nedelja, 19. maj 2019.

Kruševac
nedelja
Oblačno.
Oblačno.
22°C
Trenutni pritisak: 1010 mb
Vlažnost: 72%
Brzina vetra: 0 m/s Z
 

PROZOR SEĆANJA – Radmila Savićević: Nezaboravna majka Vuka

PROZOR SEĆANJA – Radmila Savićević: Nezaboravna majka Vuka

Kruševac je grad naše mladosti i lepote. Pamtam zime i velike snegove, po kojima je publika ne samo gradska, već i ona seoska, dolazila na predstavu. I po takvom vremenu, sala je bila prepuna. Ona vremena nikada neću zaboraviti. Svoju karijeru ovako bih mogla definisati: Kruševac je moj početak sa mnogo ljubavi, Niš je moje umetničko sazrevanje, a u Beograd sam došla da pokažem šta znam. Tu sam i ostala. Jer, dvadeset i pet godina bila sam glumica van Beograda...“

Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2017. godini Ministarstva  kulture i informisanja republike Srbije

Pozorišna, filmska i televizijska glumica Radmila Savićević rođena je 8. februara 1926. godine u Kruševcu, sa devojačkim prezimenom Milenković, koje je promenila kasnijom udajom za glumca Božidara Savićevića.

Iako u detinjstvu nije živela u izobilju, dom u kome je odrasla uvek je bio ispunjen toplinom, srećom, osmehom. Njena majka Cana imala je još dva sina, bila je samohrana i kao švalja obezbeđivala egzistenciju sebi i svojoj deci.

– Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski – prisetila se 1992. godine Radmila Savićević za emisiju „Veče sa zvezdama“.

U Kruševcu su postojale dve škole, Gimnazija, koju su pohađala deca iz bogatih porodica i Ženska zanatska škola, u koju je išla Rada. Cana je znala kako ne može da joj priušti odlazak na studije, pa ju je usmerila da završi žensku stručnu spremu, kako bi imala svoj zanat i time obezbedila sebi siguran hleb. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vreme, preda mašinu u miraz i uda je.

– Imao sam sreću da upoznam Radinu porodicu, majku Canu i dva rođena brata, Mileta i Žuleta Milenkovića, koji su živeli u jednoj trošnoj kućici iza nekadašnje čuvene kruševačke kafane Lipov lad – rekao je u nedavno objavljenoj knjizi o životu ove slavne umetnice Momir Bradić, jedan od osnivača Kruševačkog pozorišta u kome je Radmila započela karijeru. 

– U tom dvorištu postojala je jedna dugačka zgrada u kojoj su dve sobe pripadale majka Cani, a nekoliko koraka dalje, stanovale su moje dve sestre, kod kojih sam još kao đak odlazio i tako upoznao Radu i njenu braću. To je bila zaista divna porodica koja je živela veoma siromašno. Cana je kao samohrana majka morala da izvede na put troje dece, tako da su svi mnogo radili. Ali u toj siromašnoj kućici, pored nemaštine, postojalo je i nešto lepo – dobrota i sreća. Ako može da se kaže da postoji mesto gde one stanuju, onda su to bile te dve sobice. Uvek su na perdi kraj prozora bile naređane dunje, iznad kojih je visio bosiljak i toliko je lepo mirisalo da imate utisak da ste ušli u neko rajsko naselje. Zemljani pod zastrt krparama bio je besprekorno čist, a atmosfera, uprkos sirotinji, toliko topla i domaćinska da ste se divno osećali. Volela je kruševački korzo, koji je vodio od Spomenika kosovskim junacima do sadašnjeg pozorišta. Tu se šetalo od šest sati uveče, kandelabri su bili u sredini, s jedne strane išlo se od spomenika do pozorišta, a s druge vraćalo. Sećam se da je imala neku posebnu haljinicu za korzo, koju joj je majka Cana sašila, i crvene cipelice, kojima je volela da tupka kad šeta.

Pritom je Radmili majka uvek bila uzor, o čemu je u jednom od novinskih razgovora ispričala:

– Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena.

Talentova glumica se sećala da je i posle Oslobođenja teško živela – tada je trebalo da okopava kukuruz.

– Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorište, prerastalo u gradsko pozorište – rekla je tada Rada.

Sećanje na prve godine Kruševačkog pozorišta, Radmila Savićević počinje zapažanjem da je u Kruševcu, koliko pamti, uvek postojalo amatersko pozorište:

Ono je radilo i pre Drugog svetskog rata, a za vreme rata pozorište je od sakupljenih para slalo pakete zarobljenicim u logore. Prema tome, prirodna potreba je bila da posle oslobođenja pozorište radi isto, kao što je i radilo. Ali, u oslobođenom Kruševcu 1945. godine, prva priredba koja je organizo- vana, bila je zajednička akcija amaterskog pozorišta i Druge pro- leterske divizije. Igran je Đido.

 Druga predstava Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika održana je po povratku sa velike radne akcije, okopavanja kukuruza po Vojvodini. Realizovana je omladinska drupa koju lično organizujem i predvodim. Ova trupa na neki način je nagovesgila prelaznu fazu između amaterskog i poluprofesionalnog pozorišta. Profesionalno pozorište zvanično je počelo sa radom 1. maja 1946. godine. Moja gene- racija nije birala pozorišnu umetnost kao profesiju. Sve je došlo spontano. Na primer, radila sam iz zadovoljstva. Bio je to moj provod, moja zabava, druženje.

Godine 1947. pridružila se Niškom narodnom pozorištu gde je igrala u predstavi Kola mudrosti – dvoja ludosti Aleksandra Ostrovskog, da bi se potom vratila u Kruševac.

Neke od glumačkih kreacija sa kruševačke scene obeležile su Savićevićkinu karijeru:

 Doku iz Zone Zamfirove igrala sam četiri puta. U Kruševcu, dva puta u Nišu i jednom u Beogradu. Ili na primer Živku ministarku. Dva puta u Kruševcu, dva puta u Nišu, jednom u Šapcu i Beogradu. Mnogo sam uloga odigrala u životu. Jedno je činjenica, da sam od najranije mladosgi igrala uloge zrelih žena. Kasnije, to je postalo normalno i neizbežno. Prirodno, kada sam zašla u godine te uloge su mi bile lakše. Znala sam u čemu sam grešila i trudila se da ih popravim.

Kruševac je talentovana sredinaTo je specifičan grad, koji je uvek živeo za pozorište i pozorišnu predstavu. To se ne sme zaboraviti, a treba poštovati. U Nišu sam imala prilike da slušam Životića koji je imao svoje čuveno pozorište. Pričao je: ‘Kada sam hteo da preživim krizu, trupu bih vodio u Kruševac!’ To govori da je ovaj grad bio blagorodno mesto za umetnike.

Kruševac je grad naše mladosti i lepote. Pamtam zime i velike snegove, po kojima je publika ne samo gradska, već i ona seoska, dolazila na predstavu. I po takvom vremenu, sala je bila prepuna. Ona vremena nikada neću zaboraviti. Svoju karijeru ovako bih mogla definisati: Kruševac je moj početak sa mnogo ljubavi, Niš je moje umetničko sazrevanje, a u Beograd sam došla da pokažem šta znam. Tu sam i ostala. Jer, dvadeset i pet godina bila sam glumica van Beograda.

 Mislim da je hrabrost bila, kada sam napustila Niš, gde sam stekla sve. Bila sam prvakinja pozorišta, imala stan, poštovanje, Oktobarsku nagradu i ostale nagrade koje je bilo moguće dobiti. A rekla sam: ’E, sada je dosta, idem da osvajam i druge medije!’ Krenula sam u neizvesnost. Srećom, moga supruga i mene pozvalo je Beogradsko dramsko pozorište. Znam, bio je to ‘poslednji voz’, jer da onda nisam to učinila, više nikada ne bih došla. Hteli to da priznamo ili ne, Beograd je bio nekako zatvoren za glumce iz drugih sredina.

A uz glumačka sećanja, neizbežne su i anegdote. Tako, Radmila Savićević se priseća da je za neku predstavu, kao pravo čudo tehnike na scenu postavljen ni manje ni više automobil:

Znam da nam je pomogao Boža „Rapid“ koji je imao radionicu, pa kola sredio za predstavu. Veoma sam volela da igram u Podvali, sa posebnim zadovoljstvom izgovarala bih rečenicu: ’Sedi Nera na ćepenku, prstom preti Petku’. Takođe, jednu predstavu Koštane nikada neću zaboraviti. U podeli, igram Salčeta dok je Ljubica Nikolić bila Koštana a Bora Mihailović Mitko. U pozorište je dolazio svet, koji nikada nije bio na predstavi, pa tako dođoše moja baba Dara ’Ćoćina’ i strina Dara ‘Šebekova’. I šta se desi, u sred predstave moje dve Dare glasno komentarišu: ’Vidi seja Daro, našu Radu, ne pukla nam ga dabogda!’ Publika prasnu u smeh. Upropastaše nam scenu, u zemlju da propad nem.

Kada se radila Seoska učiteljica, došao je reditelj Milan Popović sa suprugom Ljubicom Janićijević. Bili smo mladi bračni parovi i mnogo toga nam je bilo normalno. Ali, kako su njih dvoje došli, nađosmo se u čudu. Malo, malo, a oni se grle, ljube, došaptava- ju, mašu jedno drugom. Gledamo i komentarišemo: ’Bože, al’ se vole. Blago njima.’ Malo smo im zavideli. Otputuje Milan na jedan dan poslom za Beograd i pošalje Ljubici telegram u Kruševac: ’Zlato moje, stigao sam, ne brini. Voli te tvoj Milan.’ Jaoj, tek je to bilo za nas čudo: ’Vidi ti, kako on njoj šalje telegram! Prođe neko vreme kad Boža Savićević i Buda Stefanović krenu u Jagodinu da ugovore gostovanje. Istoga dana stigoše telegrami Zorici i meni na kućnu adresu: ’Zlato moje, stigao sam u Jagodinu, ne brini.’ Toliko smo se uplašile, jer pomislismo da je neko umro. Više nikada nismo pominjale ljubav Ljubice i Milana.

Godine 1956. postaje stalni član pozorišta u Nišu i tu igra u oko četrdeset komada. 

IMG_1457892722

Najpoznatija je bila kao glumica u Molijerovim komadima, kao Ana u Vasi Železnovoj Maksima Gorkog i kao Sarka u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici. Pedesetih godina prošlog veka igra u pozorištu i lagano kroji lik glumice koja se najbolje snalazi u komičnim ulogama. Negde u to vreme postaje prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta i upravo u Beogradu, uz veliku pomoć i nagovor reditelja Aleksandra Đorđevića, upoznaje prednosti filmske umetnosti.

Prvi film je snimila 1961. godine kada je u filmu Višnja na Tašmajdanu igrala razrednog starešinu. Popularnost stiče kao Violeta u „Kamiondžijama“, devojka zaljubljena u Paju Čuturu (Pavle Vuisić), i kao baka Vuka u Pozorištu u kući.

Godine 1973. od januara do marta, emituje se serija „Kamiondžije”, u kojoj Radmila ima sporednu ulogu, uz Pavla Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalju. Tumačila je lik Violete, agresivne i neobrazovane, ali snažne i dobrodušne žene iz naroda, koja je zaljubljena u Paju Čuturu, te hoće da ga uzme za muža. Serija je bila toliko popularna da je posle nekoliko godina doživela nastavak. Svo troje glumaca došli su tako do najviše tačke u svojim karijerama, uživajući status vodećih jugoslovenskih glumačkih zvezda. Mnoge Radmiline scene postale su kultne — scena u kojoj nagovara Jareta da joj pomogne da se venča sa Pajom, a on, ne shvativši da ona sebe ima u vidu za mladu, priznaje da namerava da Paju oženi svojom svastikom (Ovo je konj, a ovo je ona), zatim mesto gde joj pevačica Lepa Lukić objašnjava kako se valja šminkati, te na kraju scena u kojoj ona dolazi u kuću Jarića, daje Jaretu pare da Paju izvadi iz zatvora i traži mu da joj se zakune da neće reći Paji ko mu je pomogao.

Stiže i „Pozorište u kući“. Najčešće mesto na kome se rađao humor ove socijalne drame sedamdesetih bio je upravo odnos zeta iz provincije i tašte iz Beograda, naročito kada na zetovu stranu dođe njegova majka, Vuka Petrović (iz izmišljenog sela Pržogrnaca), koju je tumačila upravo Savićevićeva, a koji će kasnije postati prototip za sve njene veće uloge. Naime, Vuka Petrović je sve što Snežana Nikolajević nije – neuka, prostodušna, neotesana, dobrostiva i plemenita, dobra kuvarica, pobornih seoskih vrednosti.

Godine 1976. snima TV seriju Babino unuče, da bi potom igrala u seriji Vruć vetar Šurdinu baku. Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u Boljem životu, čije replike i dan danas zasmejavaju mnoge generacije.

63830_radmila-savicevic_ls

Godine 1995. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u Srećnim ljudima, a njena poslednja uloga bila je Dostana u seriji Porodično blago 2001. godine.

Radmila je dobitnica nagrade „Glumački par godine ONA I ON“ (statueta „ONA“) 1994. godine u izboru čitalaca lista „TV Novosti“ koja se dodeljuje na Filmskom festivalu u Nišu, u paru sa Velimirom Batom Živojinovićem za ulogu Ristane Golubović „Riske“ u tv seriji „Srećni ljudi“.

Bila je jedna od vodećih zvezda jugoslovenskog glumišta koje nisu nagrađene Dobričinim prstenom. Nagradu Žanka Stokić dobila je 2003. posthumno. Ostala je upamćena po ulogama baka i dobronamernih, prostodušnih žena sa sela.

– Ništa ne improvizujem i, jednostavno, to ne volim. Nikada ni u jednoj pozorišnoj predstavi nisam improvizovala. Sve moram strahovito da naučim, da to meni legne, da poverujem liku koji igram i tek onda da ga iznesem pred javnost. Maksimalno se trudim da napisanom liku dam sve od sebe, sve što mogu. Često mi kažu: Vi to lako radite. Iza toga lako stoje neprospavane noći, učenje teksta od tačke do zapete, ogroman, dugogodišnji rad – rekla je Radmila Savićević jednom rpilikom u intervjuu za TV novosti.

ziza stojanovic, radmila savicevic i branka mitic
ziza stojanovic, radmila savicevic i branka mitic

Radmila je bila i prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta, a zapamćene su njene uloge u predstavama „Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“, „Gospođa ministarka“, „Inspektorove spletke“, „Sabirni centar“ i „Poltron“.

Televiziskoj publici ostaće upamćena po ulogama u tv serijama Kamiondžije, Pozorište u kući, Babino unuče, Vruć vetar, Bolji život i Srećni ljudi.

IMG_1457892729

– Poznavaoci pozorišta smatraju da je njena životna, legendarna pozorišna uloga Tetka Doka u predstavi „Zona Zamfirova“. U Kruševcu je ovu ulogu igrala čak četiri puta, u Nišu je za nju 1963. godine dobila Oktorbarsku nagradu grada Niša, a u Beogradskom dramskom pozorištu je takođe briljirala u ovoj ulozi uz legendarnog Milivoja Živanovića, Dragana Lakovića i Ljiljanu Lašić. Gospođa ministarka je takođe jedna od njenih najvećih pozorišnih uloga. Mnogi sagovornici u ovoj knjizi, među kojima su neki od naših najvećih umetnika današnjice, smatraju da je Rada bila najbolja gospođa ministarka ikada na ovim prostorima. Zato je mnogi smatraju naslednicom legendarne Žanke Stokić. Majka Vuka je definitivno njena legendarna uloga na televiziji po kojoj je ostala upamćena i bila omiljena glumica na prostoru cele bivše Jugoslavije. Riska u „Srećnim ljudima“ je takođe njena vrhunska kreacija. Ta uloga je pisana za nju i zaista ju je odigrala maestralno. Rada je bila narodska glumica i zato su joj uloge koje se oslanjaju na naš mentalitet najviše odgovarale. Ali, nesumnjivo je mogla da igra sve, samo nije dobila priliku da se pokaže i u nešto drugačijem repertoaru, što jeste nepravda, jer je bila glumica velikog formata, jedna od najvećih srpskih glumica dvadesetog veka – naglašava Dejan Ćirić, autor knjige „Prva i poslednja“, koju je Fondacija „Srpski legat“ izdala povodom devet decenija od rođenja  slavne glumice kao deo svog projekta „Tragovima velikana“.

Radmila_Savićević_2013_Serbian_stamp

Preminula je 8. novembra 2001, a sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

Povezano