“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска застава XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“

У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.

Пише Дарко Михајловић

Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије

 Јединице српске војске су, за разлику од војних јединица других развијенијих, економски боље стојећих држава, имале само по једну заставу која је служила како за ратне, тако и за свечане прилике. Приметан је утицај француског дизајна и начина постављања симболике на домаће заставе (пре свега се то односи на траку која прати платно заставе, на којој је монограм владара и која се мењала са променом владара).

После Закона о устројству војске из 1883. године донета је 7. августа 1884. године Уредба о заставама. Изглед заставе и грб на њој били су у складу са Законом о државном грбу од 20. јуна 1882. године. На средини платна, пурпурне боје (према закону о грбу плашт је пурпурне боје) са обе стране налазио се грб Краљевине Србије, двоглави орао изнад чијих глава је стајала круна. На његовим грудима био је штит са оцилима. Изнад грба стајао је натпис: За веру, краља и отачество. Испод грба био је назив одговарајуће војне јединице (пука, дивизиона, ескадрона).

Краљ Милан Обреновић је на Цвети 1886. године (према уредби из 1884. године), на Калемегдану лично доделио нове заставе активним пешадијским, активним коњичким пуковима као и гардијским пешадијским батаљонима и гардијском коњичком ескадрону. Митрополит Теодосије је том приликом одржао богослужење у цркви Ружици.

Значај пуковске заставе утицао је и на то да се у српској војсци уведе чин заставника. Нови чин био је најнижи по рангу. Према наредби намесника краља Александра Обреновића из 1890. године, којим се прописује старешинство по чину у сталном кадру, односно у редовној војсци, и по звању у народној војсци, под редним бројем 11. налазе се ађутант, водник и заставник (под в).

Укупно 24 пука добили су почетком августа 1898. године заставнике. Пешадијски и коњички пукови добили су заставнике, а 5 атриљеријских нису. Постојала је и ранг листа заставника која је објављена септембра 1898. године. Заставник III пешадијског пука ,,Цара Лазара“ био је, од наведене године, пешадијски наредник Стеван Миленковић. Сва прописана опрема, униформе и ознаке заставника биле су идентичне са официрским, једино је дошло до застоја око опремања сабљом, јер им је била намењена коњичка сабља, а пошто шпаде још нису биле израђене, заставници су неко време, носили пешадијске сабље. Чин заставника је марта 1904. године уклоњен са листе чинова. Већ именовани заставници задржали су свој чин и даље. Сви заставници који су поднели заклетву у том чину, нису је поново полагали приликом унапређења у чин потпоручника (јер су је као и други официри подносили у писаном облику). Пошто су изменом закона о устројству војске укинути указни заставници, дотадашњи заставници, по испуњењу законских услова, могли су полагати испите за чин потпоручника свог рода војске или за звање нижег административног чиновника. 

Краљеви намесници су 1. јуна 1891. године донели Уредбу о заставама народне војске. Том уредбом прописано је да заставе добију пешадијски пукови I и II позива народне војске, коњички дивизиони I позива и коњички ескадрони II позива народне војске. Године 1898. је формирана комисија поводом израде нових застава. Комисија се састајала, али заставе нису израђене. После реорганизације српске војске 1899. године дуго су материјалне и друге околности (на пример смена династије) ометале израду нових застава.

Краљ Петар Карађорђевић је 20. јануара 1904. године потписао нову Уредбу о заставама наше војске којом је замењена уредба о заставама од 7. августа 1884. године. По овој уредби нису израђене нове заставе, па ни застава XII пешадијског пука ,,Цара Лазара”, већ, највероватније, само две најпотребније. Због тога је 30. новембра 1906. године издата нова Уредба о заставама, коју су потписали краљ Петар Карађорђевић и министар војни  генерал Радомир Путник.

Да заставе нису одмах израђене види се и по томе што је у Београдским новинама под насловом Набава застава обзнањена лицитација о набавци 51 нове војне заставе. Лицитација је заказана за 1. јул 1907. године. У Уредбу о заставама из 1906. године је 15. маја 1908. године, унесена измена. Поред натписа За Краља и Отачаство додато је С’ вером у бога. 

 Заставе са којима ће српска војска ући у Балканске ратове и Први светски рат су јој додељене 1911. године. Наиме, те године 26. јуна је на Бањици одржана свечаност. Заставе су добили, између осталог, и пешадијски пукови првог позива, па ју је добио и XII пешадијски пук I позива народне војске ,,Цара Лазара”. Свечаности су присуствовали командант крушевачке окружне команде, пешадијски потпуковник Алекса Стевановић, пуковски ађутант, један наредник, каплар и три редова, јер је протокол био тако уређен за све пукове.

Велика свечаност предаје нових застава планирана је да почне у 7:45 часова, али већ у 6 часова ујутру, подофицири претходно одређени, преузели су нове заставе, а све трупе београдског гарнизона, које су на свечаност дошле пешице (изузев једне батерије дунавског артиљеријског пука намењене за почасну паљбу), биле су постројене већ у 7 часова. Свечаности су присуствовали, сем српске владе, руски посланик  Хартвинг, енглески сер Пеџет и преостали део дипломатског кора, затим војни изасланици руски, италијански, бугарски, аустроугарски, велики број новинара и маса света. Химна је свирана при доласку краља Петра који се појавио у колима са својим ађутантом Павлом Јуришићем Штурмом, праћен свитом (у којој су били престолонаследник Александар и краљевић Ђорђе) и на почетку и крају колоне гардом. Митрополит Димитрије је освештао нове заставе и одржао говор. Затим је ађутант главне инспекције М. Анђелковић прочитао краљев указ о додели нових застава. У указу је стајало: Поверавајући ово свето јуначко знамење пуковима – Краљевој Гарди и жандармерији – као залогу војничке части и као знак зборишта Наших храбрих војника, Ми смо потпуно уверени, да ће се они, под окриљем овога знамења славе и части вазда сећати светога војничког завета и заклетве датих Краљу и Отаџбини, и да ће, као достојни синови  својих јуначких предака учинити, да се застава њиховог пука – њихове команде – увек поносно носити у редовима њиховим, на славу Српства, а на понос Нама, Отаџбини и јуначкоме своме пуку – јуначкој својој команди. Тај проглас потписан је од краља Петара I Карађорђевића и министра војног, почасног краљевог ађутанта, генерала Степе Степановића (који је будним оком надзирао параду и одржао говор).

Уследио је краљев говор и покличи масе света који је поздрављао краља. Краљ Петар је нове заставе преузимао из руку подофицира, предавао командантима пукова, а они су их предавали својим заставницима. Заставници су старе заставе, пре преузимања нових, предавали ађутантима пукова, који су их по том предавали наведеним подофицирима. По повратку заставника са новим заставама у строј, уследила је команда команданта параде и почасни плотуни, а одмах затим парадни марш свих трупа, које су продефиловале испред краља Петра.      

Према истом протоколу, предвиђено је да застава и изасланство XII пешадијског пука буде свечано испраћено од гарнизона до железничке станице у Београду. До одласка из Београда, чувана је као и заставе осталих пукова, стационираних ван Београда, у канцеларији команданта VI пешадијског пука ,,Престолонаследника Краљевића Александра“. Старе заставе су, како је то предвиђано свим уредбама од 1884. године па надаље, предате са дипломама Војном музеју, до кога их је отпратила почасна чета са војном музиком.

Преостале заставе су предате пуковима 30. новембра 1911. године. Тада је XII пешадијски пук II позива добио заставу.

Заставе су српске тробојке на којима се налази Свети Андреја Првозвани са спољне стране и хералдички мотив белог орла, као грба Краљевине Србије, са унутрашње стране. На њима је натпис За Краља и Отачаство, с вером у Бога.

Српски народ је у Први балкански рат кренуо са великим одушевљењем и вером у победу и ослобођење Старе Србије. Један новински извештај из ,,Крушевачке кронике” осликава нам делић атмосфере. У њему се каже да је маса света, окупљена око Споменика косовским јунацима 24. септембра 1912. године у 6 сати поздрављала одлазеће колоне војника. Коло српских сестара је спремило два венца и цвеће за војнике. Један венац је био са тробојном траком и натписом: Коло Српских сестара–Осветницима Косова. Када се застава указала, секретари наведеног друштва, гђице Негослава Симић и Анђа Јовановић, пришле су колони војника. Музика је престала да свира, а ,,заставник је пред њима стао, спустио заставу ниже да би оне могле метнути венац“.

„Држећи венац према застави гђица Симићева обратила се заставнику речима: Збогом јуначе! Чувај заставу као светињу и чекај нас у нашем Скопљу, где ћемо те ловоровим венцем окитити.

Затим се  гђица Јовановићева обратила војсци:

Срећан пут, драга браћо! Више од 500 година тужно Косово чека на вас; осветите га!

Онда су обе целивале заставу, а потом су и венац на њу привезале.

Осветићемо Косово, чуваћу заставу, а ви чувајте наше сестре! Одговорио је заставник.” 

Заставе XII пешадијског пука су понеле више одличја. Пре Балканских ратова застава војне јединице, која ће касније бити названа XII пешадијски пук одликована је Таковским крстом V степена са мачевима 8. децембра 1876. године и медаљом за успомену 40 година поновног доласка Обреновића на престо 12. децембра 1898.

Заставе XII пешадијског пука су више пута одликоване током Балканских ратова и Првог светског рата. Из Првог балканског рата пуковске заставе XII пешадијског пука I и II позива народне војске изашле су одликоване златном медаљом за храброст. Указ о томе је поред краља Петра I, 24. маја 1913. године,  потписао и министар војни, генерал Милош Божановић.

Пуковска застава XII пешадијског пука I позива народне војске ,,Цара Лазара” је и у Другом балканском рату добила златну медаљу за храброст. Уз одликовање му је, као и осталим одликованим пуковима, дарована и диплома израђена у техници литографије. Краљевим указом који је потписао и горе наведени министар војни од 30. новембра 1913. године, XII пешадијски пук I позива народне војске ,,Цара Лазара” добио је одликовање Карађорђеве звезде с’ мачевима, четвртог степена. Истога дана, исто одликовање је добио и краљевић Ђорђе.

Заставе су дариване, сем одликовањима, и платненим тракама, тако да је XII пешадијски пук II позива, у Првом светском рату,  добио тробојну траку на којој пише 8. добр. пеш. пук Срба, Хрвата и Словенаца.

После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прослављене заставе српских јединица замењене су новим. Наиме, 18. октобра 1920. године изашла је нова Уредба о заставама наше војске. Заставе српске војске па и застава XII пешадијског пука, према ранијем обичају, како су прописивале све уредбе о заставама од 1884. године, смештена је у Војни музеј на Калемегдану.

Готово је незамислива било каква војна свечаност без пуковске музике и заставе. Симболиком заставе се истиче одређена припадност војној јединици, а у ширем погледу држави, народу итд. Приликом полагања заклетве, официри су се заклињали на верност краљу, послушност претпостављенима, а заклетва се завршавала речима: Да ћу Краља и Отаџбину јуначки бранити и војничку заставу нигда нећу изневерити. Тако ми Бог помогао.  Најупечатљивији је моменат када, после оружаног сукоба, победник на непријатељском положају, који је поседнут, подигне заставу.