno slovo u novinama. Svojevremeno sam se zarekao da cu taj deo u svojoj biografiji zavrsiti hepiendom. Bilo je to na grobu kolege Zvonka Azdejkovica, mog prethodnika, dopisnika tadasnje „Borbe“ iz Krusevca koji je „novinarsku slavu“ stekao prvi objavljujuci aferu „Agrokomerc“. Ta afera, inicirana iz Srbije bila je samo jedna od baraznih priprema za Osmu sednicu i za sve ono sto nam se posle izdesavalo. Sebi je oduzeo zivot februara 1989. godine, shvativsi da iza njegove meteorske novinarske karijere u stvari stoji „upotreba coveka“. Ucinio je to nepunih mesec dana nakon sto ga je kao novinarsku „zvezdu“ od „Borbe“ preotela „Politika“. Noc uoci suicida, u jednom krusevackom kaficu mi se pozalio kako je od „Politike“ dobio zadatak da zestoko napadne Stipu Suvara. Nacin i „argumentacija“ su bili ostavljeni njemu na volju.
Pokusao sam da svih ovih godina, uprkos svemu budem racionalan i pragmatican. U novinarskoj profesiji sam prosao sve faze, od izvestaca sa pijace, honorarnog saradnika mnogih listova, do izvestaca sa ratista i svih ostalih karambola koji su ovu zemlju zadesili. „Zahvaljujuci“ ondasnjoj „Borbi“ „pio“ sam suzavac na Kosovu, gutao metan u Aleksinackim rudnicima i panicno se krio od kise metaka i minobacackih gelera po Borovu Selu, Kostajnici, Glini, Kninu… I sve vreme ostao „kolega, dopisnik iz unutrasnjosti“.

Preda mnom je bila dilema. Ostati dopisnik uglednog ali od rezima napadanog lista i deliti i onako sitne mrvice novinarskog hleba i ili… Prevladao je prakticni duh moje divne bake Divne.

Ponedeljak, 25. maj

Probudio sam se s osecanjem krivice. Prethodne veceri smo imali posetu porodicnih prijatelja i jutros sam se uspavao. Ustao sam tek u sest. Srecom, na terasi porodicne kuce vec su me cekale novine koje moj vozac tu u zurbi ostavlja, a to je znacilo da je toga dana sve stiglo na vreme i da su kiosci na vreme opskrbljeni stampom. Jer, ako novine na vreme ne udju u prodajnu mrezu, pogotovu dnevne, kada prodje prvi talas onih koji jos uvek negde rade posle je sve kasno.
Od kada sam postao privatnik i od kako sam sam sebi direktor pojacao mi se osecaj grize savesti. Zato mi je budjenje u sest ujutro vec kasno. Cak i kada uzimam novac iz sopstvene firme za kucne potrebe (struja, voda, telefon, odeca, obuca..) grize me savest i trudim se da bude sto manje.

Lepog li socijalistickog vremena!

Utorak, 26. maj

Moj prijatelj, direktor drustvene firme me zove da se vidimo pred kraj rada u jednoj finoj krusevackoj kafani. Znam sta sledi. Narucivanje brda ukusne hrane, obilje pica, nutkanje i zatrcavanje konobara. Meni, poznatom gurmanu to vise ne prija. Lako je biti galantan kad te nista ne kosta. Koliko nas je puta do sada neko castio, a da to njegov dzep nije ni primetio. Znam ljude koji ni maramicu ne kupuju od svog novca.
Kakav li je to osecaj?

Ranije sam bio ubedjen da je to privilegija samo druga Tita.

Pokusavam da kao privatnik (trenutno nas u firmi ima osmoro) napravim koncept „humanog kapitalizma“. Meni kao vlasniku nije svejedno ako je mojoj sluzbenici dete bolesno, ako je mom vozacu procureo bojler. Kad je covek ophrvan problemima, njegov radni angazman je daleko manji.

Koliko u tome uspevam? Sve manje, a sve vise potezemo entuzijazam kao motiv za rad. Dok ga ima.

Sreda, 27. maj

Ne volim hotelske sobe, ali jos manje volim da prenocim kod rodjaka kada sam u Beogradu. Srecom u mojoj sobi u hotelu „Mladost“ radi i televizor. Tako sam u prilici da odgledam i „Studio B“, BK Televiziju, „Palmu“, sve elektronske tekovine nase metropole. Ponovo sam ubedjen da smo mi iz „unutrasnjosti“ manje elektronski kontaminirani. Doduse, ako smo mi unutrasnjost, onda je Beograd spoljasnost, a to nema logike.
Ocekujem da danas napravim nekoliko dobrih poslovnih aranzmana koji su vezani za Crnu Goru. Kako da me onda ne zanima politika?

Jesam li za Moma ili za Mila?

Jesam.

Povezano