nedelja, 10. novembar 2024.

Obaveštenje o neuspehu od provajdera:
Connection Error:http_request_failed

PGP Radio Kruševac (7): Dubravka Nešović – Crveni šal/Tanjuška (MP3)

PGP Radio Kruševac (7): Dubravka Nešović – Crveni šal/Tanjuška (MP3)

Još jedan biser u paleti reprezentativnih sing vinila koje je, u kratkom periodu svog postojanja, uspela da objavi Produkcija gramofonskih ploča Radio Kruševca bilo je pravo malo remek delo heroine jugoslovenske starogradske muzike i ruskih romansi Dubravke Nešović… U drugom delu teksta prenosimo njenu potresnu životnu ispovest, a ovaj singl možete, kao poklon RTK u MP3 formatu preuzeti OVDE

Godine 1972., objavljena je antologijska sing ploča, sa duplom A stranom, na kojoj su se našle dve pesme razorne slovenske lepote, fantastično izvođenje klasika ruske romanse „Crveni šal“ i „Tanjuška“, rađena po tekstu besmrtnog Sergeja Jesenjina i u aranžmanu velikog Darka Kraljića.

Dubravka Nešović, profesor muzike i jedini naš magistar pevanja, istaknuti estradni umetnik, legenda starih gradskih pesama i romansi, član Udruženja džez muzičara Beograda, rođena je 1933. godine u Novom Bečeju. Bila je učesnik na hiljade humanitarnih koncerata. Nosilac je brojnih visokih društvenih priznanja u bivšoj Jugoslaviji, kada je bilo vrlo teško izboriti se za visoki estradni status.

Poznata je po izuzetnim glasovnim mogućnostima, ogromnog potencijala. Pevala je sa osećajem. Decenijama je bila prisutna na domaćoj muzičkoj sceni i ostavila upečatljiv trag u našoj starogradskoj muzici.

Njene najpoznatije pesme su: Ima dana, Kad bi ove ruže male, Hladan vetar poljem piri, Crveni šal, Oluja, Sažaljenja mi daj…

Prenosimo: Tragična starost velike pevačice

ISPOVEST DUBRAVKE NEŠOVIĆ – NIKO NE PITA DA LI SAM ŽIVA

Nekada priznata i poznata pevačica Dubravka Nešović (80) već 13 godina smeštena je u domu za stare na Karaburmi. Prebira po uspomenama, zbija šale i ne dozvoljava sebi da zapadne u melahonliju, iako je život nije mazio.

Nekada brojne kolege potpuno su je zaboravile i okrenule joj leđa. Ne krije da je povređena i na trenutke ljuta, ali ljutnju brzo smeni radost zbog novog dana, snežnih pahulja, telefonskog poziva sina jedinca iz Amerike… Već tri godina, niko da je obiđe, pozove telefonom, da upita kako je.

■ Teško mi je da se pomirim sa tim da su me svi zaboravili. Kako se neki ljudi ne zapitaju šta je sa mnom, da li sam živa? Da sam umrla, valjda bi mi na sahranu došli! Ali, na estradi je tako. Ako te nema na televiziji i u novinama, kao da si mrtav, kao da nisi ni živeo. Ponekad se osećam kao da sam umrla… A, onda me štrecne bol i podseti da sam još tu — kaže Dubravka, ali ne sa suzama u očima, već sa osmehom na usnama.

Ova vrsna pevačica moćnog alta, inače profesor muzike i magistar pevanja, ostala je upamćena po nezaboravnim interpretacijama romansi i starogradskih pesama. Niko kao ona nije mogao da otpeva i dirne u srce pesmama „Kad bi ove ruže male“, „Bolujem ja“, „Hladan vetar poljem piri… Godinama se bez nje nisu mogla zamisliti tracionalna Skadarlijska leta, dugo je vodila školu pevanja u kući Đure Jakšića. U vreme najvećih uspeha, nije ni sanjala gde će je život odvesti. U dnevnoj sobi doma za stara lica priča o nesreći koja je zadesila pre tri godine. Iako je život nije mazio, priznaje da joj nikada nije bilo toliko teško kao poslednjih godina.

■ Okliznula sam se, pala i polomila rame. Bio je to početak mog dvogodišnjeg pakla. Godinu dana sam bila u gipsanom koritu teškom devet kilograma. Bilo mi je teško da dišem, a o pevanju sam mogla samo da sanjam. Ja, koja pola veka nisam nijednom promukla! Posle operacije, užasnih bolova, ležanja i svakakvih problema, činilo se da se mojim mukama primiče kraj. Ugrađena mi je nekakva metalna šipka, lekari su me zadirkivali da moram da se čuvam groma. I taman kad sam pomislila da se moj život vraća u normalu, ponovo sam pala — priča Dubravka. I opet lekari, bolnice, operacije, lekovi, gips…

■ Rame mi je bilo načisto izbijeno, lekar mi je rekao da je pet krakova polomljenih kostiju presekao testerom. Doktori su mene pitali pred operacije da li bih im pevala, a ja sam odgovrila:“Samo ako je za džabe!“ Tri i po hiljade humanitarnih koncerata sam otpevala, pa mogu i doktorima u bolnici da pevam, dok mi nameštaju kosti!

■ Kada su me doneli u dom, posle treće operacije, imala sam 24 kilograma manje. Nosili su me i plakali. A, ja sam se pitala zašto se ne slomih u nekom sudaru, da se moje muke prekrate brzo. Žalila sam sebe, bila sam potpuno klonula, slomljena…

TREBA DA SE STIDE

Dubravka Nešović, jedini magistar pevanja i u bivšoj Jugoslaviji (magistrirala je u Brižu) sa statusom istaknutog umetnika, nekoliko puta je konkurisala za nacionalnu penziju, ali je nije dobila.

■ Treba da se stide! Pre koju godinu, javila mi se jedna poznata pevačica da mi ispriča kako je dobila i nacionalnu penziju i posao, i to preko reda. Umela je dobro da se uda, da zauzme dobre pozicije. Ja to nikad nisam znala — iskrena je Dubravka.

UDALE SE I ZABORAVILE

■ Dok sam u okviru doma imala garsonjeru, koja je bila pravi mali raj u cveću, neke kolege su me obilazile. Dolazili su Nada Knežević, Boba Stefanović, Novica Zdravković. Do pre tri godine, ovde, u domu, držala sam časove pevanja. Dolazio je i Marko Bulat, kojem sam godinama davala časove pevanja. Sećam se, jednom mi je doneo džak voća! Obilazile su me i neke mlade pevačice, kojima sam davala časove. Onda su našle bogate muževe, udale se i mene zaboravile. Ne zameram im. Sad su me baš svi zaboravili — priča Dubravka.

Zbog tri teške operacije i trogodišnjeg lečenja posle povrede jednog, pa drugog ramena, pune tri godine nije prošetala beogradskim ulicama i to joj mnogo nedostaje.

Zbog toga što su joj pokreti ruku ograničeni, nije u stanju da sama vodi računa o sebi. Iz domske garsonjere morala je da se preseli u jednu od soba doma za stare, kako bi medicinskim sestrama bilo lakše da brinu o njoj. Moglo bi joj biti bolje posle skupe operacije koja se radi u inostranstvu, ali uz njenu penziju od oko 250 evra to je nemoguće. Penzija nije dovoljna da pokrije ni troškove doma, pa ono što nedostaje, šalje joj sin iz Amerike.

Sina Vladana nije videla osam godina. On je već 14 godina živi u Americi, a otišao je, kako kaže Dubravka, razočaran posle propalog posla i peha sa jednim tada moćnim i vrlo opasnim čovekom koji više nije među živima. Sina je u Americi posetila samo jednom.

■ Četiri meseca sam bila kod njega u Čikagu gde je osnovao srpsko pozorište. Bila sam presrećna, održala sam i 12 koncerata, a moj sin nije mogao da veruje koliko publike imam. Da nisam imala taj prokleti strah od aviona, mogla sam da putujem, da zaradim u Americi, Australiji… Ali, pare me nikad nisu htele, nisam ni znala sa njima, zato sam i ostala bez ičega — kaže Dubravka sa setom u glasu.

Ona je podržala sina da ode u Ameriku zbog straha za svog jedinca. A kako se ne bi bojala kada je preživela dramu kada joj je sin otet kao šestogodišnji dečak. Danima pred njegov nestanak javljao joj se nepoznati muškarac koji joj je pričao da ima slatkog dečaka. Kada je Vladan nestao htela je da presvisne od tuge i užasa. Ubrzo se javio otmičar s uputstvima kako da mu dostavi tadašnjih milion dinara za njegov otkup.

■ Dala sam novac i vratio mi je sina. Otmičar je uhvaćen posle nekoliko dana. Kada sam ga pitala za šta mu je trebao novac, rekao mi je: „Nisi bila jedina, jedan milion nije mnogo, ali, milion po milion…“ Posle sam čula da je Đorđe Marjanović imao isto iskustvo, kao i još neke kolege. Svog jedinca Vladana, Dubravka je rodila u zrelom dobu, sa 42 godine. Njegovog oca je ludo volela, ali je zajednički život sa njim bio nemoguć. Ipak, ni za čim u životu ne žali.

■ Nisam od onih koji jadikuju, cmizdre i rone suze. Imala sam srećan, uzbudljiv život, jedino sam sina željna. Ali, najvažnije mi je da je on dobro, da je srećan. Zove me da dođem kod njega u Ameriku, a ja mu kažem da ne mogu, jer tramvaji ne rade, pa se smejem. Mnogo toga sam mu prećutala, mnoge stvari će i on sada prvi put čuti. Volela bih da upoznam i njegovu suprugu, a moju snajku Dženifer. Ipak, ma kako suludo zvučalo, ne bih volela da dođu ovde. Mnogo mi je teško i još jedan rastanak sa njim ne bih preživela, zato je bolje ovako.

ZBOG JEZDE OSTALA BEZ STANA

Dubravka je srećno živela sa sinom u dvosobnom stanu u centru Beograda. Ali, u jednom trenutku kada su mnogi uložili sve što su imali u privatne banke, u opštoj euforiji, učinila je to i ona. Zavedena visokim mesečnim kamatama, prodala je stan…

■ Novac sam uložila u banku tada čuvenog gazda Jezde i sve je propalo! Ostala sam i bez stana, i bez novca. Bila je to finansijska katastrofa. Ali, eto, preživelo se nekako. Kažem vam, pare me nisu htele — kaže uz uzdah Dubravka.

Dubravka Nešović sa sinom u Americi

STRAH OD LETENJA

Dubravkin sin Vladan oženio se pre tri godine. Zvao je majku da dođe na venčanje, ali zbog problema sa zdravljem nije bilo šanse da ode. Od kada je otišao, videla ga je samo jednom. Zbog sina je sela u avion posle četiri decenije uprkos ogromnom strahu od letenja. A kako se ne bi plašila kada je pre skoro pola veka imala traumatično iskustvo kad je avion u kome je bila prinudno sleteo na brdo kraj Titograda. Od tada nije smela nogom da kroči u avion, a strah je pobedila samo jednom i zbog sina otputovala i vratila se iz Amerike.

V. Tasić/ Vesti online

 

Povezano