Žena despota Uglješe izvezla je molitveni tenst u kome se obra knezu Lazaru da, sa nebesnih visina, zaštiti svoje sinove. Vez je delio sudbinu srpskog naroda, od Kosova naovamo. „Pohvala“ spada u najlepše pesničke tvorevine srpske srednjevekovne književnosti. Tekst je izvezen pozlaćenom žicom na crvenom atlasu. Danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Ne tako davno, kad su druge pesmice – uglavnom dekretima – masovno pokušavale da se nasele u kolektivno pamćenje svekolikih naroda (i narodnosti) ovog prostora. u čitanke osnovaca prokrijumčarila se „Jefimija Milana Rakića. U njoj, ako se neko drzne da prepričava stihove, tamo daleko neka žena „veze svilen pokrov za dar manasitiru / Pokra] nje se krve narodi i guše / Propadaju carstva, svet vaskolik cvili / Ona, večno sama, na zlatu i svili / Veze strašne bole otmene joj duše“.
U vremenu sadašnjem čak i čitalac novina saznaće da je „ćerka gospodara Drame/I žena despota Uglješe“ po svoj prilici prva žena pisac u Srbiji koja nam je podarila tri spisa velike umetničke vrednosti, Zakasnelo priznanje za zlatom izvezene boli.
Despotica Jelena, žena despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića, prvi tekst nazvan „Tuga za mladencem Uglješom“ urezala je na malom srebrnom diptihu (dvostruka ikona) bogato ukrašenom biserima i dragim kamenjem i poslala u Hilandar gde je i sahranjen njen jedinac. U ovom svetogorskom manastiru i danas se čuva njeno „Moljenije Gospodu Isusu Hristu“ izvezeno zlatom na zavesi za carske dveri.
Njeno najznačajnije delo je „Pohvala knezu Lazaru“, izubizetan poetsko-veziljski rad koji je delio sudbinu srpskog naroda u poslednjih šest vekova.
Pohvala knezu Lazaru je vez na platnu, delo monahinje Jefimije. Pohvalu je monahinja izvezla u čast kneza Lazara početkom 15. veka. Pohvala knezu Lazaru je napravljena kao ćivot (pokrov preko kovčega) za ubijenog kneza i smatra se remek-delom veziljske umetnosti. Spada u najznačajnije pesničke tvorevine srpske srednjovekovne književnosti[1] i važan je istorijski izvor.[2]
Jefimija je sastavila Pohvalu knezu Lazaru neposredno pred bitku kod Angore (Ankare) 1402. godine. Tada su Lazarovi sinovi, Stefan i Vuk Lazarević, kao Bajazitovi vazali otišli preko mora u boj protiv Mongola koji su pod Tamerlanom (Timur Lenkom) napali, a kasnije i porazili Turke. Osnovni motiv za nastanak Pohvale je Jefimijino duboko poštovanje i zahvalnost koje je osećala prema knezu Lazaru, koga je opisala kao čoveka ratnika i mučenika.
Pohvala knezu Lazaru je izvezena pozlaćenom žicom na crvenoj svili, a dimenzije platna su 67 cm x 49 cm. Pokrov se danas čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a Lazarove mošti u njegovoj zadužbini, u manastiru Ravanica.
U prvom velikom sudaru sa najezdom sa istoka koja je htela da pomeri granice zapada, despotica Jelena je izgubila muža. U bici na Marici, 26. septembra 1371, pored kralja Vukašina poginuo je i njegov brat despot Uglješa, dok su većinu srpske vojske Turci zarobili. Istorija beleži da tela ove dvojice vladara nikada nisu nađena. Žena despota Uglješe ostala je na svom dvoru sve do 1383. kad su turske horde zauzele Ser. Njen odlazak u Kruševac, kod kneza Lazara, pokazaće se kasnije, i te kako je važan za istoriju srpske književnosti. Provodeći vreme u vaspitavanju kneževe dece, pre svih prestolonaslednika Stefana Lazarevića, despotica Jelena je nesumnjivo uticala i na njegovo formiranje kao pisca.
Jer. Stefan Lazarević, autor „Natpisa na mramornom stubu na Kosovu“, ušao je u istoriju lepe umetnosti i univerzitetske udžbenike kao pisac „Slova ljubve“, čudesne pesničke poslanice.
Vreme posle kosovskog boja u kome je postradao cvet srpske države kao da se zaustavilo iza manastirskih zidina. Zajedno sa kneginjom Milicom despotica Jelena prima tzv. monaški zavet i dve monahinje. Jevgenija i Jefimija, svoj dom prvo nalaze u manastiru Županjcu pored Kruševca a po završetku Ljubostinje sele se u zadužbinu kneginje Milice i njenih sinova Stefana i Vuka.
Valjalo je, međutim, i iz manastirskog mira brinuti o ovozemaljskim stvarima. Hroničari su, tako, zabeležili da su dve monahinje u diplomatskoj misiji stigle čak i do dvora sultana Bajazita I ne bi li kako odbranile oklevetanog despota Stefana Lazarevića. Diploma tija, pak, nije mogla da pomogne 1402. kad su se u bici kod Angore sukobili Turci i Mongoli pod Tamerlanom. Na strani Bajazitovoj, kao vazali, borili su se i sinovi kneza Lazara Stefan i Vuk.
U vreme kad su glasovi putovali brzinom preživelih, ako ih je bilo, monahinja Jefimija na crvenom atlasu, zlatnom žicom i svilenim koncem, veze molitveni tekst u kome se oboaća knezu Lazaru ne bi li kako, s nebeskih visina, pomogao svojim sinovima da izvojuju pobedu kod Angore. Pobeda je izostala, ali su i Stefan i Vuk uspeli da se vrate u Srbiju.
Ko zna, možda je pomogao i tekst izvezen u dvadeset šest redova (49×67), uokviren vitičastim prepletom loze: „… moli Boga pobeditelja / da pobedu podari tvojim voljenim čedima / knezu Ste- fanu i Vuku / pobedu nad nevidljivim i vidljivim neprijateljima… O, sveti, Jefimija ti ovo usrdno prinosi“.
„Pohvala knezu Lazaru“ vekovima je služila kao pokrov za glavu kosovskom junaku. Sve do 1690, do velike seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem, nalazila se sa moštima kneza Lazara u manastiru Ravanici, a onda stigla čak do Sent Andreje. I pred svakojakim i mnogostrukim opasnostima selila se, kasnije, od jednog do drugog fruškogorskog manastira.
Poslednja svetska vojna naterala je čuvare mošti svetoga kneza da pokrov za Lazarevu glavu, Jefimijin vez, posebno sklone. Zahvaljujući dr Dušanu Glumcu vez je, zazidan u jednoj podrumskoj prostoriji, preživeo.
Monahinja Jefimija je rođena oko 1350., a umrla je posle 1405. godine. Pre zamonašenja nosila je ime Jelena i bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se u manastiru Županja i uzela ime Jefimija. Knez Lazar ju je primio da živi na njegovom dvoru i tako je Jefimija bila očevidac dešavanja u tadašnjoj kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine. Sahranjena je u manastiru Ljubovija, gde se i danas čuvaju njeni ostaci.[6]
U srpskoj književnosti monahinja Jefimija je ostala poznata po tri svoja dela visoke umetničke vrednosti koji su sačuvani u materijalu:
– Tuga za mladencem Uglješom je upisana u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru u kom se obraća Isusu Hristosuu i Bogorodici.
– Zapis na Hilandarskoj zavesi na zavesi za carske dveri (srednji deo ikonostasa) namenjen Sabornoj crkvi u Hilandaru, izvezen je „zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje“.
– Pohvala knezu Lazaru
