ponedeljak, 24. jun 2019.

Kruševac
ponedeljak
Mogući pljuskovi.
Mogući pljuskovi.
29°C
Trenutni pritisak: 1020 mb
Vlažnost: 49%
Brzina vetra: 3 m/s SSI
 

PROZOR SEĆANJA – Velikani kruševačkog glumišta: Ljubinka Bobić, gospođa ministarka za sva vremena (1)

PROZOR SEĆANJA – Velikani kruševačkog glumišta: Ljubinka Bobić, gospođa ministarka za sva vremena (1)

– Moj život može da stane u jednu rečenicu. Radost zbog glume, radost zbog publike, sama radost, ništa više – govorila je velika glumica.

Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2017. godini Ministarstva  kulture i informisanja republike Srbije

 

Na dan kada su iz Narodnog pozorišta iznosili njen kovčeg, decembra 1978. godine, dežurni saobraćajac u centru srpske prestonice je zaustavio saobraćaj. Na pitanje nervoznog vozača autobusa šta se dešava, odgovorio je kratko – „prolazi gospođa ministarka”. Tako je, u velikom stilu, otišla jedna od naših najboljih glumica, koja je samo dva meseca ranije, u 81. godini, odigrala poslednji i 265. put svoju životnu ulogu – Nušićevu Živku ministarku.

O toj oproštajnoj predstavi, koju je Ljubinka Bobić odigrala već tešklo bolesna, pisac Miljenko Jergović će zabeležiti:

CjdktkpTURBXy8xNmM4N2ZmNDBhMmJjMDU5NTc2ODlkMDEyZGE2ZjMzMy5qcGeSlQLNAxQAwsOVAs0B1gDCww

„Glas joj se nekoliko puta raspuknuo, jedva se kretala scenom, ali aplauz je, priča se o tome, bio neponovljiv. U kolektivnom transu i ganuću, publika je tog dana ispraćala veliku glumicu, ali i ulogu koju je igrala. Dogodi se tako, pa zajedno s glumcem odlazi i lik u predstavi, koji se s glumcem tako salio i spojio da ga, prije nego što jednu teatarsku generaciju ne usisa zaborav, više niko neće moći da odigra.

Ljubinka Bobić zaigrala je Živku 1964, u svojoj šezdeset i sedmoj godini, već kao penzionerka. Poslednji put na pozornicu je izašla s navršenih osamdeset i jednu. Događa se, često, da mlađe glumice glume starije žene, ali retko biva da stara glumica ulazi u ulogu mlađe i da to bude uloga za večnost.

ljubinka_012

Igrala je ona i ranije u Nušićevim komadima, otkako je 1920. stupila na pozornicu Narodnog pozorišta, bila je dobra komičarka i snažna karakterna glumica, ali od one vrste kakva se u našim krajevima nikada nije dovoljno cenila i koristila. Nije Ljubinka Bobić bila nikakav vamp, balkanska ljepotica, Meštrovićeva karijatida. Bila je nelepa na onaj stvaran, životan način, u vreme koje se baš i nije razlikovalo od ovog današnjeg, kada se od pozorišta i filma očekivalo da budu dopadljiviji od života, makar ih to činilo od života manjim.

Ljubinka Bobić se pravila da je osorna prema javnosti, pušila je i pila, delovala je kao elementarna nepogoda pod svetlima pozornice, sasvim nepodesna za naslovnice tada modernih televizijskih magazina. “Nušić, Nušić, ko je, ustvari, Nušić? Nušić je ova zemlja!” Rekla je, u valjda jedinom svom televizijskom intervjuu, šireći ruke kao da sve nas, glupe neznalice, kani zagrliti.

Iako je svojevremeno, krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih, prikazan na televiziji, snimak “Gospođe ministarke” više ne postoji. Sačuvana su dvadeset tri minuta, iz kojih mi današnji možemo naslutiti ko je bila i kako je glumila Ljubinka Bobić. I još ovo: kad bi joj rekli da je ona najveća gospođa Živka, odmahivala je glavom, i govorila da tu ulogu nitko nije odigrao kao – Žanka Stokić.“

Omiljena poput velike Žanke Stokić, ljubimica pozorišne publike Ljubinka – Boba Bobić (1897-1978), poznata i kao pisac nekoliko popularnih humorističko-satiričnih komada, tokom više od pola veka svog života na beogradskim scenama fascinirala je publiku

Ljubinka Bobić je rođena 2. januara 1897. godine, ali vam sama to nikada ne bi priznala. Godine, nagrade i nestalni sjaj slave za nju nisu bili značajni, jer ona se rodila kao glumica, a „vreme prolazi i autogrami blede”.

Detinjstvo joj nije bllo nimalo veselo. Preci Bobićevih, bežeći od Turaka dospeli su u Kruševac, dok je drugi deo porodične grane otišao u Rumuniju, u grad Turn-Severin. Rođena u skromnoj porodlci krušovačkog obućara Vlajka Bobića, kao drugo dete, rano je ostala bez oca. Majka Jelisaveta u svojoj 27. godini morala je da ponese sav teret oko podizanja petoro maloletne dece. Zaposlila se kao radnica u fabrici. Sve te oskudice mala ljubinka je podnosila ponosno i kao da je to siromaštvo još više osnažilo i osamostalilo njen duh. Neprestano se vrtela oko scena, protiovno majčinoj volji.

Govorila je kako je volela da se „nakinđuri“, majka je zbog toga istuče, a ona opet po starom. Pa onda izađe na ulicu, ceo komšiluk se smeje…

– A ja idem, izvijam se i mislim da sam najlepša. Idem tako, a iza mene pričaju – „Ova mala će biti glumica“.

Majka Jelisaveta bila je skoro očajna kada joj je ćerka postala glumica i kad bi nekom predstavljala svoju decu, ona bi stala naspram bobe i vrteći glavom davala joj znak da nipošto ne kaže da je glumica. Tek kada je u kuću Bobićevih počelo da stiže cveće, kao znak prizanja i simpatija, majka Jelisaveta je popustila.

– Glumac, ko je glumac, kako nastaje i kako nestaje? Škola? Natavno i škola. Ali, da bi pošao u školu čovek mora da se rodi. I toliko on toga donosi! Nešto mu kasnije donosi i baba, ako je majka mnogo stroga – ispričaće kasnije, u jednom svom sećanju, velika glumica.

I rado se sećale svoje babe Bojane.

– Moja baba Bojana je mnogo ozbiljno shvatila moju ličnost. Bila je to jedna fina žena, stalno se družila sa mnom. Ostali su me podučvali, ali ona mi je pričala priče. Sve same bezobrazne priče. Zato ja ni dan-dnas ne znam nijednu koaj nije bezobrazna. Ali i nijednu koja duhovita. Moja majka je bila besna na svoju majku, to jest moju babu. Dolazilo je do grdnih svađa, a onda bi joj baba ispričala jednu priču, Bezobraznu, naravno. Vidiš li tako teško, kroz sukobe, svađe i tragedije skoro, nastaje jedan komičar? U ovom slučaju komičarka, jer ja govorim o sebi.  

Govorila je da postoje dve vrste humora, jedan urođen, iz kolevke, i jedan koji se pravi. Korene svog humora je prepoznala u kako u baki Bojani tako i u ocu, obućaru Vlajku, koji je pričama i anegdotama uz rad zasmejavao porodicu, prijatelje i mušterije.

01

– Ja posedujem humor iz svoje familije. Tu su koreni mog duha za humor, za smeh. Ali, kada pravim humor na sceni da se publika iskida od smeha, to zaista ne umem sasvim tačno da objasnim. Recimo, vi vidite ovaj zid beo, a ja – roze! Tako i pri čitanju, odnosno tumačenju književnih dela – pozorišnih komada. A satira je za mene kao i za meni dragog Nušića: ne vređati, ne karikirati, nego voleti čoveka… A to se kod nas zaboravlja, pa su zato današnji reditelji ubili Nušićev smeh… Nisu čitali ni njegovo čuveno „Pismo kćeri“, koje je ogorčen napisao kada su ga kao najpopularnijeg narodnog pisca, oni naduvenci odbili da prime u Akademiju… Treba stalno čitati i Nušićev zakonik za pozorište, onih njegovih „Deset zapovesti prepisanih sa tablica iskustva“… Kao vernici Božji, tako bi pozorišni ljudi te Nušićeve „zapovesti“ trebalo stalno da čitaju, pa bismo imali i bolje komade, kao i glumce… Eto, priznaću vam, kad igram za publiku dajem sve, i srce i dušu, sva joj pripadam jer je moja najveća ljubav oduvek bilo – pozorište! Ona, moja publika to oseća i zato godinama dolazi uvek kad igram Živku ministarku. Čak me i na ulici zovu Gospođa Ministarka. A ja im kažem: Ostavite to jer sam ja predratna mondenka, buržujka, da sam htela mogla sam se udati i za pravog ministra… A kako ja, koja znam tri svetska jezika, usavršavana u Parizu, Berlinu i Beču, da se poredim sa današnjim nepismenim ministarkama.

Odrasla je na Topčiderskom brdu, u porodici Sremca Vladislava i Makedonke Jelisavete kao jedno od petoro dece. Kažu, najnemirnije. Školske dane je uglavnom provodila „iza furune” po kazni, što joj nije padalo teško, jer i taj kazneni ćošak je bio svojevrsna pozornica.

– Bio je rat, onaj prvi, svetski… Izbegli smo u Kragujevac. Mene te 1915. godine pošalju u Skoplje. Mene, jedinu od petoro dece upute tamo kao preporučeno pismo kod naših imućnijih rođaka Elzovića, kod kojih sam za hranu radila kao neko slušče. Ali, kako sam odmalena volela da se kinđurim i svašta od šarenila navlačim na svoje mršavo ko kljuse telo, pa kad se pojavim na ulici zasmejavam komšiluk, moji rođaci su brzo uvideli da će slabo da se ovajde od moje pomoći u kući…

Zato je Ljubinka redovno odlazila do izloga makedonskog Narodnog pozorišta da gleda slike glumaca i razrađuje taktiku kako da bez para za kartu odgleda neku predstavu. Dok joj jedno nije prišao uglađeni gospodin i pitao je šta radi.

– Gledam plakat.

Ponudio joj je da sa njim odgleda generalnu probu nove predstave i poveo je u upravnikovu ložu. Bio je to Branislav Nušić, lično!

Počela je da statira u skopskom Narodnom pozorištu, ali se to, očigledno, njenim domaćinima nije dopalo, pa šalju pismo njenim roditeljima, otkrivajući Ljubinkine namere da postane „vagabund i kurveštija”. Batine je nisu izlečile, već tada je bila nepopravljivo zaražena glumom.

Nakon dolaska u Beograd nastavlja školovanje u Ženskoj radničkoj školi, ali, sudbina se ponovo poigrala sa njom. Sreće, na ulici, opet slučajno, Nušića i usuđuje se da mu zatraži preporuku za angažman u pozorištu. I veliki Nušić u preporuci piše: „Šaljem vam ovu devojčicu punu temperamenta i živaca – iz familijarnih razloga“.

Ubrzo, eto Ljubinke u Narodnom pozorištu.

– Nušić reče da se javim Milanu Prediću. Od susetke na Topčiderskom brdu, gde smo tada stanovali, pozajmim moderan, ogromni šešir sa zadenutim šarenim perjem od „rajske ptice“, obučem njenu haljinu i natakarim pelc oko vrata, pa navučem bele rukavice do lakata… pa sve vrckajući kukovima pođem onako malena a doterana tako da su neki mangupčići za mnom povikali: „Vidi ovo malo, rođeno kurvinče!“ Umesto odgovora u vidu uobičajene psovke, kako sam izigravala otmenu damicu isplazim ja njima (da im ne ostanem dužna) samo jezik, pa pravo u Narodno pozorište, gde zapanjenom portiru koketno kažem: „Imam sastanak sa gospodinom Predićem…“ On me gleda čudno, zna da je upravnik Predić okoreli neženja u godinama, ali ko zna možda se sad matori uspalio, pa me bez daljih objašnjenja pusti gore na sprat…

Efekat?

Gospođice, angažovani ste – rekao joj je Milan Predić, tadašnji prvi čovek Drame.

Malo je reći da je Predić bio zapanjen njenom pojavom i nastupom, dok su njegovi saradnici ginuli od smeha gledajući u nju kao u čudo. Šta god da je Nušić pre toga rekao Prediću o Ljubinki Bobić, ona je to svojim nastupom podržala i potvrdila. Istog dana je potpisala ugovor sa Narodnim pozorištem – opisuje Medias.

Debitovala je na sceni Narodnog pozorišta kao Šekspirov vilenjaka Puk u Snu letnje noći.

27723-ljubinska-bobic-280x425Igrala je u početku sentimentalne devojčice, ali i dečake-mangupe, koji su joj, kao i Raka, nestašni sin glavne junakinje „Gospođe ministarke“, pristajali spram temperamenta. Hugo Klajn je još tih prvih dana govorio kako u njoj primećuje čaplinovske mogućnosti velikog talenta, a Nušić ju je obožavao, isto koliko i ona njega. Govorila je da je srećna što na predstavi „Gospođa ministarka“ aplauz dobija komediograf, a ne ona.

Od 1923. godine bila je Marica u Sumnjivom licu. Uz čuvenu Žanku Stokić zaigrala je i u prvoj verziji Gospođe ministarke, igrajući – njenog sina Raku. Iako poznata, pre svega, kao komičar, na sceni i u životu, sa uspehom je odigrala Hedvigu u Ibzenovoj Divljoj patki, Katu u Koštani, Madlen Petrovnu u Krležinoj drami U agoniji.

Godine 1929. dobila je nemačku stipendiju i nastavila školovanje u Berlinu, na Visokoj glumačkoj školi, a 1936. nastavlja usavršavanje u bečkom Burgteatru, kasnije Londonu.

Na ceni se čudesno preobražavala od jednostavnih naivki do složenijih i dubljih karakterno-komičnih dramskih likova. U njenom umetničkom obrazovanju, najznačajniju ulogu imao je reditelj i pedagog Jurij Rakitin.

Povezano