У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.
Пише Дарко Михајловић
Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије
Даље реформе и формацијско изграђивање српске војске учињене су за време владавине Милана Обреновића (1868 –1889). Према указу краља Милана од 10. новембра 1876. године Крушевац је постао средиште Моравског корпуса и крушевачке бригаде.
Народна војска се дели на активну (сачињава је пешадија I класе са принадлежним осталим родовима оружја и струкама) и резерву (резерву образују II и III класа).
Активна војска дели се у четири корпуса:
- Шумадијски корпус (штаб корпуса у Београду) образује бригаде: београдска, крагујевачка, рудничка, смедеревска и пожаревачка.
- Дрински корпус (штаб у Ваљеву) образује бригаде: шабачка, подринска, ваљевска и ужичка.
- Моравски корпус (штаб у Крушевцу) образује бригаде: чачанска, крушевачка, јагодинска, ћупријска.
- Тимочки корпус (штаб прво у Јовановцу) образује бригаде: алексиначка, књажевачка, црноречка, крајинска, браничевска.
Артилерија корпуса формира се у бригаде, коњица у пукове, а инџинирија у батаљоне, према саставу корпуса, а из већ постојећих јединица.
У административном погледу све трупе (I, II и III класе) у једноме округу образују једну територијалну команду, која ће се звати команда окружне војске (изузетак је пожаревачки округ, који образује две: пожаревачку и браничевску).
Указом краља Милана од 14. децембра 1876. године за команданта корпуса постављен је Милојко Лешјанин. Током 1877. године Моравски корпус је подељен на две дивизије: Ибарску (коју су сачињавале чачанска и крушевачка бригада) и Моравску (јагодинска, ћупријска и алексиначка бригада). Командант крушевачке бригаде био је мајор Љубомир Остојић.
Велика војна комисија, састављена од стручњака свих родова и служби, на челу са командантом Шумадијског корпуса, генералом Јованом Белимарковићем, у 19 седница разматрала је искуства европских држава које су реорганизовале своје војске по угледу на пруску војску. На темељима рада и препорукама Велике војне комисије, главни генералштаб је задужен да изради пројекте закона о ,,устројству Генералштаба, регрутовању војске и широј војној обавези и мобилизацији војске”.
Године 1883. донет је Закон о устројству војске. Организација војске директно је била условљена територијалним проширењем (на Берлинском конгресу Кнежевина Србија добила је територијално проширење Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски округ) и планом за ослобађање српских крајева на југу (Стара Србија), па је и новоприпојене области у претходном периоду требало, у том смислу, организовати у војном погледу. Постојање само народне војске би значило велику бројност војника, али слаб квалитет, а само стајаћа војска би по обучености била далеко боља од народне, а опет због малог броја војника она не би могла да изнесе будуће задатке ослобођења Старе Србије. Нађен је компромис, укинута је подела на стајаћу и народну војску. То је постигнуто тако што је у мирнодопско време постојао стални кадар тј. одређени број војника који ,,служи под заставом“ и обучена резерва, односно резервни састав војника, који је ,,одслужио под заставом“ и којим су се у ратно време попуњавале јединице до ратне формације.
Законом о устројству војске из 1883. године укинуте су територије корпуса, којима је била организована народна војска и концепт организације војске бива значајно промењен. Територија Краљевине Србије била је, у војноадминистративном погледу, подељена на пет дивизијских области, које су приближно биле једнаке по броју становника. Оне су добиле назив по географским областима: Моравска, Дринска, Дунавска, Шумадијска и Томочка дивизијска област. Формација је израђена по угледу на немачку војску, али су изостављени бригадни штабови којима су, у немачкој војсци, били подређени пукови. Ово је учињено због недовољног броја официра. Тако је свака дивизијска област обухватала по три пуковска округа (укупно 15), који су означени римским бројевима од I до XV. Предвиђено је да пуковски окрузи имају по четири батаљонска среза, који су означавани арапским бројевима од 1. до 4. (укупно 60). Крушевачки III пуковски округ био је у оквиру Моравске дивизијске области. На челу Крушевачке пуковске окружне команде био је пешадијски мајор Александар Протић, а на челу Моравске дивизијске области био је пешадијски пуковник Лазар Јовановић.
Неповољан однос броја војника сталног кадра и резерве био је велика слабост српске војске, како у квалитету јединица тако и организацији. У миру је српска војска имала 15 батаљона који су у случају рата нарасли на 60. То је значило да је у време рата сваки мирнодопски батаљон морао да образује нове батаљоне и штаб пука тј. нове јединице које у миру нису постојале. То се лоше одразило на мобилизацију, организацију и дејство српске војске током Српско-бугарског рата 1885. године.
Према 46. члану Устава од 22. децембра 1888. (3. јануара 1889) године врховни заповедник војске је краљ, а према члану 196. устројство војске прописује се нарочитим законом, а њену формацију одређује сам краљ. У складу са њим, уставом и општим приликама у Краљевини Србији, краљ Милан Обреновић је 31. јануара 1889. (12. фебруара) године обнародовао Формацију целокупне војске.
Према Формацији целокупне војске задржана је војнотериторијална подела на 5 дивизијских области (Моравска, Дринска, Дунавска, Шумадијска и Тимочка). Оне се деле на 15 пуковских округа (свака на 3). Пуковски окрузи су се делили на батаљонске срезове (сваки на 4), којих је укупно било 60. Дакле свака дивизијска област је садржала 3 пуковска округа 12 батаљонских срезова. Пуковски окрузи су обележени бројевима од I до XV и носе ,,пределно наименовање”, а батаљонски срезови су носили бројеве од 1. до 4. и носили су назив седишта.
Међутим, опет се понављала ситуација да у мирнодопским условима број пукова није једнак броју пуковских округа. У миру је постојало 5 пукова сталног кадра. Свака дивизијска област давала је 3 батаљона (сем тога у свакој дивизијској области био је један гардијски батаљон), сваки пуковски округ давао само један батаљон сталног кадра, а сваки батаљонски срез само једну чету пешадије. Моравска дивизијска област, у којој је био III пуковски округ (Крушевачки) и самим тим III батаљон назван касније ,,Цара Лазара”, а и све остале дивизијске области су за стални кадар давале 4 пешадијска батаљона (један пук), по 11/2 – 2 ескадрона коњице, 6 пољских батерија (један пук), 1 брдску батерију, 1 пионир чету за инжињерију, 1 болничарску чету, 1 возарски ескадрон и 1 пекарско одељење. Коначан збир је 5 пукова пешадије, 10 ескадрона коњице… Касније је сваки пуковски округ давао по два батаљона.
До ратног састава образовање штабова и јединица I позива одвијало се тако што је свака чета (изузимајући гардијску) попуњавана својим резервистима до ратног састава. Тако је она образовала активни пешадијски батаљон и допунску чету. Сваки кадровски пешадијски батаљон образовао је активни пешадијски пук и допунски батаљон. Од 15 кадровских батаљона настаје 15 активних пешадијских пукова са 60 активних батаљона и 60 допунских чета. Тако да називи батаљонских срезова постају називи батаљона, а називи пуковских округа називи пукова. По мобилизацији престаје дејство команде кадровског пука. Гардијски батаљони се попуњавају до ратног састава, али не прерастају у пукове.
Попуњавањем јединица и прерастање из мирнодопске у ратну организацију српска војска требало је да има 5 дивизија, 15 пукова, 60 пешадијских и 5 гардијских батаљона.
Крушевачки пуковски округ према Формацији целокупне војске био је Трећи и спадао је у Моравску дивизијску област. Његова средишта батаљонских срезова су била: Крушевац, Витково, Краљево и Јошаничка Бања. С обзиром на то да је, као што је напред наведено, сваки пуковски округ имао један батаљон сталног кадра, Крушевачки батаљон сталног кадра се називао III-ћи батаљон сталног кадра, од 31. јануара 1889. године до 15. јуна 1889. године (исти временски период важи и за назив пуковски округ). Тада је посебним указом краља Александра Обреновића назван ,,III-ћи батаљон ,,Цара Лазара”, и III-ћи активни пешадијски пук је назван ,,III-ћи активни пешадијски пук Цара Лазара”. Дакле, у назив пука стављено је име које је оставило најдубљи траг у историји града Крушевца, као средишта пуковског округа, које је незаобилазно у целокупној српској историји. Добијање овог назива је у вези са прославом петстоте годишњице од Косовског боја. Видовданска манифестација је имала свесрпски и међународни карактер, јер је требало да одржавањем помена косовским јунацима, у свим црквама у држави, и миропомазањем краља Милана, у манастиру Жича, да окупи народ око идеје ослобођења Старе Србије. Када је програм прославе рађен, на власти је био краљ Милан Обреновић, те је ова манифестација, у чијем склопу је било и миропомазање, требало и да подигне углед краља у народу, који је опао после развода. Међутим, Милан је 6. марта 1889. године абдицирао, тако да ће се обавити миропомазање његовог сина Александра. Краљ Александар је на прославу кренуо из Београда возом у 11:30 часова 14. јуна (по старом календару). У свим местима где је било трупа сталнога кадра ,,свечаној вечернији са бденијем”, у црквама и манастирима, присуствовали су, 14. јуна у 19:30 h, официри који нису били на гарнизонским дужностима, обучени у парадна одела са црним флором на левој руци. У Крушевцу, 15. јуна (28. јуна) 1889. године је пред црквом Лазарицом одржана војна парада, уз испаљивање плотуна. Парадом је командовао командант Моравске дивизије, пуковник Јован Парапорчетовић. Прослави у Крушевцу присуствовали су: Краљ Александар Обреновић, краљевски намесници генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић (без Јована Ристића, који је, како је штампа пренела, спречен због болести), чланови владе, митрополит Михаило и бројне званице из целе државе и иностранства. Крушевац је тада примио преко 15 000 гостију. Били су присутни представници свих пукова и родова војске. Официри су носили парадне униформе са црним флором, који је стајао и на војним заставама, а добоши су били пресвучени црном чохом. У цркви је у 9 часова ујутру одржана литургија и парастос погинулима у Косовском боју. У оквиру прославе Видовдана положен је камен темељац за Споменик косовским јунацима и Барутану Обилићево.
Поводом петстоте годишњице од Косовског боја израђен је и Орден кнеза Лазара. Предлог о установљењу ордена 8. априла 1889. године дао је Сава Грујић, председник министарског савета и министар унутрашњих послова. Истога дана предлог је и прихваћен, а да нацрт ордена није био ни урађен. Идејно решење за орден, као и Косовску споменицу, урадио је Михајло Валтровић. Орден је имао само један ред и могли су га носити само владари и њихови пунолетни наследници. Чинио га је раскошно украшен ланац, на коме је висио крст. Изнад крста су биле јубиларне 1389. и 1889. година. Михајло Валтровић је израдио у бронзи и Видовданску спомен-медаљу, која је на дан обележавања петстоте годишњице продавана испред цркве Лазарице, а средства су била намењена Друштву Светога Саве. На аверсу споменице налази се круна, преломљени скиптар и мач. Ближе горњем ободу је натпис ПОМЕНУ ВИДОВА ДАНА, а при дну година 1389. На реверсу медање налази се двоглави орао, на чијим је грудима крст са четири огњила. У десној канџи орла је мач, а у левој жезло и гусле. Испод њега је манастир Жича. Уз горњи обод је натпис ОБНОВЉЕНА СРБИЈА, а уз доњи година 1889. Академско певачко друштво Обилић израдило је за прославу Видовдана 1889. споменицу, округлог облика на чијем аверсу је Милош Обилић, а на реверсу стари српски грб. За исту прилику израдило је заставу у Бечу.
Прве промене у организацији војске после доласка Александра Обреновића (1889–1903) на престо, нису утицале на промене формацијске припадности и назива III батаљона ,,Цара Лазара”. Александар Обреновић је настојао да бројно ојача мирнодопски састав војске. Изменама и допунама Уредбе о формацији целокупне војске из 1889, донетим 2. августа 1889. године свака дивизијска област давала је по три пешадијска пука и гардијски батаљони су постали пукови (са по 4 батаљона). Тиме је број пукова у српској војсци повећан са 15 на 20. Ова промена није заживела у пракси, пре свега због немогућности финансирања, па и III батаљон ,,Цара Лазара” још није постао пук. Указом министра војног Саве Грујића од 2. јула 1893. године III (Крушевачки) пуковски округ сврстан је у Шумадијску дивизијску област. У оквиру Шумадијске дивизије I и II позива у Првом светском рату бориће се I и II позив овога пука.
Мирнодопски састав српске војске изједначен је са ратним 1896. и 1897. године. То је значило да се пешадијски батаљони сталног кадра одвоје од својих пукова и образују пукове под истим називом. Указом краља Александра, од 15. марта 1897. године III батаљон ,,Цара Лазара” постао је III пешадијски пук ,,Цара Лазара”. Новообразовани пукови, па и III пешадијски пук ,,Цара Лазара” имали су у сталном кадру пуковски штаб и два батаљона (који су бројчано обележавани 1. и 2.), а у редовној војсци пуковски штаб и четири батаљона (са бројчаним називима од 1. до 4.) и један допунски батаљон. Сви батаљони су имали 4 чете (оне су имале бројчане називе од 1. до 4.). Новообразовани пукови, остали су у саставу оних дивизија у којима су били батаљони од којих су ти пукови настали.
Назив III активни пешадијски пук ,,Цара Лазара” задржан је до 19. фебруара 1899. године, када је посебном наредбом краља Александра извршена промена назива пуковских области и ротација самим тим и назива пукова, па је, тако, XV (Пиротски) пуковски округ постао III-ћи, III (Крушевачки) пуковски округ постао XII-ти, XII (Ћупријски) пуковски округ постао XV-ти. Према томе III-ћи пук ,,Цара Лазара” сталнога кадра и редовне војске постао је тада XII пук ,,Цара Лазара” сталнога кадра и редовне војске. Под тим називом ће пук војевати у Балканским и у Првом светском рату.
Убрзо по тој промени дошло је, краљевским указом, до низа промена назива пукова 22. фебруара 1899. године. Тада је XII пук пешадијски I позива народне војске, добио назив XII пук пешадијски I позива народне војске ,,Царице Милице”. Међутим, тај назив није био трајнијег карактера. Уследио је закон о устројству војске из 1901. године, а потом краљев указ од 5. марта 1901. године, којим је назив ,,Пук Царице Милице” пренет на 27-ми кадровски пешадијски пук. Политичке прилике после Мајског преврата 1903. године утицале су да се изгубе имена која су добили пукови I позива, а самим тим и XII пук. Настављено је њихово обележавање само редним бројевима.
Краљевом наредбом од 22. фебруара 1899. године уведени су и нови батаљони (по два) у стални кадар да је тако сваки пуковски округ од тада имао по 4 батаљона сталнога кадра. Сами батаљони су означавани другачијом нумерологијом. Нису више означавани бројевима од 1. до 4. за сваки пук, него од 1. до 60. за целокупну војску. Батаљони активног пешадијског XII пука ,,Цара Лазара” имали су бројеве 45, 46, 47 и 48. Слободан Јовановић о томе каже: Наш пук, који је испрва имао јачину једног батаљона, па онда јачину два батаљона, добио је најзад своју пуну јачину од четири батаљона. Зато је речено да се под краљем Миланом кадровски батаљон развио у пук, и тиме кадровска јединица учетворостручена. По ранијој формацији, пук, који је у мирно доба имао два батаљона, допуњавао се у случају рата још са два. Сада, пук је већ у мирно доба имао своју потпуну организацију од четири батаљона; у случају рата, ваљало је само позвати резервисте у већ готове кадрове.
Крушевачка (XII-та) пуковска окружна команда је 1. априла 1901. године, као и друге, од I до XV, променила назив у Крушевачка (XII-та) бригадна окружна команда.
На почетку Балканских ратова, су попуном XII пука ,,Цара Лазара” резервистима формирани пукови I, II и III позива. Тада је XII пешадијски пук ,,Цара Лазара” I позива био у саставу Шумадијске дивизије I позива (у оквиру које су били и X, XI, XIX пешадијски пук, затим Шумадијски артиљеријски пук ,,Танаско Рајић“, дивизијски ескадрон коњице и други пратећи делови). Први позив пука био је у оквиру Топличке групе, III армије. Дванаести пешадијски пук II позива био је у оквиру Ибарске војске, а III позива ,,непосредно потчињен врховној команди“. Већи део пука I позива је затим био је у оквиру Шумадијско-Арбанашког одреда, а касније од 21. фебруара 1913. године у оквиру Приморског кора.
Пред избијање Другог балканског рата XII пешадијски пук ,,Цара Лазара” I позива сврстан је у оквиру Шумадијске дивизије I позива у саставу I армије. Затим је главнина пука у Тетову, а приликом арнаутске побуне и упада Арнаута из Албаније на нове територије Краљевине Србије, 6. октобра 1913. формиране су Ђаковачко-призренске трупе. Први позив XII пука био је у оквиру њих. Када су српске трупе почеле да воде операције на албанској територији XII пук је сврстан у Пишкопејски одред. После угушења Арнаутске побуне, XII пук је из свог гарнизона у Скопљу послат у Дебар. У Дебру остаје половина официра и подофицира, а половина са командантом (Миливојем С. Ивановићем) одлази у Крушевац 25. јула 1914. ради мобилизације XII пешадијског пука I позива. Пошто је сматрано да су то мирнодопске трупе, јединица у Скопљу је под називом XII пешадијски пук ,,Кадровски“. Због ратних прилика из своје дивизијске области XII кадровски пук је упућен у Ваљево у састав III армије. Затим кадровски пук улази у састав Ужичке бригаде, па је приликом опсаде Сребренице ушао у састав Сребреничког одреда (три батаљона пука). У лето наредне 1915. године пук је пребачен у Браничевски одред.
На Крфу и Солунском фронту XII пешадијски пук је био у оквиру Шумадијске дивизије и II армије.
Престанком ратног стања, у коме су Аустроугарска и краљевине Србија и Црна Гора биле сукобљене стране, а стварањем Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, долази до настојања да се на уједињеним просторима створи јединствена војска. За тај компликовани процес, стварања јединствене војске од победника и побеђених, требало је времена да се уходају цивилне и војно територијалне власти. У том циљу јануара 1919. године Министарство војно започело је промене ка успостављању нове војно-територијалне поделе. Формиране су нове армијске и дивизијске области. Наредбом Врховне команде од 1. фебруара, у свакој дивизијској облати формирано је четири пуковских округа. Указом министра војног од 25. марта 1919. године, који је Врховна команда проследила 1. априла, одређени су називи пукова од 16. до 47. Процесом успостављања нових и преформирањем постојећих војних јединица српска војска постаје југословенска. Променама које су уследиле XII пешадијски пук ,,Цара Лазара” променио је назив у 47. пешадијски пук.
Из напред наведеног можемо закључити да је крушевачки пук мењао назив и формацијску припадност, у складу са целокупним променама у војсци Краљевине Србије, али да се водило рачуна о локалним особеностима. Пук је био у саставу Моравске дивизијске области, а потом Шумадијске. Називи које је имао од 31. јануара 1889. године су: ,,III-ћи батаљон сталног кадра”, ,,III-ћи активни пешадијски пук Цара Лазара”, ,,XII пук ,,Цара Лазара” сталнога кадра и редовне војске”.
