četvrtak, 27. jun 2019.

Kruševac
četvrtak
Uglavnom bez padavina.
Uglavnom bez padavina.
31°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 42%
Brzina vetra: 2 m/s S
 

Prozor sećanja – Velikani kruševačkog glumišta: Milan Puzić, nezaboravni general Ler

Prozor sećanja – Velikani kruševačkog glumišta: Milan Puzić, nezaboravni general Ler

„Pozorište je za Milana Puzića počelo „život da mu znači“ već u rodnom Kruševcu kao učeniku kruševačke Gimnazije, kada je u dvorištu roditeljske kuće u Obilićevoj ulici „pravio pozorište“ za komšijsku decu, školske drugove i odrasle. U sedamnaestoj godini glumio je na pravoj pozorišnoj sceni u Kruševcu, usmeravan od strane nezaobilaznog gospodina Bore Mihajlovića koji je u njemu otkrio talenat koji bi se morao, kao i svaki talenat, negovati.“

Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2017. godini Ministarstva  kulture i informisanja republike Srbije

 

Fatalni Milan Puzić. Tako ga je jednom priliko opisala naša popularna glumica Ružica Sokić:

– Moja priroda odvela me je u glumce. Otkad pamtim sebe imala sam potrebu za travestijom, za bezanjem iz realnog zivota… Prve predstave koje sam gledala u Beogradskom dramskom pozorištu, na Crvenom krstu, bile su očaravajuće. Još kad se pojavio Milan Puzić – svako veče ceo ženski razred išao je da ga gleda. Bio je lepota od glumca, obožavale smo ga. Posle predstave odlazile smo do njegovog stana i ostavljale mu ceduljice. Zamislite, jednog dana dodje baš u naš razred, da sprema komad „Srećni dani“. U našoj, Trećoj ženskoj gimnaziji već je postojala tradicija dramske sekcije, zahvaljujući genijalnom profesoru književnosti Bori Stojkoviću.

Prijavila sam se da igram u tom komadu, ali bila sam toliko zaljubljena u Milana da me je bilo sramota da glumim. Kasnije sam mu to pričala da sam se osećala kao vezano pile, smejao se kad je čuo šta se dogadjalo u meni.

 O Milanu Puziću nećete naći mnogo podataka na internetu. Tek ono najosnovnije. Da je rođen u Kruševcu, 2. aprila 1926. i da je još kao srednjoškolac glumio u gradskom pozorištu. Kasnije filmski, pozorišni i TV glumac. Od 1946. do 1948. godine pohađao je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu i studirao na Filozofskom fakultetu. Godine 1946. je postao član Radio drame, od 1947. član Beogradskog dramskog pozorišta, od 1951. član Narodnog pozorišta. Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu Jezero 1950, a glavne uloge je tumačio u filmovima Pukotina raja iz 1959. i Čovjek sa fotografije iz 1963. godine. Preminuo je 16. novembara 1994. u Beogradu.Istakao se nizom uloga u klasičnim, ali i savremenim komadima, a oprobao se i kao prevodilac dramskih tekstova.

I to je, otprilike, to.

 

Salonski glumac

Iza ovako šture biografije krije se mnogo šira, koloritna i zanimljiva životna priča o „glumcu kome su i velike i male role bile velike, kome su i glavne i epizodne uloge bile glavne, koji je sigurno vladao tekstom i dikcijom“. Tako ga je videla i opisala Radmila Mišić:

„Pozorište je za Milana Puzića počelo „život da mu znači“ već u rodnom Kruševcu kao učeniku kruševačke Gimnazije, kada je u dvorištu roditeljske kuće u Obilićevoj ulici „pravio pozorište“ za komšijsku decu, školske drugove i odrasle. U sedamnaestoj godini glumio je na pravoj pozorišnoj sceni u Kruševcu, usmeravan od strane nezaobilaznog gospodina Bore Mihajlovića koji je u njemu otkrio talenat koji bi se morao, kao i svaki talenat, negovati.

Završio je 1947. godine Dramski studio Narodnog pozorišta u Beogradu. U vreme studija bio je član Dramske trupe Radio Beograda, a od 1947. do 1951, imao je angažman u Beogradskom dramskom pozorištu. Od 1951. do 1987, kada je otišao u penziju, glumio je u Narodnom pozorišnu u Beogradu, punih 36 godina, uz povremena gostovanja u kruševačkom…

U matičnom pozorištu ostvario je velike kreacije u delima pozorišne klasike, tumačeći različite uloge u širokom dijapazonu od dramskih i tragičnih do karakternih i komičnih.

Gospodstveno držanje, prefinjeni maniri, prijatan glas i perfektna dikcija opredelili su ga pre svega za salonskog glumca i u takvim, „salonskim“ komadima zaista je bio jedinstven („Sanjalica“, „Duboko plavo more“, „Tri meseca zatvora“, „Lepeza ledi Vindermir“). Ali, i u mnogim televizijskim serijama i filmovima, tumačeći likove izvan salona, delovao je takođe sugestivno, odmereno i upečatljivo poput TV filma „Čovek koji je bombardovao Beograd“ gde je maestralno ostvario ulogu generala Pera.

Govorna perfekcija Milana Puzića omogućavala mu je bezbroj najsloženijih uloga u mnogobrojnim radio dramama.

Bavio se i režijom. U kruševačkom Pozorištu režirao je “Duboko je korenje“, „Rat žena“, “Idem u lov“ i „Kiše profesora Noja“. 40.godina umetničkog rada Milana Puzića obeležilo je kruševačko Pozorište 1980. godine premijerom “Duboko plavo more“, njegovom poslednjom režijom u ovom Pozorištu.“

Na filmu je, kao što rekosmo, od 1950. godine (Jezero Radivoja Lole Đukića i Crveni cvetT G. Gavina), a glavne uloge je tumačio u ostvarenjima V. Pogačića Sam i pukotina raja (oba 1959) te Čovek sa fotografije (1963). Kasnije tumači karakterne epizodne uloge, od kojih se ističu u filmovima Akejsa Dzbduč (L.D. Lukov, 1958), Osma vrata (N. Tanhofer, 1959), Osvajanje slobode (Z. Šotra, 1980), Avanture Borivoja Šurdilovića (A. Đorđević, 1980), Zalazak sunca (K. Viček, 1982), Živeti kao sav normalan svet (M. Radivojević, 1982), I to će proći (N. Dizdarević, 1985), Život je lep (B. Drašković, 1985) I Divlji VETAR (A. Petković, 1986).

 

Nebeski život Mileta Oreplana

Jula 1976. godine popunio je Milan Puzić „stranicu svog života“ u tada popularnom nedeljniku „TV novosti“. Želeli smo da je ovom prilikom otgnemo od zaborava:

„Najednom sam se zaustavio u snu, jer se iz magličaste dubine prostora začuo metalni zvuk telefona. Uspravio sam se u krevetu, pokušavajući, još bunovan, da priberem misli i odgonetnem smisao tog iznenadnog zvuka.  

Otvorio sam oči, i kroz prozor ugledao rumene obraze širokog beogradskog neba. Onda se telefon oglasio još jednom. Sada već sasvim na javi.  

I u četiri sata ujutru.  

 Na nesigurnim nogama došao sam do predsoblja.  

 „Aaalo“.  

 Iz slušalice se začuo dobro poznati Kabetov glas:  

 „Silazi odmah dole. Dolazim po tebe. Letimo“.  

 „Letimo“?  

 „Da, da. Odmah da si pred zgradom. Dolazim za minut!“  

 Hteo sam još nešto da upitam, ali veza je već bila prekinuta.  

 Očigledno sam „kratak“, kako bi rekli piloti kad neko ne shvata od prve.  

I u trenutku, sve mi je bilo jasno: školski let, Kabe je konačno rešio da me povede sa sobom, oho!

I razleteo sam se po kući. Kabe, Avram Avramović, pilot JAT–a i instruktor letenja, a za mene ne samo prijatelj nego jedno od onih mnogobrojnih mitoloških bića, razvejanih po nebeskom prostranstvu…  

Ipak je pristao da me povede sa sobom!  

Bio sam pred zgradom pre nego što sam i pomislio, spreman za pustolovine, uzbuđen, filmskom kamerom u ruci.  

Usput, dok smo jurili prema aerodromu, Kabe mi je objašnjavao: nekoliko sati letenja, obuka na „Karaveli“, vežbaju Cvika, Boća i Slobodan, moraće da prođu kroz sve nedaće koje mogu da zadese jednog pilota, biće i letenja sa jednim motorom i sletanja „na trbuh“.  

Redovi topola promicali su i s desne i s leve strane, nebo je nad njima bivalo sve rumenije i po njemu se ocrtavao beli trag  mlaznjaka koji samo što se uzdigao sa Surčina.  

 *****  

Otkad znam za sebe bio sam zaljubljen u nebo, u sve što njemu pripada: zvezde, ptice, oblake, kišu, sneg, magle, pahuljice, balone, zmajeve, avione…  Avione od papira, od metala, od drveta i plastike… Zaljubljen u sve što bi htelo da se odvoji od zemlje, da uzleti, da neobuzdano luta prostorom  

još kao dete bio sam strastan lovac ptica, vrebao i hvatao, a onda pažljivo negovao štiglice, to jest lokere, kako se oni zovu u mom rodnom Kruševcu. Bivalo je da ih imam i po dvadeset.  

Ali, nikad ih nisam lovio „na lajm“ da se ne bi ozledili, i nisam žalio kad pobegnu, nego se gotovo radovao, gledao veselo za njima kako se provlače kroz zeleno granje i lete iznad njiva i živica.  

Zamišljao sam, tada, kako je lepa zemlja koju oni odozgo vide… Sa Bagdale sam, zajedno sa drugim dečacima, puštao šarene Zmajeve. I tmdio se da budu uvek različiti, izmišljao nove oblike.  

Bilo mi je osam godina kada sam u dvorištu napravio poveći avion od dasaka, zbog čega su mi susedi nadenuli ime Mile Oreoplan.  

Kasnije, u gimnaziji, gde smo imali modelarsku sekciju, pravio sam daleko savršenije avione. Neki su čak mogli pomalo i da lete, uz pomoć opruge imale elise,  

Odnosio sam ih na Bagdalu i trčao za njima. A kad bih se zamerio, ležao sam na travi, gledao u nebo, i čekao da naide nela” pravi, istinski avion.  

Danas je moja soba prepuna raznih minijaturnih aviona. Zauzeli mi police, zatrpali radni sto, okačili se po zidu, po prozorima  

A preko leta, na Korčuli, ovako mator, ostanem, počesto, i po celu noć napolju, brojeći satelite.  

Obicno, društvo mi čini prijatelj Karlo Marinone, na koga sam, izgleda, preneo nešto od svog oduševljenja. Gledamo dugo svetle, treperave tačkice, i ćutimo.  

Tek izretka, razmenimo pokoju reč. O toj svetlosti koja dolazi iz prošlosti…  

Koja je stolećirna, milenijumima plovila da bi došla do nas.  

I kako će lutati još vekovima do nekog drugog sveta negde, daleko, u zvezdanom beskraju  

 *****  

Iako sam uvek govorio da ću postati pilot, život me je poveo drugim putevima. još u gimnaziji, u kruševačkom pozorištu počeli su da mi dodeljuju neke manje uloge, zatim sve veće.  

Onda je došao rat. Kad sam se demobilisao, četrdeset i pete, nisam znao kuda da krenem.  

Uopšte, uvek mi je nedostajalo praktičnog duha, uvek sam se nekako, u važnim trenucima, zbunjivao, i tek kasnije bi mi dolazilo u pamet šta je trebalo da učinim, kuda da se uputim…  

Uvek sam bio pomalo „kratak“, kako bi rekli piloti.  

I dok sam ja došao sebi, već nisam bio pilot, već sam bio glumac.  

I mogao sam da se utešim tek toliko što sam u komadu „Duboko, plavo more“ dobio ulogu probnog pilota. A samo je po sebi došlo da sam prijatelje počeo da nalazim uglavnom medu pilotima.  

Kad putujem, gotovo redovno je na liniji neko od mojih prijatelja. Zato sam uvek gost u pilotskim kabinama, pa mogu da uživam u neiscrpnun čarima neba  

Uvek je to nekako nova slika, i uvek nove boje: bela pena oblaka poda mnom, gore mesec u prozuklom plavetnilu, zalazak sunca nad Kijevom, ili oluja nad Budimpestom kroz koju se provlačimo kao kroz mlečno testa u sve veći mrak.  

Nad Varšavom se uvek leti nisko, u dugom luku, i oseća se ono ujednačeno truckanje, za koje piloti kažu:  

 „Vozimo po kaldrmu“  

 ***-***  

Naravno, u tim uzbudenjima uglavnom preterujem, jer se radujem kad čujem da je aerodrom zatvoren za saobraćaj, zbog oluje, magle, ili kakvog drugog razloga.  

Radovao sam se, kao dete, i pre dvadesetak godina oluji nad Dubrovnikom, a bili smo, pokazalo se kasnije, u velikoj opasnosti.  

Mislim da je to bilo pedeset šeste.  

Krenuli smo na Dubrovačke letnje igre. Trebalo je te večeri da igramo „Hamleta“ na Lovrijencu, a javljeno nam je da će predstavu gledati grčki kralj i kraljica koji su tih dana bili u poseti našoj zemlji.  

Naš mali DC 3, kojim je upravljao kapetan Opačić, ratni pilot i veteran vazduhoplovstva, trebalo je da se podvuče pod „front“ koji je dolazio od Italije, i da sleti na Grudu.  

Nije mu to pošlo za rukom, i mi smo se uskom našli u oluji.  

Stvari su letele po avionu, upali smo u potpun mrak, a ja sam uzivao u uzbudenju.  

Posle poduže borbe sa stihijom, kapetan je pronašao rupu u oblacima i pikirao pravo kroz nju. Uskoro smo leteli nad samim morem, zapenušenirn i uzavrelirn.  

Nešto kasnije, nad Titogradom, bez prethodne pripreme, na visini od dve hiljade metara, avion je krenuo prema aerodromu i, ako bi tako moglo da se kaže, seo na pistu.  

Tek kasnije sam doznao da DC-3 ne može da primi velike količine benzina i da se moglo dogoditi da u vazduhu ostanemo bez goriva.  

I zaista, kad je avion dodirnuo pistu, kroz motor su protekle poslednje kapi benzina. Zato kapetan Opačić nije ni kružio nad aerodromom, nego se, praktično, obrušio na Čemovsko polje.  

Upravo zbog takvih stvari, ja u pilotima vidim nešto više od običnih ljudi. A divim im se dok o svemu tome, kasnije, hladno pričaju.  

Jednom, u Moskvi, čekao sam da sleti JAT ov avion kojim je dolazio Toma Kahriman. Spiker je najavio dolazak, ali je posle petnaestak minuta to ucinio jos jednom.  

Uhvatila me je panika, znao sam da nesto sa našim avionom nije u redu. Medutim, kad se Toma pojavio, ćaskao je bezbrižno sa sovjetskim kolegama, a meni veselo mahnuo rukom.  

Kasnije, kao da je reč o kakvoj sitnici, ispričao mi je da je, zbog magle, sletao takozvanim automatskim vodenjem, i da je u poslednjem trenutku primetio da leti desetak metara desno od piste.  

Morao je da da gas, da uzleti, a onda u vazduhu da sačeka red za ponovno sletanje.  

 Zato je, izvinjavao se, morao malo da zakasni.  

 *****  

Ovoga jutra, na školskom letenju, bio sam opet sa prijateljima: Kape i Toma Kabe i Toma Kahriman instruktori, Slobodan, Cvika Kljajić, Buća Višnjić školarci.  

Filmskom kamerom snimio sam njihova ozbiljna, ali spokojno lica. Kroz staklo pilotske kabine, pistu koja se približava, a zatim najednom udaljuje, jer je bilo “sletanje na trbuh“, to jest, bez točkova.  

Kandidat je nad pistom postigao visinu koja instruktora zadovoljava, gas i dižemo se uvis. Samo, film je ispao dosta loše. Pogrešio sam u eksponaži, pa je slika prilično tamna. ipak. vredi za uzi krug. Kad svrate prijatelji. Dragan Milosavljević, recimo, kako stigne „Boingom“ iz Kanade, eto ga pravo sa aerodroma · na prebranac. Iosta nemo do duboko u noć. ja ga teram da priča kako je bilo, ali, po njegovom pričanju, sve ispada nekako nedramatično. Ako nema vremena da svrati, javi se telefonom sa aerodroma: Sve je bilo ok. Žurim kući!“  

 

Filmografija  Milana Puzića
God. Naziv Uloga
1950.-te
1950. Jezero Jerko
1950. Crveni cvet Milun
1952. Svi na more Mirko
1958. Aleksa Dundić Hodić
1959. Osma vrata Agent Čeda
1959. Sam Komadant Petar
1959. Pukotina raja Slobodan Marković
1960.-te
1961. Suđenje Meri Dugan (TV) Komesar
1963. Kobna pločica (TV)
1963. Čovjek sa fotografije Major Šulc
1967. Honorarni kralj (kratki film)
1967. Dobar vetar „Plava ptico“ Poručnik
1967. Visočoka hronika (serija) Gradski pisar
1968. Prvi put s ocem na jutrenje (TV)
1968. Kod Londona (serija)
1969. Bog je umro uzalud
1969. Rađanje radnog naroda (serija) Profesor
1970.-te
1970. Sedam pisara (TV)
1970. Džep brđanin (TV)
1970. Srbija na istoku (TV) Miljković
1970. Ljubav na seoski način (serija) Sudija
1971. Vežne iz gađanja (TV)
1971. Nirnberški epilog (TV)
1971. Hronika palanačkog groblja (mini-serija)
1972. Ratnički talenat Džeki scenograf
1972. Ženski razgovori (serija)
1972. Izdanci iz opaljenog grma (serija)
1973. San Dr Mišića (TV)
1973. Samoća (TV)
1973. Sutjeska
1974. Legenda o Karašu (TV)
1974. Odlazak Damjana Radovanovića (TV) Simeon Petrović
1974. Naši očevi (TV)
1974. Florijanović (TV)
1974. SB zatvara krug Nikola Jovanović
1974. Dimitrije Tucović (serija) Dragiša Đurić
1975. Kraj nedelje Doktor Vasić
1975. Otpisani (serija) Šef stanice
1975. Pesma (serija)
1976. Aranđelov udes (TV) Radovan, Aranđelov stric
1976. Čovek koji je bombardovao Beograd (TV) Aleksander Ler
1976. Frontaš (TV)
1977. Kako upokojiti vampira (TV) Lekar
1977. Operacija (TV)
1977. 67. sastanak Skupštine Kneževine Srvije (TV) Radonja Nedić
1978. Povratak otpisanih (TV serija) (serija) Doktor Grote
1979. Slom (serija) General Danilo Kalafatović
1979. Prva srpska železnica (TV) Mihajlo Rozen
1979. Osvajanje slobode Simon Dolapović
1979. Most (kratak film)
1980.-te
1980. Hajduk Pukovnik
1980. Vidimo se u sledećem ratu (slovenački film)
1980. Vruć vetar (serija) Marko Bošković
1981. Kraljevski voz Šef Policije
1981. Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi Kaloperović
1981. Slučaj Bogoljuba Savkovića Livca (kratak film)
1981. Laf u srcu Profesor
1981. Berlin kaput
1981. Lov u mutnom Straja
1981. Svetozar Marković (serija)
1981. Šesta brzina Anđelko
1982. Španac (mini-serija) Đeneral Danilo Kalafatović
1982. Sabinjanke (TV) Džordž Mur
1982. Živeti kao sav normalan svet Edvard Goldman
1982. Priče iz radionice (serija) Anđelko
1982. Poslednji čin General Draža Mihajlović
1982. Zalazak sunca Vukašin Glački
1983. Licem u lice u Napulju (TV)
1983. Još ovaj put Mirin otac
1983. Dani AVNOJ-a (mini-serija)
1984. Kamiondžije opet voze Direktor kombinata
1984. Kamiondžije 2 (serija) Generalni direktor
1985. Slučaj Laze Kostića (TV)
1985. Gvozdeni put (nemački film)
1985. I to će proći
1985. Život je lep Gospodin
1986. Lovac protiv topa (TV)
1986. Divlji vetar (ruski film) Kosta
1987. Na putu za Katangu Doktor

Izvor filmografije: Wikipedia

 

Povezano