Naslovna strana knjige Darka Mihajlovića u pripremi
У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.
Пише Дарко Михајловић
Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије
Овај рад настоји да реконструише пут настанка и мењања имена пука из Крушевачког пуковског округа, уз одговарајуће формацијско сврставање пука, до коначног назива XII пешадијски пук ,,Цара Лазара” сталнога кадра и редовне војске (сем кадровског Цара Лазара били су и пукови I, II, и III позива), са којим је он ушао у Балканске ратове и Први светски рат.
Са изграђивањем српске војске и њене формације током XIX века, није се одмах приступало давању имена јединица. Први називи су дати 1883. године у оквиру Формације целокупне војске и то батаљонима, а прерастањем батаљона у пукове постали су то називи пукова уз ротацију из 1899. године и преименовање неких јединица у складу са унутрашњим политичким приликама, као што су смена династија, промена престолонаследника итд., или успостављање чвршћих дипломатских веза са неким државама.
Називи пукова у Краљевини Србији често су у вези са:
- битним догађајима из српске историје, који су се одиграли на простору одређеног пуковског округа (на пример X пешадијски пук Таковски 1899);
- славним личностима, које су значајне за локалну историју појединих крајева, или опште-српску историју (XIII пешадијски пук Хајдук Вељка 1899, XII пешадијски пук Цара Лазара 1899, пре тога од 1883. био је III батаљон, XV пешадијски пук Стевана Синђелића 1899);
- личностима које су се истакле јуначким подвизима (I коњички Обилића, XIII пешадијски пук Хајдук Вељка, можемо у ову категорију поново сврстати XV пешадијски пук Стевана Синђелића, Шумадијски артиљеријски Танаска Рајића 1899–1903);
- често и са личностима оснивача династије и личностима из владарске породице (IV пешадијски пук Стевана Немање 1884, II коњички Цара Душана 1899, XI пешадијски пук Карађорђа 1903, I батаљон Књаза Милоша, касније, од 1898. I пешадијски пук Милоша Великог, II пешадијски пук Књаза Михаила, V пешадијски пук Краља Милана, VII пешадијски пук Краљевића Престолонаследника Александра 1883–1889, VII пешадијски пук Краља Александра I 1889–1903, IV коњички Краља Александра I 1893–1903, Моравски артиљеријски Краља Александра I 1893–1903, XVIII пешадијски пук Престолонаследника Краљевића Ђорђа 1903–1909, касније од 1909. Краљевића Ђорђа, VI пешадијски пук Краљевића Александра 1903–1909, Престолонаследника Краљевића Александра од 1909);
- именима владара и личности земаља са којима је Србија била у пријатељству (VI пешадијски пук Краља Карола I, IX пешадијски пук Књаза Николе I, касније Краља Николе I, XVI пешадијски пук Цара Николаја II 1911, IV коњички Великог Кнеза Константина Константиновича), а у време династије Обреновића давана су имена пукова и по именима жена владара те династије (XI пешадијски пук Караљице Наталије 1893–1903, IV коњички Краљице Драге 1900–1903).
Пукови првога позива добили су своја имена 1899. године, али ти називи нису остали трајно (о томе у даљем тексту). Неки пукови су названи по личностима из династије Обреновића, која је тада била на власти (VI пешадијски пук I позива Господара Јеврема, VIII Кнегиње Љубице, X Господара Јована). Једном пуку дато је име супруге владара, по коме је већ кадровски пук назван, а то је тако усклађено јер обе личности имају велики значај за историју пуковског округа (XII Царице Милице). Остали пукови добили су називе према генералима (I пешадијски пук I позива Ђенерала Велимарковића, IV Ђенерала Тихомиља Николића, IX Ђенерала Протића, XIV Ђенерала Хорватовића, XV Ђенерала Лешјанина).
До друге владавине кнеза Михаила Обреновића организација и формацијско изграђивање српске војске текло је споро. Устаници за време Првог српског устанка добили су свог попечитеља Младена Миловановића 1811. године. Током своје прве владавине 1825. године Милош Обреновић (1815–1839) је организовао ,,сталну војску“, пандуре, који су касније названи солдатима. Уставом из 1838. године српски кнез је био надлежан за верховно повелителство над војскама гарнизона, нужднима за полицију и за предохраненије доброг поредка и мира Земље од сваког нападенија и сваког нарушенија (члан 3, став в, а о томе да се указом кнеза добијају чинови члан 54). Овим уставом предвиђено је било да ће Савет (Совјет) од 17 чланова расуждавати о сочињенију једног закона, кој опредјељава число плату и правило службе воинства гарнизона земаљског, опредељеног за обдржаније доброг поретка и спокојства (члан. 12, став г). Надлежност над командовањем војском имао је министар унутрашњих дела: извршење уредба касателно воинства гарнизона земаљског, све ово принадлежат‘ ће Сановнику, опредјеленому за дјела внутрења (члан 19). Тада је донесен и први закон војени. У време владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842–1858) увећана је 1845. године стајаћа војска, која је као и у претходном периоду имала улогу полиције, односно жандармерије. Кнежевим указом од 13. марта 1850. године установљена је Артиљеријска школа у Београду (војено училиште у Београду), као прва високошколска војна установа у држави (из које ће се временом развити Војна академија), на челу са Франтишеком Захом (Фрањо Зах). Раније оснивање Војне академије у време владавине кнеза Милоша Обреновића 1837. године било је кратког века. Модернизацији војске доринело је и оснивање тополивнице у Крагујевцу (прво ливење топова било је 27. октобра 1853. године, према акту министра унутрашњих дела В№1319. 28. октобра). Настојећи да се отргне стега, које је наметао Турски устав, током своје друге владавине Михаило Обреновић (1860–1868) је поред увођења министарства војног (министри Иполит Монден од 13. априла 1962. до 2. априла 1865, а потом Миливоје Петровић Блазнавац), донео 17. августа 1861. године Закон о устројству војске.
Законом о устројству војске створена је народна војска (чинили су је мушкарци од 20 до 50 година старости, изузев свештеника и лица која су неспособна за војничку службу чл.1 и 2). Закон је предвиђао да на 100 људи 93 буде сврстано у пешадију, 5 у коњанике и 2 у пионире, а тобџије су попуњаване из Београда и Крагујевца (чл. 10. и 11). Војници су се сами снабдевали оделом и оружјем (чл. 47).
Предвиђено је да општине дају роте (чете), срезови батаљоне (6 до 8 чета) и окрузи пукове (чл. 12). Војска је требало да има 17 пукова, 17 ескадрона, 17 одељења пионира и 6 батерија. Сва војска била је подељена у пет команди са Главним штабом у свакој команди. Крушевачки округ био је у оквиру Јужно-моравске команде.
Подела у команде:
- Дрино-савска команда (седиште у Ваљеву) обухватала је окружја (округе): Шабачки, Ваљевски и Подрински;
- Јужно-моравска команда (седиште у Карановцу): Ужички, Чачански, Крушевачки;
- Тимочка команда (седиште Зајечар): Алексиначки, Књажевачки, Црноречки, Крајински;
- Источно-моравска команда (седиште Свилајнац): Ћупријски, Пожаревачки;
- Главна средоточна команда (седиште Крагујевац): Београдски, Јагодински, Крагујевачки, Смедеревски и Руднички.
Након овог уследио је нови Закон о устројству војске од 20. марта 1864. Према њему војска је била подељена на четири струке, или рода: пехота (пешадија), кавалерија (коњица), артилерија, жандармерија. Народна војска: пешака, коњаника, топџија, пионира и коморџија. Закон је доста обимнији од претходног (105 чланова), али ми, у настојању да рекоструишемо положај Крушевца у организацији војске, излажемо само најбитније.
Општине дају чете (112 људи) , срезови батаљоне (8 чета). Када се сакупи батаљон чете се по броју изравнавају премештањем из једне у другу. Окрузи дају легије (састоји се из најмање 2 батаљона, највише 4). Коњица се прикупља од оних који се сходно прописима пријаве, па се на нивоу среза од њих формирају чете, а на нивоу округа легијски ескадрони (о свему напред наведеном чланови 73, 74, 75).
Сва војска подељена је у шест војних кругова или инспектората:
- Дрино–савски круг (место средоточно Ваљево) сачињавали су окружја (окрузи):
Шабачки, Ваљевски, и Подрински;
- Јужно–моравски круг (Карановац): Ужички, Чачански, Крушевачки;
- Тимочки круг (Зајечар) : Књажевачи, Црноречки, Крајински;
- Источно–моравски круг (Свилајнац): Алексиначки, Ћупријски, Пожаревачки;
- Средоточни круг (Крагујевац): Јагодински, Крагујевачки, Смедеревски и Рудноички;
6. Београдски круг (Београдско окружје са вароши Београдом).