ZAVIČAJNIK: Kruševački kult kneza Lazara

Istorijska, a pre svega epska slava kruševačkog kraja je prosto neodvodjiva od kneza Lazara, koga su guslari, istoričari i pesnici romantičari bez ustezanja titulisali carem („srpski car Lazare“). Bio je i ostao izuzetno popularan u narodu, a Kruševljani su na njega uvek bili posebno ponosni…

Projekat  pomaže Grad Kruševac, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja interesa u oblasti javnog interesa za 2017. godinu

Istorijska dešavanja su Kruševac učinila jednim od najznačajnijih srpskih gradova. Sagradio ga je knez Lazar kao svoj prestoni grad od rečnog kamena čiji su ostaci zajedno sa crkvom Lazaricom u svom središtu, zauvek ostali simbol Kruševca.

Lazar Hrebeljanović rođen je oko 1329. godine ugradu Prilepcu,kod Novog Brda,knez Lazar je vaspitan na dvoru cara Dušana,na kome je i njegov otac PribacHrebeljan bio carev logotet (kancelar). Za ono vreme knez Lazar je stekao visoko obrazovanje i car Dušan ga je imenovao za svog stavilca (čuvara pečata).

Svog vernog dvoranina car Dušan je oko 1353. godine oženio svojom rođakom Milicom,kćerkom kneza Vratka,uglednog vojskovođe poreklom iz sporedne loze Nemanjića, od potomstva Vukova, najstarijeg Nemanjinog sina.

Kada mu je car Uroš podario titulu kneza i dao mu na upravu Pomoravlje, nije poznato. Moglo bi to biti 1366. godine kada se Vukašin proglasio kraljem. Ovo je tim verovatnije što od ove godine gotovo i nema pomena o iole značajnijem udelu cara Uroša u upravljanju državom. U prilog ove trvdnje je i podatak o odnosu kneza Lazara prema Nikoli Altomanoviću od koga je samoinicijativno izvojevao upravu nad gradom i rudnikom Rudnik.

NAJMOĆNIJI VELMOŽA SRPSKOG CARSTVA

Kada je ubrzo posle Maričke bitke umro car Uroš, knez Lazar je bio najmoćniji velmoža na teritoriji negdašnjeg srpskog carstva.

Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Manji odredi turske vojske sejali su pustoš po selima i trgovima. “Strah… nevolja i nesreća ljuto su obli sve gradove i zapadne predele…”

Ugrožen od Turaka, izložen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanović, strahujući i od napada Ugara knez Lazar je morao i energično i mudro da dela na jačanju odbrambene moći svoje države.

Pošto je imao veliki broj ženske rodbine, pretežno ženidbenim vezama uspeo je da okupi oko sebe svoje moćne susede. Sestru Draginju udao je za čelnika Musu,gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371. godine, za Vuka Brankovića. Dve mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Đurđa Stracimirovića Balšića, “gospodara vsom Zeti i pomorju“, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj.

Udadbama,uspostavljanjem savezničkih odnosa i oružanom borbom sa nepokornim velikašima uspeo je knez Lazar da ojača i teritorijalno proširi svoju državu. Sa okolnim velikašima osnovao je neku vrstu porodičnog saveza, kome je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza posle kneza Lazara bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Đurđe Stracimirović Balšić.

Sa smrću cara Uroša nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu vizantijskog dvora, koji je primenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodeljivati visoka zvanja,te je Lazar ostao u zvanju kneza a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov “gospodin “. “Blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk “, zabeležio je nepoznati letopisac 1387. godine, “kada su vladali svim srpskim zemljama i pomorskim i tako u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje “.

Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka,1373. godine pobeđen je, zarobljen u Užicu i oslepljen Nikola Altomanović. Pobednici su podelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kome je sahranjen Sveti Sava. Potomak Nemanjića po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. godine kruniše za kralja Bosne i Srbije. Obred krunisanja izvršen je na grobu Svetog Save. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara sa kraljem Tvrtkom jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran saglasnim sa srednjevekovnim poimanjem legitimnosti nasleđa prestola. To, međutim, nikako ne znači da je knez Lazar prestao da se smatra glavnim vladaocem na teritoriji srpskog carstva, tim pre što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu sa izumrlom dinastijom Nemanjića.

IZMIRENJE PEĆKE I CARIGARDSKE PATRIJARŠIJE

Veran tradiciji vladara na srpskom prestolu, knez Lazar je pregao da podigne autoritet crkve i učini je moćnom potporom u borbi za učvršćenje svoje vlasti i odbranu od Turaka. U tom cilju smatrao je neophodnim da izmiri Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u neprijateljstvu od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346. godine kada se kralj Dušan krunisao za cara. Posle dugih pregovora u kojima se istakao monah Isaija, do izmirenja je došlo 1375. godine. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije obavljen je u patrijaršijskoj crkvi u Peći.Bila je to velika svečanost, kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta(monaško ime carice Jelene), i Jefimija.

Monahinja Jelisaveta umrla je početkom novembra 1376. godine. Verovatno po dogovoru sa kneginjom Milicom, Jefimija je odmah posle njene smrti došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara.

Kada mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je verovatno izgubio svaku nadu da će dobiti naslednika prestola. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kada im se 1377. godine rodio sin, koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Posle Stefana kneginja je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana koji nije bio mnogo mlađi.

Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je podčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina.

Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je potčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina.

Mada poraženi u Bosni Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.

Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.

“Pođimo, braćo i čeda“ , – obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati letopisac u Povesnom Slovu o knezu Lazaru, “pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti , prolijmo krv našu, iskupimo život smrć u i dajmo udove naših tela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu “. Bitka se odigrala 28. juna 1389. godine na polju Kosovu.

U okršaju prvog sukoba Srbi su pobedili Turke. “Među vojnicima “ , piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, “koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodni(“Miloš “-zabeležio je neko na margini Konstantinovog dela) koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme,ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga vlastodršca. A tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljanje.Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi. Šta je bilo posle toga? Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena,a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega i ne vide njegovu smrt.Ova bitka bila je godine 6897.meseca junija 15.dan.A tada,tada ne beše mesta u celoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čime uporediti tako da se vazduh ispunio… “.

Kosovski zavet

Velika žrtva je često temelj nacionalnog identiteta i mnogo većih naroda. Svečan i religijski izraz „kosovski zavet“ nagrđen je nepromišljenim i neumesnim izgovaranjem. U usta su ga prečesto uzimali ljudi koji su sasvim suprotni kosovskim vitezovima.

Kosovski boj je i bez čudesne epske poezije koju je nadahnuo i bez Lazarevog opredeljenja koje patrijarh Danilo Treći sažima u rečenicu „Bolje je nama u podvigu smrt negoli sa stidom život“, epski događaj svetskih razmera. Retko se događa da oba vladara poginu u bici, ili da jača vojska napusti bojište. Zbog turskog odlaska sa Kosova polja, mnogi Evropljani su pomislili da su Srbi nadjačali. Čak je i kralj Tvrtko javio Firentincima o hrišćanskoj pobedi.

Ono što je sigurno, svest bi nam bila drugačija bez spominjanja Kosovskog boja, čak i onih izmišljenih događaja, pre, posle i za vreme te bitke. Tog sukoba koji je kao malo koji u svetskoj istoriji zaslužio da postane epski događaj. Ne možemo ni da zamislimo srpsku kulturu i identitet bez Banović Strahinje, Miloša Obilića, Kosovke Devojke, Majke Jugovića… Njegoševo stvaralaštvo i ideje bili bi veoma različiti bez sećanja na Kosovo. Nema epohe u modernoj poeziji u kojoj ne odjekuje, makar neobično, Kosovski boj. Sasvim je izvesno šta bi bilo sa srpskim identitetom bez Kosovskog boja i svih onih složenih tragova nje govih u kolektivnom pamćenju i svesti. Bez svega toga, mi bismo bili sasvim drugačiji narod. Nije jasno kakav. 

Onome koji je učinio izbor dostojan Nebeskog Cara narod nepokolebljivo imenu dodaje – car- i ovenčava ga oreolom svetavštva a Crkva kanonizuje, već nekoliko godina posle pogibije. Iz Mitropolijske crkve u Prištini telo Kneza Lazara 1391/1392. god. preneseno je u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu.Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno da napušta ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocenost – mošti Lazareve. Nastavlja svetitelj da deli sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj posle nekoliko godina prenesen u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica). Tokom Drugog svetskog rata,godine 1942. zbog ustaških pustošenja pravoslavnih svetinja u Sremu, mošti bivaju prenesene u Sabornu crkvu u Beograd. Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je odluku o prenošenju moštiju Sv.Kneza u Ravanicu. Ova odluka se sprovodi o Šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. godine i to na način izlaganja moštiju na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira.

Osenjuje ih tako Svetitelj blagodaću Gospodnjom: “Jer se osnova poštovanja svetih nalazi u Hristu Bogočoveku, koji je zato postao čovek da proslavi čoveka, i to telo mu i dušu”. (Arhimandrit Justin Popović: Tajne vere i živta, Krnjevo,1985.Str 161). Tako je od Vidovdana 1988. do avgusta 1989. ćivot iz Beogradske Saborne crkve preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, LJubostinja i Pavlica prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mestu kosovske bitke, održan je pomen a potom, posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja ćivot sa moštima Svetoga preko Niša, Kruševca i manastira Manasija prenesen je u Ravanicu. Tako je njihovo blagodatno prisustvo nadkrililo molitvenim oblakom slave Božije veliki deo Srbije i stotine hiljada Srba.Doček u Kruševcu bio je veličanstven, verni su se tiskali da bi celivali mošti osnivača svog grada – domaćina koji se vratio kući. Sa strahom i trepetom reke vernog naroda ulivale su se u Lazaricu osećajući da je u njoj izvor vode žive. Otada i sveštenstvo i verni narod priželjkuje i sanja istu puninu. Trebalo je probuditi se iz dugog sna, shvatiti da je duhovni i moralni preobražaj kroz iskreno pokajanje jedini put koji vodi ostvarenju sna. Blagodati ove kratke domaćinove posete osetile su se: crkva Lazarica dobija mesto koje joj pripada.Pripreme su počele da domaćin ne bi našao čeljad nespremnu.

Domaćin se vratio!

A onda se domaćin vratio u svoj prestoni grad.

Predočene ideje osmislio je arhitekta Goran Todorović, a prekrasni kivot izradio je Đorđe Jovanović iz Beograda. Tim darom predsednik Crkvene opštine Kruševac Zoran Nikolić upisao je sebe krupnim slovima u letopis Lazarice. Svaki element kivota ukazuje na detalje kneževo – dvorske crkve a svojom lepotom svedoči ljubav i poštovanje prema Knezu samom. Vidovdana 2002. mnoštvo vernika sakupljenih na Svetoj Božanstvenoj Liturgiji sa svojim pastirima i duhovnicima, posle Službe, u svečanoj Litiji krenulo je u susretanje Svetome Knezu. Mnoštvo se tiska oko spomenika kosovskim junacima, na licima radost jer baš ove generacije dočekuju ispunjenje sna dugog 613 godina. Vojnici kasarne “Car Lazar ” preuzimaju kivot sa moštima i nose ga u Njegovu i našu svetinju uz zvonki zov i objavljivanje svemu svetu zvona lazaričkih ove velike vesti.

Poštovanje svetih moštiju (naporedo sa ikonama) zasniva se na veri u posebnu vezu Duha Svetoga sa telesnim ostacima svetiteljevim. Ograničena moć smrti nad Svetima, koji svoje telo u potpunosti ne napuštaju, nego su na osobit način duhovno prisutni u svojim moštima, čak i u nihovoj najmajušnijoj čestici” (Sergrj Bulgakov).

Mošti Svetog Lazara svedoče, opominju, miluju, hrabre i čudotvore u Svetoj Lazarici.