ponedeljak, 24. jun 2019.

Kruševac
ponedeljak
Mogući pljuskovi.
Mogući pljuskovi.
29°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 49%
Brzina vetra: 3 m/s SSI
 

PROZOR SEĆANJA – Velikani kruševačkog glumišta: Bora Mihailović, umetnik i pedagog

PROZOR SEĆANJA – Velikani kruševačkog glumišta: Bora Mihailović, umetnik i pedagog

„Najveća vrednost pozorišta bio je jedan čovek, Borislav Mihajlović, čika Bora. Bio je on glumac u Beogradu, završio je Dramski studio sa Matom i Darom Milošević, razboleo se, i lekar mu je rekao – najbolje da odete u neko mirno mesto gde je lep vazduh, i da se tamo oporavite. A na sreću, imao je završen Filozofski fakultet, diplomirao je nemački, i došao u Kruševac, kako mu je lekar preporučio. Iz prostog razloga: iznad Kruševca ima brdo po imenu Bagdala, koje je sinonim za Kruševac, pa, kad se kaže Kruševac, zna se – Bagdala. Tu su pre rata bili mali torovi, posle rata toga više nije bilo, tu su seljaci čuvali ovce, gore, na toj Bagdali, zatvorene noću u toru, pa ih preko dana puste da pasu. Onda oni tu dođu ujutro, a mi, koji tamo odemo da učimo, ponesemo lonče, znate, pa oni nama za pola dinara namuzu mleko koje se još puši, pa mi to popijemo. Onda nakon pola sata, kad odemo na drugu stranu Bagdale, i tamo uzmemo još jedno lonče i popijemo… I čika Bora se tu potpuno izlečio…“

Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2017. godini Ministarstva  kulture i informisanja republike Srbije

I tako, koliko je god ovaj kraj bio lekovit i okreljujući za Boru Mijalović – kako je to slikovito u gornjem zapisu opisu Ranko Munitić – toliko je i ovo gostomprimstvo uzvraćeno.

Kompletnu osvrt na to ostavio je kruševački pisac Dragomir Lazić, čiju je biografiju Bore Mihajlovića priredio Dragiša Stepanović.

Borisav Mihailović rođen je 1899. u Gornjem Stupnju kod Kruševca u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kruševcu. Početkom 1920. godine Mihailović prelazi u Beograd na redovno studiranje filozofije (nemački jezik). Ovde postaje član Akademskog i Narodnog pozorišta. 1921. godine Mihailović, uporedo sa studijama na fakultetu, pohađa i Glumačku školu u jednoj od prvih posleratnih glumačkih klasa zajedno sa Matom Miloševićem, Milanom Ajvazom i drugima. Iste godine završava fakultet i glumačke studije (uloga Harpagona).

Diplomu Borisavu Mihailoviću o svršenoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta u Beogradu potpisao je, kao rukovodilac, najveći srpski komediograf Branislav Nušić.

Borsiav Mihajlovic

Po diplomiranju Mihailović jedno vreme ostaje u Beogradu kao član drame Narodnog pozorišta. ]edna povreda na probi Vojnovićevih „Maškarata” učinila je da Mihailović najpre duže odsustvuje sa scene a potom konačno napusti Beograd i vrati se u Kruševac, Početkom 1925. godine Mihailović dobija zaposlenje u kruševačkoj gimnaziji kao suplent nemačkog jezika i postaje član Figinog pozorišta. 1928. i 1929. godine profesor je gimnazijeu Štipu i član tamošnjeg pozorišta a od 1930. do 1932, godine profesor gimnazije u Kotoru i član Bokokotorskog pozorišta.

Konačan povratak Mihailovića u Kruševac usledio je krajem 1932. godine. Kao profesor gimnazije Mihailović pristupa Sokolskom udruženju i postaje član dramske sekcije ovog udruženja koja je bila poznata pod imenom „Sokolsko pozorište“. Osnivač ovog pozorišta, Miodrag Nauparac, bio je i njegov rukovodilac. Pored Mihailovića i Nauparca članovi Sokolskog pozorišta bili su: Leka Bošnjanac,Brana Janković, Buda Pavlović, Brana Špadijer, Ljubica Nikolić i drugi. Mihailović je ovde reditelj i glumac.

Trupi kasnije prilazi i talentovana Rada Milenković (Savićević) i brojni amateri, mahom učenici kruševačke gimnazije i radnici od kojih će se mnogo kasnije, 1946. godine, formirati prvo veće, stabilnije i organizovanije profesionalno pozorište na čelu sa Borom Mihailovićem kao upravnikom, rediteljem i prvakom drame.

Glumac Mihailović začetnik je modernog dramskog izraza u gradu sa jedva postojećom teatarskom kulturom koju je s mukom pokušavao da održi ustreptali Figa Vasiljević. Mihailović dolazi s novim, didroovskim tipom prosedea. Ako je od Fige počelo, sa Mihailovićem je Kruševačko pozorište postalo ozbiljno vrelo autentične scenske umetnosti u ovom delu Srbije.

3Kao glumac Mihailović ne pristaje na improvizaciju, od sebe traži osećanje odgovornosti, studioznosti u svakom pokretu lika koji tumači. Međutim, poput svih ozbiljnih kreatora, on ne zapostavlja već naprotiv, prihvata spontanost kao dragocenost koju strpljivo ugrađuje uzamišljeni lik. Ovakvim načinom rada Mihailović impresionira Retko ispoljenom energijom intelekta. 0 njemu se s mnogo razloga može govoriti, naročito kao o glumcu, kao i o velikom entuzijasti koji, uprkos svemu rečenom, nije uspeo da se do kraja izrazi. Otuda u nekim njegovim rolama utisak preduge horizontale, izvesne ravnine koju ne očekujemo, kao i nedovoljno razbuktavanje temperamenta.

U svojoj dugoj umetničkoj karijeri Mihailović je igrao u oko dve stotine uloga a na sceni je imao preko četiri hiljade nastupa. U njegove značajnije kreacijeubrajaju se: Mitke („Koštana“), Toma („Svet“), GJotkolesin („Ženidba“), Jona („Mirni ljudi“), Harpagon („Tvrdica“), Argan („Uobraženi bolesnik“), Prohor („Vasja Železnova“), Lomov („Prosidba“), Lengdon („Duboko korenje“), Deda („Zasjede“), Vamilijaz Milija („Seoska učiteljica“), Papa Nasko („Dorćolska posla“), Đorđe („Dva narednika“), Aleksa („Hajduk Stanko“), Dulitl („Pigmalion“), Džon Bartvik („Srebrna kutija“), Sorin („Galeb“), Diranden („Čergaški život“) i druge.

Više nego u neposrednom realizovanju role, Mihailović se u rediteljskom postupku nije bavio teorijom niti je išao za tim da izgradi vlastite postulate već se povodio za velikim uzorima u praksi, što je, uostalom, uvek isticao. Praksa je za njega uvek bila korektiv i medijum verifikovanja svih teorija. Dajući potpunu slobodu akterima scene, Mihailović je primer reditelja-foršpila. Po pravilu, on ne vrši analizu likova niti od glumaca zahteva dublje razmišljanje o karakterima koje treba da tumače. On to ostavlja njihovoj ekspresiji i intuiciji. Verujući u pravilnost glavnih aktera, on će njima posvetiti veću pažnju, ali, istovremeno, ukoliko oceni da se njegove primedbe ne prihvataju, reditelj Mihailović neće na njima insistirati. (Ostrovski), „Srebrnu kutiju“ (Golsvordija), „Život u citadeli“ (Audustuakopson), „Karlovu tetku“ (Tomas) i „Drveni tanjir“ (E. Moris).

„Zavičaju dugujem za život, a Bori za umetnost“ tvrdi Rada Savićević.

A to, na svoj način, kažu i izjavljuju – fascinantni komičar Miodrag Petrović Čkalja, razbokoreni Đuza Stojiljković, vrcavi Bata Paskaljević, delonovski profinjeni Milan Puzić, lirski vibrantna Olga Stanisavljević, krležijanski skulpturalna Zorica Stefanović, studiozni i ponorni Sima Krstović, šekspirovski elegantan Miroslav Petrović, gogoljevski glagoljiv Milorad Đorgović, magistralna Vera Belogrlić, imuplsivni Dušan Đorđević, raspevani Boža Savićević, šarmantni Voja Mirić, oscilantno nemirni Vlada Milosavljević, uverljivi Taško Načić, istančana Dara Stojiljković, fluidna i ujedno stamena Ljilja Lukić, zavičajno angažovani Vlasta Radovanović, treperavno senzibilni Živko Vukojević, kao i čitav niz drugih rasutih po jugoslovenskim pozorištima, zatim mlađih koji tek dolaze na scenu Kruševačkog pozorišta.

Čitava jedna plejada glumaca koja mu duguje za svoj početak i razvoj. I Kruševačko pozorište, institucija koju je, jedno vreme, vodio kao upravnik, reditelj i prvak. I to pozorište, i svi borini učenici, među kojima ima i takvih koji čine istinski ponos zemlje, mogli bi da kažu, zajedno sa Đuzom Stojiljkovićem: „Verujem i znam, da je ruka potpore, koju mi je čika Bora pružio, bila presudna. ” S njim je život bogat“, kaže Momir Bradić.

A Mihailovića kao pozorišnog pedagoga možda je najbolje okarakterisao Miloš Petrović:

„Sa šarmom i spontanošću autentičnog pedagoga, kaže Petrović, učio je mlade glumce da odvežu svoj duh, osećanje i maštu od klišea vremena i ograničenja vlastite ličnosti; da radnju individue ne pretpostave opštoj radnji da se ova uvek vidi kroz individualisane likove i njihove odnose; učio ih je da njihovo unutrašnje biće bude instrument koji mora da svira mnoge melodije; učio ih je da slobodno reaguju u okvirima zamišljene situacije a da nikad ne povrede date osnove.“

 

Ajvaz o druzgovanju sa Borom

Sećajući se studentskih dana Milan Ajvaz ovako opisuje život i drugovanje sa Borom Mihailovićem:

„Kupim ja kilo žita i napravim koljivo, a šećera ako ima ako nema, i to mi je sva hrana. A Bora kupi u flašici za kolonjsku vodu zejtina kod bakalina pa ga podgreva u kutiji od imalina, jer gazdarica nije volela da upotrebljava njenesudove. I hleba i zejtina, i to je bilo sve… Šta ćete, hteli ljudi da postanu glumci, pa to ti je ” (Danilo Ružić, „Ima li to igde na svetu“, Ilustrovana politika, broj 681, od 23.11.1971.)

 

Čkalja: Borin predmet je bio veličanstven i gorak

„Njegov predmet je bio veličanstven i gorak. Posvetiti se „daskama koje život znače“ i to do smrti i kroz svu tegobu poziva voleti ljude, praštati im a živeti životom isposnika“ (Miodrag Petrović – Čkalja)

 

Borine režije

Mihailović je kao reditelj postavio oko stotinu komada. Najveći broj njegovih režija izveden je na kruševačkoj sceni. Između ostalih pomenućemo: Nušićeve komedije „Narodni poslanik“, ‘Tospođa ministarka“, „Protekcija“, „Dr“, „Svet“, „Običan čovek“, „Pokojnik“, „Sumnjivo lice“.

Sterijine komedije „Pokondirena tikva“, Zla žena“, „Ženidba i udadba“, „Laža i paralaža“, „Kir-Janja“.

Sremčeve „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“.

Ostali domaći komadi „Đido“ (Veselinović Brzak), „Podvala“, „Dva cvancika“ (M. Glišić), „Koštana“ (B. Stanković), „Prst pred nosom“ (J. Horvat), „Voda sa planine“ (Đoković Plaović), „Izbiračica“ (K. Trifković), „Zasjede“ (Filipović), „Dorćolska posla“ (I. Stanojević), „Snežana i sedam patuljaka“ (V. Đorđević), „Porodica Blo“ (L>. Bobić), „Dva narednika“ (N. Ćurković), „Hasanaginica“ (M. Ogrizović), „Stanoje Glavaš“ (Đ. Jakšić), „Čvor“ (P. Petrović), „Mećava“ i „Klupko“ (P. Budak), „Nahod Nenad“ (B. Mihailović), „Bajka o caru i pastiru“ (B. Trifunović).

Od stranih autora režirao je na kruševačkoj sceni, pored ostalih i: „Ženidbu“ (Gogolj), „Tvrdicu“ i „Uobraženog bolesnika“ (Molijer), „Vasju Železnovu“ (Gorki), „Žita klasaju“ (Mokrov), „Prosidbu“ i „Medveda“ (Čehov), „Oluju“ i „Devojku bez miraza“.

Povezano