Uoči Đurđevdana, kažu, najživlje je i najveselije u kruševačkom naselju Marko Orlović, jer svi slave. I to kako tradicija naleže – tri dana! Iz kuća i dvorišta dopire žagor i muzika, svako od ukućana ima svoje obaveze i zaduženja. Đurđevdan je nekada označavao vrijeme kada su Romi pokretali čerge na put, danas je praznik prepun simbolike.
Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2018. godini Ministarstva kulture i informisanja republike Srbije
U prošlosti je Đurđevdan označavao kraj hladnih dana, vreme za Rome da sa svojim čergama ponovno krenu na dalek put.
Danas je to praznik radosti, prepun simbolike.
Cveće za plodnost i rađanje. Voda za brisanje greha i novi početak. Vatra za bolje dane…
„Zdravlje, sreću, napredak. Veselje da nam bude“, zaziva se u Marku Orloviću.
Prazniku se najviše raduju deca. Ali i odrasli. Sprema se poseban ručak.
– Spremamo slavlje, peče se jagnje, pravi torta, a spremam i odlične jagnjeće sarmice. Đurđevdan svi slavimo, ipak je ovo naš najveći praznik… Nas cigana, nismo mi Romi! Jedino što mi kvari sreću je što loše hodam, 20 godina imam dijabetes… A kući treba domaćica, uvek sam uživala da spremam slavu, a ove godine će ipak malo ćerke da mi pomognu. Ako, samo da nam se deca i unuci sakupe u kući – kaže meštanka Zora.
I običaji se moraju poštovati…
-Bog nam je dao Đurđevdan, da prinesemo kao žrtvu to umiljato stvorenje – jagnje. To je običaj još iz vremena starog Rima. Do tada su se žrtvovala muška deca, a onda se Bog sažalio na nas, pa se od tada na Đurđevdan obavezno kolju jagnjad – objašnjava Ljubinka Alić.
Tako se na praznik prvo glava porodice zahvaljuje Bogu što ih je sačuvao u toku zime, a zatim okreće jagnje u pravcu sunca i nudi mu vodu da ga napoji. Ovo čini da bi mu jagnje oprostilo što će biti zaklano. Verovanje je da jetra jagnjeta zaklanog na Đurđevdan ima magičnu moć.
A osim jagnjećeg pečenja, specijalitet praznične trpeze je i jagnjeća sarmica – lojana jagnjeća košuljica koja se napuni seckjanom iznutricom, pirinčem, mladim lukom i dobro začinjeno.
Od svega što je na đurđevdanskoj trpezi, stavi se po malo i u tanjire za mrtve. Oni koji su u žalosti i tuguju za svojim mrtvima ne jedu mlado meso ni mlado voće i povrće sve dok na Đurđevdan ne udele za svoje mrtve.
A mnogi od običaja istovetni su, na primer, kod pravoslavnih Srba, što samo dokazuje da je ovo drevni paganski praznik proleća, koji je tek kasnije, sa masovnim pokršatavanjem ovog dela Evrope, postao hrišćanski dan Svetog Đorđa.
Tradicionalno je i kićenje kapija, ograda i vrata vencima od lekovitog bilja, što simbolizuje očuvanje zdravlja i lečenje bolesti.
– U skoroj svakoj kući ima da se vrti nešto na ražnju, bude gozba, muzika, piće. Dođite, naše slave su nezaboravne, nećete zažaliti – kaže jedan od meštana i dovikuje: „Bahtali Đurdevdan!“ – srećan Đurđevdan.
Atmosfera je sve vreme svečana, kako i dolikuje ovakvom prazniku…
-Spremamo se cele godine za ovaj praznik. Tu je majstor koji već kolje jagnjiće, u toku su pripreme, očekujemo goste. Kod nas veselje traje tri dana – kaže Mile Miljković i kroz smeh dodaje: – Kao Ivkova slava. Na Đurđevdan se umiva vodom sa lekovitim travama. Prvi dan ne ide niko kod nikog, nema gostiju,ali se drugog i trećeg sastajemo svi familijarno, braća, snajke, deca, unuci, puno nas ima, velika smo familija. U običaje spadaju slavski kolač, sveća, jagnjići, da se malo popije… Imamo i venčiće, grabove za zdravlje, za sreću…
Slavlje može da počne…
