Niko vam neće moći sa sigurnošću reći kada su i kako Kruševljani postali „Čarapani“. Objašnjenja se kreću od onih koja pokazuju dobre strane naravi Kruševljana, pa do do takvih koja prikazuju i njihove manje lepe osobine. Najrasprostranjenija su dva tumačenja. Prema prvom, drugo ime Kruševljana potiče iz doba Prvog srpskom ustanku kada su ovdašni ustanici izuli svoje opanke i nečujno u čarapama pošli na Turke. Drugo tumačenje se vezuje za običaj muškaraca ovog kraja da nose lepe, duge vezene čarape.
Projekat pomaže Grad Kruševac, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja interesa u oblasti javnog interesa za 2017. godinu
Bez čarapa ne možemo, one su nešto sa čim započinjemo i završavamo dan, a o čemu, ruku na srce, skoro da i ne razmišljamo. A i zašto bismo, upitaće se neko?
Pa opet, kako sebi dugujemo neke odgovore, u muzejskom prostoru kruševačke Kuće Simića, mogli smo da pre nekoliko godina vidimo nesvakidašnju izložbu posvećenu upravo – čarapama. Za ovaj prostor tim zanimljiviju pošto su Kruševljani širom ove naše vaskolike planete bili i ostali poznati kao Čarapani, što je praktično i njihovo drugo ime.
Doduše, čak i posle te izložbe – priznali su i njeni organizatori – ostalo je sporno kada su i zašto Kruševljani postali Čarapani. Jer, kako rekoše, „tumačenja su različita, od onih kojih nam mnoga ne služe na hvalu jer neretko na svetlo dana iznose onu manje lepu sliku naravi naših sugrađana. Ovog puta nećemo zalaziti u problem da li su se u čarapama, nečujno, turski položaji zauzimali ili se sa istih, u čarapama, brže-bolje bežalo, niti ćemo dirati osetljivo pitanje da li su čarape bile zgodna rekvizita za prikradanje tuđim konjima ili jedina garderoba u kojoj se kroz prozor iskakalo kada bi se, nenadano, na vratima pojavio muž…“
Posle ovakvog objašnjenja, izgleda pomalo neumesno dalje čeprkati po dodatnim detaljima koji bi eventualno razrešili misteriju.
Ali, da ipak pokušamo…
Postoje dve legende vezane već za period vladavine kneza Lazara Hrebeljanovića.
Prema prvoj, najbolji i najveštiji vitezovi u kneževoj vojsci, a u koje je on imao najviše poverenja, sačinjavali su njegovu ličnu gardu. Da bi se razlikovali od ostalih, a i iz posebne časti, kao deo uniforme bile su im dodeljene crvene čarape do kolena.
Crvena boja za tkaninu je u srednjem veku bila retka i skupa, samim tim i prilično nedostupna za širu upotrebu (sem na dvorovima velikaša), a kad-kad je bila i strogo propisana samo za članove vladareve porodice.
Sama činjenica da su dobili crvene čarape kao sastavni deo uniforme je bila dovoljna da dobiju nadimak Čarapani.
I, u čuvenom boju na Kosovu, na Vidovdan 1389. godine, upravo su se ovi vojnici hrabrošću. Raspitujući se o njima, ljudi su saznali da su ti hrabri Čarapani „iz okoline Kruševca“- od tada svi iz okoline Kruševca imaju taj nadimak.
Druga legenda je direktno oslanja na prvu. Naime, pošto je svojim Čarapanima knez najviše verovao, pre početka boja na Kosovu, upravo njih je poslao da uhode Turke.
Ovi hrabri i pre svega snalažljivi momci, su izuli opanke, da bi bili što tiši, da bi sasvim mogli da dodju do turskog tabora i precizno prebroje ljudske i oružane snage.
To je bio podvig koji je odjeknuo u celo kneževoj vojsci: „Oni njegovi Kruševljani, Čarapani… Svaka im čast!
U svakom slučaju, i već pomenutom izložbom čarapa Narodni muzej Kruševac predstavio je svoje najstarije i najlepše primerke, iznoseći tako pred javnost svu lepotu, jedinstvenost i raznolikost ovog dela nekada narodne nošnje, a danas svakodnevne odeće.
Kao odevni predmet čarape dolaze sa istoka, od Turaka (premda su poznate još u drevnom Egiptu), tvrdi istoričar Stanoje Stanojević, a sama reč vodi poreklo od persijske gurab, koja preko arapske gawrab i turske čorap, dospeva i u naš jezik, gde se odomaćila i u pojedinim izrekama (drži ili čuva u čarapi, udaren mokrom čarapom po glavi…) i od koje su izvedena i mnoga prezimena, poput Čarapića ili Čarapanovića. Stanojević takođe pominje da su u ovom kraju nošene tzv. bašure, pravljene od zečje, jareće ili jagnjeće kože.
Osim onih za svakodnevnu upotrebu, postojale su još praznične i darovne čarape. Zanimljivo je, svakako, da su baš čarape imale u životnom ciklusu čoveka neizostavni udeo u procesu darivanja i kao takve pratile su ga od rođenja, preko krštenja, svadbe, sve do umiranja. Neretko su za ukop i čuvane. Njima su darivani majstori kod zidanja kuća, nošene su u crkvu i polagane na oltar… Pošto su, naravno, ručno rađene, simbolizovale su i dobronamernost onoga ko ih je pleo ili domaćinstva koje ih je poklanjalo. Recimo, položajniku o Božiću. Ili putniku koji kreće na dug put, sa najboljim željama da mu hodanje ne padne teško i sa prizivanjem isto tako srećnog povratka.
Narodno verovanje kaže i da je dobra sreća slučajno obuti čarapu naopako. Takođe je sreća obući rasparene čarape. Ali, u oba slučaja, morate da ih tako nosite čitavog dana, kako biste očuvali sreću.
Loša je, pak, sreća baciti stare čarape, a da ih pre toga niste oprali!? Razlog je u tome što su neoprane čarape ispunjene vašom ličnom energijom, a ne želite da ona nestane. Ono što je još gore, neko ko vas ne voli mogao bi da iskoristi vaše stare čarape i baci čini koje bi vam mogle škoditi. Da je ovo i opšte tradicionalno eropsko verovanje, potvrdio je u svojoj „Enciklopedjiji praznoverja“ Ričard Vebster, veliki istraživač tradicije, običajne teorije i prakse celog sveta.
Zanimljivo je da se verovalo da nije dobro sanjati da nosite čarape, jer to predskazuje gubitke. Ali je zato skinuti u snu čarape važilo za predznak sreće. Stare, pocepane čarape ukazuju na uzaludna nadanja i loše upravljanje domaćinstvom. Videti okačene čarape simbolizuje lažnu predstavu, privid o bogatstvu, a ako ih perete u snu – to najavljuje zaradu.
Čarape su se, inače, plele dok se čuvala stoka, pri odlasku i povratku s njive, na prelima, tokom predaha od teških poslova kojih je u ono vreme bilo na pretek, dok je od materijala najčešća bila vuna. Kasnije se već i čarape dele na seoske i gradske. Starijem tipu pripadaju dvopletne čarape, radjene od crvenog i crnog pletiva čijom su kombinacijom nastajali geometrijski oblici – reske, lozice, kosice… Špikovane čarape su pletene od crne vune ili pamuka sa vezom oko nogu i često su ih krasili sitni motivi kao što su ruže, pupoljci, lišće. Najzad, najnoviji tip čarapa su one koje su donedavno nosile starije žene, a pletene su u ranflu, kombinacijom većeg broja radova i crne boje.
Gradske čarape su pletene od finih pamučnih niti. Ženske su bile uglavnom jednobojne, ili sa diskretnim prugicama u drugoj boji, ili započete nekom lepom ranflom.
Naravno da je ovo samo deo priče koje su čarape ispričale na postavci u Kući Simića, inače, smeštenoj tik pored znamenitog Spomenika kosovskim junacima, u strogom centru Kruševca. A to je mesto gde se sa novim prepliće ono staro – pomenuta kuća u modernom središtu grada ostatak je davno prošlog vremena i spada u najstarije očuvane objekte profane arhitekture u nekadašnjoj srpskoj prestonici.
