„Pali anđeo“ je naziv novog filma Kruševljanina Marka Marinkovića, koji nastavlja da istražuje mogućnosti horora kao jednog od najpopularnijih filmskih žanrova. Radnja je smeštena u lokalno pozorište u Kruševcu, gde mlade glumce očekuje vremenski iskorak i suočavanje sa duhovima prošlosti…
Pali anđeli u hrišćanstvu predstavljaju anđele koji su prognani iz Raja, kažnjeni za neposlušnost anđela i pobunu protiv Boga. Najpoznatiji među palim anđelima je Satana (anđeoskog imena, pre pada, Satanael).
„Pali anđeo“ je i naziv novog filma Marka Marinkovića, dvadesetodišnjeg studenta istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji nastavlja da istražuje mogućnosti horora kao jednog od najpopularnijih filmskih žanrova.
Radnja filma smeštena je u lokalno pozorište u Kruševcu (odakle je i Marko), gde mlade glumce očekuje vremenski iskorak i suočavanje sa duhovima prošlosti. Glumci doživljavaju sopstveni horor
– Grupa mladih umetnika odlazi u Kruševačko pozorište kako bi snimili probu svoje predstave „Hip Love Hop“ (koju sam sa istom glumačkom ekipom ovde zaista radio prethodne pozorišne sezone). To je za njih jedno sasvim normalno letnje veče, međutim… ostaju zaključani u zgradi. Prva pomisao im je da ih je čistačica zaključala. U potrazi za njom i za izlazom iz zgrade, dešava im se niz paranormalnih pojava. Tako slučajno otkrivaju tajnu staru 69 godina, doživljavajući sopstveni horor – priča nam autor filma.
„Pali anđeo“ pripada žanru „futidž“ filmova, koji se baziraju na tzv. „pronađenim“ snimcima i nastavljaju „tradiciju“ Veštice iz Blera (1999), ultra-popularnih serijala „Paranoramlna aktivnost“ i „Rek“…
– Ta podvrsta horora ne samo da omogućava već i zahteva „nepoznate glumce“ i samim tim film dobija na dokumentarnosti, na snažnijem verovanju gledalaca da je priča „istinita“ – objašnjava Marko Marinković, dodajući kako je film radio sa skoro simboličnim budžetom, mada mu pohvale dolaze upravo iz zemalja gde se u film ulaže puno, što je, kako kaže, dokaz da se u Srbiji ipak mogu praviti horor filmovi sa malo novca.
A glumci u „Palom anđelu“ upoznaju duh devojčice koja im predstavlja događaje iz 1944. godine, u vreme okupacije…
– S obzirom da sam student treće godine istorije u Novom Sadu, normalno je bilo da moj scenario ima istorijsku pozadinu. Naime, pod istim krovom Kruševačkog pozorišta je i Kulturni centar Kruševac, čije su prostorije u vreme nemačke okupacije služile za isleđivanje uhapšenih, o čemu je u više navrata pisao ovdašnji profesor Adam Stošic. Ta mi je činjenica dala inspiraciju da u film, kao flešbek, ubacim scenu ubistva jedne devojčice opsednutu Palim andjelom, koja 69 godina kasnije poželi da izadje iz zgrade kroz jednu od prisutnih osoba. Želja mi je bila da film snimim u autentičnom prostoru, dakle u pomenutom Kulturnom centru a ne u pozorištu (mada je sve pod praktično istim krovom!), ali zbog straha čelnih ljudi Kulturnog centra da će film izazvati strah kod sadašnjih korisnika istog prostora, morao sam priču da smestim u pozorišni ambijent, što je filmu dalo i jednu pozorišnu dimenziju.
Marinković nastavlja da istražuje strah i u ovom, novom filmu, s obzirom da je i prethodni, koji je snimio pre dve godine, pripadao žanru horora. „Daimon“ (Demon“) je, naime, sniman u planinskom podjastrebačkom selu Vukanja kod Ribarske Banje, a kao predložak za scenario poslužile su strašne priče koje su filmadžije čule od meštana. Tako su lokalne legende o Zlom potoku pretočene u autentičnu srpsku horor priču…
– Ideja za taj film potekla je od strašnih priča o paranormalnim fenomenima u selu gde smo snimali. Po uzoru na američke filmove, dodali smo neke ideje i napravili film. Kraj je veoma bogat legendama. Čuli smo, recimo, puno priča o vampirima, duhovima, o Zlom potoku između Ribarske Banje i Vukanje, gde su se navodno dešavali neki neobični i neobjašnjivi fenomeni… Srbija kao i druge balkanske zemlje obiluje legendama, mitologijom i pričama o natprirodnim silama. Ne moramo izmišljati zombije i vampire koji su najčešći akteri američke produkcije. Svako naše selo ima nekog meštanina koji se susretao sa natprirodnim. Za treći film okosnica moje priče biće lokalne legende.
Prostora za svojevrsno autorsko istraživanje, dakle, ima. A ako se tome doda i strast prema žanru koji se poigrava sa čovekovim uživljavanjem u misterije i strah, eto zahvalnog okvira za jednog mladog filmažiju i njegove saradnike (scenario za „Palog anđela“ potpisuju i Marinkovićevi prijatelji Dijana Bazić i Stevan Marić).
– Horor je jedan od najpopularnijih žanrova u svetu jer je strah univerzalni osećaj svih ljudi i svih naroda. I najveći broj tinejdžera voli upravo ovaj žanr, pa sam tako i ja, izlazeći iz tog životnog doba, hteo da dam doprinos, posebno jer je srpska kinematografija u toj oblasti veoma siromašna – kaže Marinković.
Kao i prethodno, i njegovo novo ostvarenje očekuje pre svega festivalski život. Pozivi su već počeli da pristižu, mada filmu tek predstoji ozbiljnija promocija. Slavoljub Marković
