četvrtak, 1. oktobar 2020.

Kruševac
četvrtak
Oblačno.
Oblačno.
15°C
Trenutni pritisak: 1010 mb
Vlažnost: 84%
Brzina vetra: 0 m/s ISI
 

Dan žalosti u Aleksandrovcu povodom smrti Buce Mirkovića

Dan žalosti u Aleksandrovcu povodom smrti Buce Mirkovića

Esejista, pozorišni i književni kritičar, pesnik i publicista Milosav Buca Mirković preminuo je u noći između nedelje i ponedeljka u Beogradu u 81. godini. Opštinsko Veće donelo je Odluku da sutra bude proglašen Dan žalosti u Aleksandrovcu. Komemorativna sednica je u 11 sati u Domu kulture, a sahrana u 13 časova na Aleksandrovačkom groblju.

Rođen je 29. juna 1932. godine u Aleksandrovcu. Prikaze, kritiku i prozu pisao je u „Studentu“ počev od 1952. Ugledni novosadski „Letopis Matice Srpske“ prvi rad mu je štampao još 1953. godine, dok sa pozorišnom i likovnom kritikom započinje u „Mladosti“.

U uredništvu časopisa „Delo“ provodi više od 20 godina, književe kritike piše u „Beogradskoj Nedelji“, „Politici Ekspres“ i „Ilustrovanoj Politici“.

Za skoro 60 godina rada, objavio je više od 16.000 tekstova. Objavio je i oko 20 knjiga poezije, nekoliko drama i knjiga o pozorišnoj umetnosti, desetine likovnih kritika i eseja…Nagradu za književnu kritiku „Milan Bogdanovic“ dobio je 1972. godine. Bio je sekretar Srpske književne zadruge, upravnik JDP-a, od septembra 1974. do polovine 1977. godine, urednik kulturne rubrike NIN-a, do septembra 1983. godine, od kada je bio urednik romana u „Prosveti“.

Više puta je bio u raznim žirijima kao što žiri za izbor NIN-ove nagrade i Sterijinog pozorja. Jedan je od osnivača brojnih festivala širom Srbije kao što su „Dani komedije“ u Jagodini ili „Matićevi dani“ u Ćupriji.

Mirković je dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, Zlatno pero, Zlatnu značku KPZ Srbije, Zlatni beočug KPZ Beograda, Zlatni prsten, tri prve nagrade za najbolji esej o glumcu, nagradu Milan Bogdanović za najbolju novinsku književnu kritiku, Zlatni ćuran o tridesetogodišnjici Dana komedije i mnoge druge.

Kako je saopšteno iz UDUS-a, sutra, u 12 sati u kapeli u Deligradskoj je oproštaj, a sahrane će biti održana u Aleksandrovcu u sredu, 25. septembra u 13 sati.

 

Milosav Mirković
Čovek je trenutak, epizoda

ČOVEK JE TRENUTAK, EPIZODA

Čovek je trenutak, epizoda,
krpica odlutale cirkuske šatre,
žena je večnost, žena sa jezera koralno ostrvo,
što igra, pleše, pred svakim čovekom,
u svakom trenutku,
ocvetali vinograd
žena je nagašto gazi perje
i par je nezauzdane večnosti svih plodova.

Milosav Mirković
Trava od razgona

PISATI, PISATI

Pisati po snegu, ili po vodi,
Pisati u avgustu po nepogodi,
Pisati po slami, po paviti,
Despoticu bezimenu slaviti,
Pisati perom, ili čiodom
Pisati u tamnici za slobodom,
Pisati brodski dnevnik bez broda
Pijan ko kovač tuđeg hoda,
Pisati po perju paunovom
I po temenu Ulisovom,
Pisati po ljuskama nojevog jaja
Od župskog jutra do beskraja…

KAKVE TO VEZE IMA, BOŽE MOJ

Kakve to veze ima, bože moj,
Elijar je rođen u Sen Deniju,
Ja u Aleksandrovcu župskom.

Kakve to veze ima, sestre moje,
Njemu je ženu preoteo Dali,
A moja se vratila majci.

Kakve to veze ima, brate moj,
Elijar je pušio po sto cigareta,
Ja nikad nisam pripalio.

Kakve to veze ima, druže moj,
On je pisao balade i romanse,
Ja vinske pesme i zdravice.

Kakve to veze ima, bože moj,
On je pevao o Pablu Pikasu,
A ja o Ljubi Popoviću…

JEZGRO ORAHOVO

Jezgro oraha samohrano
Probudilo me jutros, rano.

I kao da ima tetive srne
Pokušalo da se u orah vrne.

Ali je kasno bilo jezgru,
Već je oplodilo zornu zvezdu.

I napojilo sve moje žile
Da bi se nad ušćem svile.

Ko vitez u rosnoj zelenoj resi,
Majko božija, daj nam dnjesi.

Jezgro oraha obećano
probudilo me jutros, rano.

 

Milosav Mirković
Braća i sestre
Manastiri Srbije

REMETA, NA FRUŠKOJ GORI

Nikoga, nikamo i nigde:
ni gušterice na pragu,
ni lista jasike u vazduhu,
ni pčele mezimice,

Nikoga, nikamo i nigde:
ni loze, ni rabadžije,
ni fenjera pod krovom,
ni ariša pod maglom,

Samo dva cveta različka
kao dve suze jastreba,
ranjenog nepogodom
uoči Svetog Tripuna.

KALENIĆ, STREPNJA

U snu zastrepim:
u Kalenić grom udario!

A nikoga na zemlji nema
nikoga u nebesima,
ruža vetrova uvenula.

Budim se u lucerki:
jedna mi je ruka prebijena
a druga osuta?

Vidarice za bregom
a vodarice za slepim
kamenom vodenice.

Jedina se spasila:
rozeta u zenici
na vjeki vjekov !

LJUBOSTINJA NA MORAVI

Morava zelena, obala čista
lebdi njome senki trista
Visoka trava, ko bršljan rosova
Napaja usta sa žednog Kosova.

Koja je mlađa, koja sterija
Ne zbori nam ni Ognjena Marija.
Koja za vitezom, koja za knezom,
pali kandilo sa crnim slezom.

Koja bez roda, koja bez kuće,
Dok smerno prolaze kroz Veluće.
Trista udovica, trista ciklama
leluja bregom budućeg hrama.

A u temelju je glečara inje
dok su od hrašča ikone detinje.
Lebede duvne, prolaze starice
na zlatnom tragu Milice Carice.

Sve duži pružaju nežni korak
dok ih celiva moravski orah.
A kad naiđu na šumni zdenac
Jefimija će isplesti venac,
Od smilja što ga šalje Žarevo,
Bogu božije, a caru carevo…

RAVANICA

Izrasla iz milošte
Milice, potonje kneginje,
U jošju odrasla jošte
Iz poraza kao svetinja.

Koplja i mačeve ukloniv
Ispod purpurne venčanice,
U ponoć klešući stoliv
Ne otkrivajući lice.

Bdeonica do zore besana
Svetli sa tvojih krovova,
Kamenom i kostima klesana
I Svetih ratnika bolova…

LAZARET MANASTIR

tamo gde cvetaju divlje ruže,
Lečio se, već davno, seljački soj,
Između kosidbe i ranomuže,
Dok je med točio pčelinji roj,
Tamo je sada samo lazaret,
Napušten, krova ispucalog,
Nije čak ni pešački zaokret,
Ne doziva ga ni lovački rog.
A bila je bolnica, poljska, mala,
Dohodio je i sasvim zdravi svet,
Sad ga je smola pokapala
Davni manastir lazaret…

Povezano