У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.
Пише Дарко Михајловић
Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије
Када је уследило одступање српске војске Гавриловић је учествовао у борбама на Рековцу, Новом Брду и Шимшировом Брду.
После пребацивања у Бизерту, Гавриловић командује 1. батаљоном X комбинованог пука, али је он након пребацивања трупа на Солунски фронт расформиран и његовим припадницима су попуњене друге јединице. Упућен је у штаб Друге армије.
На Солунском фронту Гавриловић је на дужности команданта 2. батаљона XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“. Током 1916, 1917. са својом јединицом водио је борбе на Источном Ветернику, Трнавској коси и Облој чуки.
Позициони рат на Солунском фронту изискивао је обуку трупа за новонастале прилике. Пошто ,,специјалне прилике увек стварају специјалисте“ Гавриловић је завршио официрски курс о вођењу јуришних јединица у француском центру у Лерину. Учествовао је и у раду комисије која је писала Пројекат правила за обуку јуришних чета. Одређен је за команданта Јуришног батаљона, па је од 14. октобра 1917. руководио четворомесечном обуком јуришних чета. На обуци је соколио војнике, био брижљив у њиховом васпитању, личним примером је утицао на њих, био је ,,одмерено енергичан“, храбар и ,,праведно строг“. Јуришне чете су на фронту дејствовале крајем априла и почетком маја 1918. године. Према наређењу команданта Шумадијске дивизије, а потом и команданта XII пешадијског пука потпуковник Гавриловић је са командантом јуришне чете капетаном II класе Трајом Пауновићем изабрао део ровова на положају ,,Кравица“ за препад јуришних водова. Најпре је извршено извиђање, затим узнемирвање непријатеља директно на панирану тачку, а онда лево и десно, више ноћи са паузама, да би на крају препад био извршен са два јуришна вода.
Септембра 1918. његова јединица је водила борбу на Западном Ветернику и одиграла кључну улогу у пробоју Солунског фронта. На предлог команданта Шумадијске дивизије, командант II армије, војвода Степа Степановић је за храброст, лично излагање, иницијативу, подизање морала и енергије похвалио Гавриловића 6. јануара 1919. године, а у наредби је стајало да се она прочита целој армији.
После првог светског рата постављен је на дужност у Крушевцу најпре као командант 1. батаљона 47. пешадијског пука, а онда, пошто је унапређен у чин пешадијског пуковника, постављен је на место команданта 47. пешадијског пука.
Почасни грађанин Крушевца
Службене оцене у мирнодопско време Гавриловића приказивале су речима: ,,поуздан, живахан, тих, искрен и отворен, миран. Интелигенције јаче.“ (оцене од 1901. до 1910. године).
У ратно време оне су гласиле:
,,Озбиљан, храбар, хладнокрван, са пуно иницијативе. Јаке интелигенције“ (оцена 1914. године)
,,Озбиљан, разборит, пун иницијативе, храбар, ванредно дисциплинован. Интелигентан официр.“ (оцена 1915. године)
,,Нарави тихе и добре, војнички васпитан, пун иницијативе, интелигентан.“ (оцена 1916. године).
Са таквим особинама пуковник Драгутин Гавриловић долази у Крушевац и постаје не само командант 47. пешадијског пука, него и значајан друштвени и хуманитарни радник. Био је председник Соколског друштва, Стрељачке дружине ,,Обилић“, радио је у Аеро-клубу и Окружном одбору Црвеног крста. У Крушевцу је био присутан на бројним прославама, славама и забавама. На прославама пуковске славе, поводом ослобођења града, редовно је држао говоре, о којима је штампа похвално писала. Био је стасит, крупан, претежак за коња. Звали су га Чича, јер је знао када изгрди официра, а затим благим тоном каже му: ,,Ајде сад благо чичи“.
Пуковник Гавриловић, оснивач обновљене Стрељачке дружине ,,Обилић“ у Крушевцу и њен дугогодишњи председник, од Стрељачког савеза Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добио је 26. маја 1930. године Диплому ,,за велике стрељачке заслуге“.
Када је стигла вест да је пуковник Драгутин Гавриловић указом краља Александра Карађорђевића, премештен на нову дужност у Министарство војске и морнарице Општина је 7. маја 1930. године изабрала Гавриловића за почасног грађанина Крушевца. Била је то награда за његово витешко држање, ,,рад на хуманом и националном пољу“. На свечаном банкету, приређеном у суботу 17. маја у хотелу Париз, председник општине Ђорђе Дреновац уручио је Гавриловићу диплому почасног грађанина Крушевца. У Крушевцу на кући у којој је становао (Улица Мајке Југовића бр. 24. претходно је становао у Караџићевој улици) постављена је спомен-плоча са натписом:,,У Кући на овом месту живео је од 1920–1930. год. пуковник Драгутин Гавриловић 1882–1945. херој одбане Београда–1915. год. ратни командант 2. батаљона XII пешадијског пука ,,Цар Лазар“ на Солунском фронту и командант 47. пешадијског пука у Крушевцу. Проглашен за првог почасног грађанина Крушевца 1930. године.
- децембра 1990. грађани Крушевца“
Последње године
Гавриловић је у наредном периоду, до Другог светског рата, био шеф Административног одсека генералштабног одељења Министарства војске и морнарице и професор на Војној акдемији. Када је 1934. године организован спровод приликом сахране краља Александра Карађорђевића, убијеног у атентату, Драгутин П. Гавриловић је био командант носилаца Карађорђеве звезде који су у спроводу корачали у колони по десет.
Други светски рат затекао га је на служби у Министарству војске и морнарице. У Априлском рату, 16. априла 1941. приликом повлачења заробљен је укод Алипашиног моста у близини Сарајева и одведен у немачко заточеништво у логор у Нирнбергу.
По повратку из заробљеништва исцрпљен и тешко болестан, умро је 19. јула 1945. године у Београду, где је и сахрањен на Новом гробљу.
Одликовања
- Орден белог орла са мачевима III степена
Орден је добио за заслуге у ратовању 1915. године.
- Орден карађорђеве звезде са мачевима IV степена
Орден је добио за показану храброст приликом одбране Београда 1915.
- Орден карађорђеве звезде са мачевима IV степена
- Орден карађорђеве звезде са мачевима IV степена
- Орден карађорђеве звезде IV степена
- Орден белог орла са мачевима IV степена
- Орден југословенске круне III степена
- Орден белог орла са мачевима V степена
- Орден југословенске круне IV степена
- Орден Светог Саве IV степена
- Златна медаља за храброст ,,Милош Обилић“
- Споменица избора за краља Петра I Карађорђевића
- Албанска споменица
- Медаља за војничке врлине
- Златна медаља за ревносну службу
- Споменица за рат 1912. године
- Споменица за рат 1913. године
- Споменица за рат 1914– године
- Златна медаља за ревносну службу
- Француски ратни крст
Одликовања пуковника Драгутина Гавриловића чувају се у Народном Музеју у његовом родном граду Чачку.
