Romi su, nažalost, izloženi brojnim etikatama, stereotipima i predrasudama koje im kompliku život u vode u razne oblike diskriminacije. Stavovi prema Romima su, pritom, relativno trajni, dakle može se zaključiti da dominiraju kroz duži vremenski period, što govori o njihovoj izuzetnoj stabilnosti i o tome da ih je prilično teško izbeći u procesu socijalizacije, ali se svakako mogu i moraju promeniti. Između ostalog, i snagom informacija.
Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2018. godini Ministarstva kulture i informisanja republike Srbije
– Dosta dugo verovalo se da ne postoji romski jezik, te da Romi potiču od Egipćana, Jevreja, Grka, Rimljana, Turaka, Huna, kavkaskih plemena, Tatara itd. Tek, jedno skoro slučajno jezičko otkriće, a kasnije i sociolingvističke analize, polako su ušli u etnogenezu romskog jezika i pokazali prave smernice njegovog razvoja. Mislim da se ista stvar događa i sa pitanjem romske religije. Oni koji tvrde da Romi nemaju religiju, otprilike su se našli na istom putu. Sve do pred kraj XIX veka smatralo se da Romi ne samo da nemaju sopstvenu religiju, nego da su oni, na neki način, religiozno indiferentni, areligiozni, imaju averziju prema religiji, prosto su neka vrsta nereligioznih bića. Pridodaću i sledeće: i u pravoslavlju, i u islamu, i u katoličanstvu Romima je bilo zabranjeno da ulaze u crkve, uz optužbe da su “loši” vernici, postoje vrlo autentični i nesumnjivi istorijski podaci o tome – ovo su reči redovnog profesora sociologije sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu Miloša Marjanovića („Religija i verski običaji Roma“).
Nema sumnje da Romi nisu razvili neku originalnu religioznost koja bi bila zajednička svim grupama i zajednicama, iz čega se izvodi zaključak da Romi nemaju ništa zajedničko u pogledu religioznosti.
Profesor Marjanović smatra da to nije tačno i tvrdi da Romi imaju jedan originalan tip religioznosti, samo sebi svojstven, čije su karakteristike, ma gde ona bila, sledeće: ona je umetnuta u strategiju preživljavanja, svaki put imate pozajmicu iz lokalne religioznosti i sopstvene tradicije, prilagođavanje religijskom ponašanju sredine, učešće u narodnim običajima i magijskim obredima lokalne zajednice i slično.
Postoje brojni stereotipi o romskoj religioznosti, narodna verovanja o Romima su vrlo ambivalentna. S jedne strane, oni se vide kao prosjaci, doduše zauzvrat pogledaju u dlan, kažu da si lep, da ćeš biti srećan. S druge, postoje i mnoga narodna verovanja koja su pozitivni stereotipi: od toga da su Romi htonski preci, da je lepo ujutru sresti Romkinju sa torbom, jer ona uvek misli na punu torbu, da su Romi nosioci nekih obrednih radnji onda kada ti isti obredi iščezavaju (Lazarice), čak običaje drugih čuvaju i više nego sopstvene. Romi u religioznom pogledu ne obraćaju mnogo pažnje na doktrinarne poruke i pravila, već su pre svega usmereni ka ritualnim sadržajima, ka neposrednijem odnošenju prema svetom.
To da nemaju svoju religiju, tek je jedna od predrasuda i negativnih osobina koje se prema nekim preživelim stereotipima, u nedostatku pravih i punih informacija, pripisuju Romima. Kada čuju reč Rom ili Ciganin, mnogi obično pomisle na slabu higijenu, prošenje na ulici i nekulturno ponašanje. Ili se prisete kako su im roditelji pretitili: „Ako ne budeš dobar, ukraće te Cigani“.
Zbog takvog etiketiranja, romski narod je izložen raznim stereotipima i predrasudama koje za posledicu imaju diskriminaciju u raznim oblicima.
I svakako da stižu posledice. Istraživanje koje je sprovelo Udruženje Romani cikna iz Kruševca, uz podršku ODIHR/CPRSI iz Varšave, pokazalo je da se više od polovine anketiranih mladih Roma ne oseća bezbedno van svojih naselja. Istraživanje je sprovedeno u tri romska naselja u Kruševcu, a anketirano je 100 Roma i Romkinja starosti od 18 do 30 godina.
– Oko 75 odsto ispitanika se izjasnilo da su bili diskriminisani po osnovu nacionalne pripadnosti. Više od 40 odsto muškaraca je diskriminaciju prepoznalo prilikom traženja posla, dok su žene u sličnom procentu diskriminaciju prepoznale tokom ostvarivanja prava u institucijama – ističu u „Romani cikni“.
Stavovi prema Romima su relativno trajni, dakle može se zaključiti da dominiraju kroz veći vremenski period, što govori o izuzetnoj stabilnosti stereotipa i da ih je prilično teško izbeći u procesu socijalizacije, ali se svakako mogu i moraju promeniti, zbog čega i jeste vrlo bitno otkriti uslove i okolnosti te promene. S obzirom da se nedovoljno zna o načinu življenja i kulturi romske populacije, stereotipi su neretko jedini usmerivači društvenih aktivnosti prema njima. Predrasude koje ljudi imaju prema njima dobrim delom se mogu prevazići upravo povećnjem fonda informacija i znanja o Romima, njihovoj tradiciji, načinu života, svakodnevnim problemima koji često nisu mali.
U najčeše predrasude o Romima (izvor: „Ko su stvarno Romi? Predrasude i istine o Romima“, CRI) spada i ta da su „lenji, neradnici, bez želje da se zaposle“. Romi zaista često jesu nezaposleni, ali to nikako ne znači i da su lenji. Njihova nezaposlenost u velikom broju slučajeva posledica je nedovoljne brige društva da se obezbede uslove za njihovo obrazovanje i zapošljavanje. Zato su prisiljeni da sami pronalaze poslove ili prihvataju poslove koje većina ne želi da radi.
U Strategiji za unapređivanje položaja Roma Grada Kruševca do 2020. godine upozorava se da jedan broj Roma uopšte nije ni prijavljen na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, da prema stepenu stručne spreme na toj evidenciji dominiraju lica romske nacionalnosti bez zanimanja i stručne spreme (88,7 odsto), odnpsno da svega 11,3 odsto njih ima zanimanje. Jasno se oučava i kako je njihova kvalifikaciona struktura izrazito loša, što onemogućava konkurentnost na tržištu rada. Pritom je problem nezaposlenosti romske populacije direktan uzrok lošeg materijalnog i socijalnog položaja Roma, što se odražava na nemogućnost dalje obrazovanja romske dece i izlaska iz situacije socijalne potrebe, jer su i oni kasnije slabije zaposleni.
Rome, zatim, često prati i etiketiranje da su „prljavi, kradu i lažu“. Prljavština se nikako ne može smatrati osobinom jednog naroda, već posledicom ekstremnog siromaštva koje vlada u pojedinim romskim kućama, bez minimalnih osnova za normalan način života, bez instalirane vode, struje, sanitarnih čvorova. Slično je i sa pripisivanjem negativnih osobina kako „lažu i kradu“, kroz šta se čita nedovoljan stepen tolerancije koji lako prelazi u etiketiranje i stvaranje negativne karakterne slike o Romima, koja samo još više vodi u diskriminaciju. Romska zajednica je, zapravo, veoma tradicionalna i patrijarhalna sa strogim moralnim kodeksom i svako odstupanje biva najstrožije osuđivano od cele zajednice. Romkinje i Romi ne lažu ni više in manje od ostalih društvenih grupa u sličnim životnim uslovima.
Predrasuda je i da Romi „žele da žive u izdvojenim naseljima i navikli su da žive u barakama od otpadnog materijala“. Romi ne žele da žive u izdvojenim naseljima, ali su često bili prinuđeni da se nastanjuju upravo izvan naselja u kojima živi neromsko stanovništvo, jer nisu prihvatani kao ravnopravni građani. To, svakako, ne znači da žele da žive tako. Teško dolaze do zaposlenja pa samim tim i do mogućnosti da stvore bolje uslove življenja. Ipak, postoji sve veći broj Roma koji su u situaciji da stvore pristojne uslove života, postajući istovremeno i pozitivan primer da je moguće izaći iz začaranog kruga i uticati da se predrasude prevazilaze.
Činjenica je i da su Romi koji ne žive grupisani u romskim naseljima otvoreniji, većinom integrisani u zajednicu, deca se skoluju, inicijativniji su u traženju i nalaženju posla.
Slično je i sa stereotipom da Romi ne žele da se školuju. Njihova neobrazovanost je često posledica društvene izolacije, siromaštva i tradicije, koja se međutim postepeno ali sigurno menja. Sve više Roma završava školu i sve ih je više zainteresovano da se obrazuje, u čemu vide realnu šansu da obezbede bolji život. I veliki broj roditelja želi da školuje decu, jer izlaz iz trenutne ekonomske situacije vide kroz obrazovanje.
U kruševačkom kraju je, prema raspoloživim podacima, obuhat dece u osnovnom i srednjem obrazovanju dobrim delom na zadovoljavajućme nivou, ali se javljaju problemi osipanja dece u obrazovnom sistemu. Razlog se može tražiti u nedovoljno razvijenim mehanizmima u sistemu obrazovanja kojima će se polaznici zadržati u sistemu, jezičkoj barijeri, različitim oblicima prikrivene ili otvorene diskriminacije od strane zaposlenih, neromske dece i roditelja.
Pogrešan je i stav kako Romi „nemaju svoju kulturu“. U pitanju je narod koji, naprotiv, ima značajnu istoriju, kulturu i druge tekovine koje su se vremenom izgubile, ali koje su ostavile trag u njegovoj memoriji.
Zamenik direktorke Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije Dragoljub Acković smatra da sami Romi treba da se brinu o načinu kako da se diskriminacija prema njima prevaziđe:
– Predrasude treba razbiti. Bolje je da što više ljudi radi na tome, jer u malo ruku malena je i snaga. Ali, to nije lako i dugo će trajati. Romi ne treba da kukaju i da prose svoja prava i novac. Da bi diskriminacija prestala, moramo stopirati sve procese koji vode do nje… U Moskvi i danas postoji Romsko pozorište i to je pravi način borbe protiv diskriminacije. Pravo pitanje za svakoga je šta je učinio za svoj narod, jer od kukanja nema koristi. Najbolji način da se izborimo protiv diskriminacije jeste da iskažemo kvalitet.
