sreda, 24. februar 2021.

Kruševac
sreda
Bez padavina.
Bez padavina.
6°C
Trenutni pritisak: 1040 mb
Vlažnost: 82%
Brzina vetra: 1 m/s S
 

Ljiljana Habjanović Đurović: Čitaoci su bili sa mnom i kada su svi drugi bili protiv mene

Ljiljana Habjanović Đurović: Čitaoci su bili sa mnom i kada su svi drugi bili protiv mene

„Bog mi je dao ono što sam maštajući o sebi kao piscu želela o zamišljala. Dao mi je knjige koje čitaoci vole. Dao mi je čitaoce“ – otkriva Ljiljana Habjanović Đurović na samom početku monografije „Moji čitaoci su odlučili“ , kojom je najčitanija srpska književnica obeležila 25 godina književnog stvaranja i druženja sa čitaocima.

– Čitaoci su bili sa mnom i kada su svi drugi bili protiv mene. Oni su odredili moje mesto na književnoj sceni i ja evo trajem kao pisac dvadeset pet godina zato što su moji čitaoci to odlučili, ističe Ljiljana Habjanović Đurović.

Dok je maštala o sebi kao književniku uzori su joj bili Desanka i Kapor, kojima su njihovi čitaoci ostali verni do kraja njihovog života, a i nakon smrti.

– Pišući prvi roman, priznajem, nisam razmišljala o čitaocima, međutim, po izlasku „Javne ptice“ , oktobra 1988. i kada mi je direktor tadašnje izdavačke kuće, “ Književne novine“ javio da je neko sa njihovog štanda na Beogradskom sajmu knjiga ukrao primerak mog romana bila sam vrlo srećna i ponosna, jer se neko odlučio na takav rizičan korak samo da bi imao moju knjigu. Kasnije, kad je ta knjiga počela da se čita, kad je dobila naklonost, kako su nastajale moje nove knjige, počela je da raste i moja želja da imam što više čitalaca.

            * Monografija“Moji čitaoci su odlučili“ predstavlja Vaš izraz poštovanja i, kako sami kažete, beskrajne zahvalnosti Vašim čitaocima. U kojoj meri su Vas upravo čitaoci odredili, doprineli Vašem pozicioniranju na književnoj sceni? Kažete da „čitaoci daju smisao postojanja i čitaocima i piscima“?

– Ova monografija nije posvećena meni već mojim čitaocima upravo zato što sam ja mojim čitaocima  veoma zahvlna. Mene su moji čitaoci stvorili. Čitaoci su bili sa mnom i kada su svi drugi bili protiv mene. Moji čitaoci su bili ti koji su odredili moje mesto na današnjoj književnoj sceni. I ja, evo, trajem kao pisac zato što su moji čitaoci tako odlučili.

            * Ove godine obeležavate četvrt veka rada i druženja sa svojim čitaocima. Za sve ovo vreme napisali ste jedanaest romana koji su odmah nakon objavljivanja listom postajali bestseleri. Ovenčani ste mnogim važnim književnim nagradama i priznanjima, ali i najlepšom od svih za jednog pisca -vernošću i naklonošću publike. Kako danas, kada se okrenete unazad vidite taj početak druženja sa čitaocima?

– Ja sam maštajući o sebi kao piscu želela da budem poput Desanke Maksimović, Mome Kapora, Dobrice Ćosića, i da kao i oni imam svoje čitaoce koji će da me prate tokom čitavog perioda stvaralaštva. Uverili smo se u slučaju Desanke i u slučaju Kapora da se njihova dela uveliko čitaju i nakon njihove smrti. Bog mi je ispunio ono što sam želela. U vreme kada je trebalo da objavim svoju prvu knjigu želela sam samo da vidim da li ja jesam pisac i da li će taj moj roman neko, u ovom slučaju urednik izdavačke kuće u kojoj će biti objavljen  da proceni da li je to knjižževno delo. Priznajem, u to vreme nisam razmišljala o čitaocima. Međutim, kada sam objavila svoju prvu knjigu, oktobra 1988, dobila sam obaveštenje od direktora tadašnje izdavačke kuće „Književne novine“, Vidaka Perića dje neko sa štanda ovog izdavača na sajmu knjiga ukrao jedan primerak mog romana“Javna ptica“. Ja sam bila vrlo srećna i ponosna zbog toga, jer se neko odlučio na takav rizik samo da bi imao moju knjigu. Kasnije, kad je ta knjiga počela da se čita, kad je dobila i nove čitaoce, kad su nastale nove knjige, onda je prosto počela da raste i želja da imam sve više čitalaca. U početku sam mislila da pišem zbog sebe i zato što je to meni potrebno, a kad su se pojavili moji romani „Ženski rodoslov“ , „Paunovo pero“ i posebno knjige iz duhovnog ciklusa, kad su ljudi počeli da mi pišu, onda sam shvatila da te knjige nisu potrebne samo meni, već da su potrebne još nekom, onda se ponovo moj odnos prema čitaocima promenio. Postala sam odgovornija i više sam strepela da li će to mojim čitaocima zaista biti na duhovnu korist i pitala se sa svakom novom knjigom da li sam ispunila ono što su moji čitaoci od mene očekivali.

            * Sve ove godine Vašeg književnog rada povezuje jedna zlatna nit, jedan kontinuitet u čitanosti i interesovanju novih generacija čitalaca koji obično krenu od Vaše poslednje knjige da bi se potom vratili Vašim prvim naslovima ona kraju pročitali sve što ste napisali. Kako tumačite taj kontinuitet?

– Imam sreću da sam sa svakom mojom knjigom dobijala nove čitaoce i upravo ti čitaoci su se vraćali da pročitaju i prethodne knjige.Sve moje knjige se neprekidno doštampavaju. Ja ne mogu da kažem kako objašnjavam taj kontinuitet. To je jednostavno poverenje čitalaca u ono što ja pišem i moj trud da to poverenje ne izneverim.

            * Nema pisca koji ne sanja redove čitalaca na sajmovima knjiga, koji strpljivo čekaju na njegov potpis. Vi ste taj san davno ostvarili. Međutim, osim toga Vas i Vaše čitaoce povezuje jedna izuzetna bliskost. Naime, oni Vam redovno pišu, šalju poklone, pisma, čestitaju rođendane i praznike. Čime ste to zaslužili, budući da u svom pisanju kako kažete i u monografiji ne povlađujete ukusu čitalaca?

– Zaista ne znam čime sam to zaslužila.To je kao kad pitate zašto neko nekog voli. Sve ljubavi su neobjašnjive, pa eto I ta naklonost čitalaca prema mojim knjigama i prema meni. Svaki susret sa čitaocima me veoma raduje, svako njihovo pismo zamene je istinska radost. Volim da oni koji čitaju moje knjige dođu na sajam ili  moje književno veče  samo da bi me pozdravili, pa i ako ne kupe moju knjigu. Dešava mi se da dođe čitalac ili čitateljka i kažu mi kako imaju sve moje knjige, ali su došli da me pozdrave i donesu mi neki poklon. Sama priroda tih darova koje mi donose, dunja ili jabuka u celofanu, ikonica, kaligrafski ispisana molitva, figura anđela, zatim tegla sa xemom, slatkom, ajvarom „da mi se nađu u postu“, dokazuje da oni mene doživljavaju kao nekog bliskog ili kao svog i to me mnogo raduje.

            * Vratimo se monografiji… Listajući stranice ovog jedinstvenog književnog spomenara najpre nailazimo na Vaš prvi roman  „Javna ptica“, koji je, kako je i zabeleženo u Vašoj monografiji, „stariji od samih čitalaca“. Kako kao autor objašnjavate fenomen ove knjige?

-To nije fenomen ove knjige, to je fenomen svih mojih knjiga koje sam napisala. Svi moji romani se neprestano, tokom svih ovih godina doštampavaju. Od prvog izdanja pa sve do današnjeg dana i nadam se da će tako biti i narednih godina. To se dešava spontano, neko se zainteresuje za moju najnoviju knjigu poželi da pročita i ranije naslove i tako dođe do prve knjige koju sam napisala. Zapravo pročita sve moje romane. Takođe, pojavljuju se nove generacije čitalaca. Kad god neko dođe da mu potpišem „Ženski rodoslov“ , zapitam se da li postoji još neko ko nema tu knjigu, međutim, mlada čitateljka ili čitalac koji donesu knjigu na potpis kažu kako istu ima njihova baka ili majka ali da i oni žele da je imaju u svojoj biblioteci. Inače, „Ženski rodoslov“ je štampan u 450.000 primeraka.

 

            * Usledio je Vaš drugi roman „Ana Marija me nije volela“, koji je, iako autobiografski i govori o nedostatku ljubavi, napisan bez mržnje i nepristrasno. Odgovarajući te davne 1992. godine na jedan intervju izjavili ste „meni je mnogo stalo do te njegove rekla bih etičke vrednosti koju kad su ovakve teme u pitanju izjednačavam sa literarnim vrednostima…“

– Da, ispostavilo se da je to bio moj način razmišljanja tokom čitavog mog književnog rada. To je inače i način mog razmišljanja u životu.

            * Kako vidimo sa starih postera reprodukovanih u Vašoj monografiji, beogradska „Prosveta“ je uveliko računala na Vas kao pisca. Naime, roman „Iva“ je već po objavljivanju najavljen kao „novi bestseler“. Da li ste to očekivali? Da li ste bili spremni na taj uspeh?

– Promocija romana „Iva“ bila je na Vidovdan 1994. godine I meni  je žao što sa tog događaja nemam nijednu fotografiju. Ne znam kako se to desilo, ali, desilo se. Ja sam tada imala dva ponovljena izdanja svog prvog romana i bilo je logično da se očekuje  da će i ova knjiga imati više izdanja, posebno zato što je tema bila veoma zanimljiva i do tada neobrađena u našoj književnosti.

            * Istinski uspeh pak donosi Vam roman „Ženski rodoslov“. Kako ste podneli i poneli lepotu i teret tog uspeha? Da li je upravo ova knjiga bila potvrda Vaših reči izrečenih još u najranijem detinjstvu: „Biću pisac“?

– Pa već prvi roman je bio potvrda rečenice, odnosno te moje neiskazane želje da budem pisac, a „Ženski rodoslov“ je predstavljao, slobodno mogu da kažem, revoluciju u srpskoj književnosti. Knjiga je objavljena na dan Svetog Jovana Bogoslova, 21. maja 1996. i pre nego što je kritika uspela da kaže reč o ovom romanu publika ga je zavolela. Kritičari su određivali meru uspeha i piscima i knjigama.Do tog trenutka liste najčitanijih knjiga poklapale su se sa listama nagrađenih knjiga. Tada se po prvi put desilo da knjiga koja nije dobila nijednu pozitivnu recenziju u književnoj i dnevnoj periodici postane hit. Dakle, kada je u pitanju ova moja knjiga mogu da kažem da su moji čitaoci odlučili. Do tog trenutka činilo se sudeći po pažnji književne kritike i medija a i čitalaca povučenih njihovim sugestijama da u Srbiji postoje samo dve književnice. Od tog trenutka broj žena pisaca se uvećavao. Žene su počele slobodno da pišu i, kako ja umem da kažem, progovorile smo i više ništa ne može da nas ućutka.

Pitate me i kako sam ponela i podnela uspeh „Ženskog rodoslova“. Pa podnela sam ga i ponela sasvim jednostavno. Dragoš Kalajić, koji je bio urednik mog prvog romana i koji je, slobodno mogu da kažem i odredio ne samo moju književnu, već i životnu sudbinu time što je prihvatio za objavljivanje moj roman „Javna ptica“ , sreo me je 1996. godine na Sajmu knjiga i rekao mi: „Znate, Vi ste jedna od retkih osoba koju uspeh nije promenio“. Ja sam mu odgovorila da je to zato što sam uspeh očekivala. Naravno da nije samo zato, već i stoga što sam u svakom trenutku  svesna da sve to što je Bog dao meni mogao je  da da i bilo kome drugom. Dakle, ja sam samo zahvalna, i ako je došlo do bilo kakvih  promena u mojoj ličnosti, mom ponašanju i mom sagledavanju sveta, to nije osećanje ponosa, već osećanje zahvalnosti i straha, a kažu da je osećanje straha Božjeg početak mudrosti.

Mila MILOSAVLJEVIĆ

Povezano