utorak, 7. april 2020.

Kruševac
utorak
Bez padavina.
Bez padavina.
15°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 20%
Brzina vetra: 6 m/s SI
 

Odlazak Milosava Buce Mirkovića

Odlazak Milosava Buce Mirkovića

U Buci Mirkoviću prvo je njegova Župa njegova Okeanija izgubila svoga barda, i svoju najlepšu lautu izrezbarenu od najlepšeg vinorodnog čokota na kojoj se dionizijski oglašavao više od pola veka

Piše: Ljubiša Bata ĐIDIĆ

U dušama srpskih gradova njegov plamen je goreo „neprestanom svežinom sveta“ među kojima je Kruševac pripadao zavičajnoj bibliji odakle drago kamenje svoje istorije i tradicije nije ispuštao sa svojih pleća. A jedan od takvih dragulja uzvratila mu je za književni rad njegova rodna Izdavačka kuća Bagdala 1988. nagradom Zlatni prsten Despota Stefana Lazarevića, koji je nosio do kraja života.

            U Buci Mirkoviću Srbijaje izgubila čudesnog orača „prve brazde“ iz Župe, koji je plodio moćnim semenom savremenu književnu i pozorišnu kritiku, prozu i poeziju, drame i monografije, portrete i eseje o glumcima i glumicama, brojne manifestacije brojna druželjublja i slova ljublja u slavu života, u slavu lepote, u slavu budućnosti.

            Pozvan da dođe na 50-tu Župsku berbu ovog septembra Buca je već bio duboko bolan u svojbj postelji, alije vedrim rečima bio u svojoj Župi, a prijatelji su ga živo pozdravljali na promociji Rake Jeličića u Muzeju vinogradarstva uzvraćajući aplauzima na svaku njegovu poklonjenu reč.

          Neka ovaj tekst o njegovoj poslednjoj knjizi „Da mi dan ne ode u snoviđenje” – o župskim novelama (2013) – bude uzvratna reč za Bucin odlazak.

 

Bucina nojeva barka u Župskoj okeaniji

Moja Župa, moja Okeanija, odavno bi se mogla zvati: Naša Župa, naša Okeanija!

Ima jedna drevna legenda, kojoj je među savremenicima kumovao i pisac ovih redova, a dogodila se na promociji prvog izdanja ove kultne Bucine zbirke pesama.

U bajkovitoj župskoj kafani Kod Maksima dok sam se sećao stare grčke legende, kelneri su zastali, i gosti u iću i piću, i svi ini i radoznali, a svi su bili publika, samo je još malčice jedan Ciga u zadnjim akordima setne violine podsećao na Čehovljevog dečaka Jegorušku koji je punio Bucinu dušu.

U davna, davna vremena Župa je bila Okean. Bog mora Posejdon je ovde izabrao najlepši podvodni predeo gde je često gostio boga Bahusa. Najlepša među najlepšima boginja Afrodita nije mogla da shvati da postoji nešto lepše od nje i zatraži od Zevsa, vrhovnog gospodara bogova, da isuši more da bi najlepša od lepota ostala na zemlji. Zevs je posluša, isuši more, otera Poserjdona – Bahus se malo prokrijumčario – i najlepši od najlepših predela zasja na suncu. Doduše sa nekoliko devičanski čistih orošenih vodenih mlazeva (u Zagrži, u Pločkoj i Brajkovačkoj reci, u Dašničkoj, Gvozdačkoj, Vrataričkoj i Gačkoj, u Trifunskom i Školskom potoku, u valovitoj Rasini).

Tako je nastala naša Župa, naša Okeanija.

Najlepši srpski geografski toponom, pod uslovom da mu je pesnik, kao novo božanstvo, dao svoju dušu i svoje srce.

Toponim u koje su stale sve druge lepote: etnografska, istorijska, arheološka, biološka i zoološka, narodska i običajna, lirska i epska, klimatska i vremenska, i konačno ovinorodljiva, oblagorodljiva, naša Župa naša Okeanija, svakome ovde i svakome ko dođe kao rod rođeni, kao brat i sestra.

Buca Mirković je u njoj kao Bora u Vranju, Kočić u Zmijanju, Dobrica u Drenovi, Crnjanski u Itaki, Desanka u Brankovini…

Moja Župa, moja Okeanija!

Ima u tom uskliku, koji se u ovom slapu dopunjene prve zbirke ponavlja u gotovo svakoj od ovih pesama u svojevrsnom sonetnom vencu, mnogo pozlate, himne životu, ode radosti, slavlja kao kad presečemo slavski kolač, kao kad uskliknemo kad nam se rodi dete, kao kad nađemo ljubav svog života, a, da je to nešto najmanje kao dragulj, jer je dragulj minijaturan po formi a grandiozan po vrednosti.

U leksičkoj vrtoglavici znakova i simbola, onih u kojima se prepoznaje „naša župa naša okeanija“ bdi zavičajni pesnik nad njenim vodama, davno nestalim u legendi, ali ostalim u žizni, ovoj našoj neprestanici, bdi legendom i mitom, praveći nove legende i mitove od župskih materijala: od jedne željinske srne, krivorečke sokolice, botunjske zaravni, kožetinske zvonare, vrbničke zdravice, dašničke neveste… U nabreknutom lojzu i grojzu!

Mirkovićevo pevanje je kliktanje Župi u asocijativnom električnom pucketanju u naborima ideja, misli i emocija u kojima ćemo se istovetno prazniti na svaki pesnikov duhovni dodir.Čitalac se paralelno razlije u jezerce u samom jezgru pesme, prođe kroz istu katarzičnu pesnikovu žeđ i više ne želi da se vraća u svoje suho korito, jer je lepše biti u opijenom stanju , u iluziji koja se bori za svoju istinu. Baš kao što se i pesnik borio zatu iluziju dajupiJOJ celog sebe, što ijeste najviši domet umetničke uverljivosti. Udaviti se u moru koje ne postoji, raspasti se u pohotljivosti usne na divljoj šumskoj jagodi, podići se u dugi koja se napila iz zrna grojza, raspući se u semenki koja se duhovno porađa…

Moja Župa moja Okeanija!

Čudesnom lakoćom pevanja, lucidan i neposredan poetski svet Buce Mirkovića, bez lažnog filozofiranja i mudrijašenja, bez usiljenih pouka i poruka, s čednim osećanjem detinjstva u čulu, mladićstvom u uzrastanju, roditeljstvom u zrenju, spasilačkom Nojevom barkom lepote i dobrote, vere, nade ljubavi uplovio je još jednom u nas same, u našu Župsku Okeaniju koju je izmišljao i koja je njega izmišljala.

Naša Župa naša Okeanija!

Milosav Buca Mirković je svojom uzvišenom rečju sebi podigao spomenik u voljenoj Župi za života.

Lj

Povezano