Pre dva veka Srbi su (se) lečili raznim krajnje nekonvencionalnim i neobičnim metodama, da bi jedan Kruševljanin, Gojko Vlaić, prvi počeo da u tu svrhu „usklađuje dva oblika iste energije jin i jang“, odnosno pre ostalih u Srbiji leči – akupunkturom. Medicinu je izučavao u Grčkoj, odakle je u buretu preneo i buduću ženu, Grkinju Jelenu, koja je ostala upamćena i po tome što do kraja života nije naučila srpski jezik.
Projekat “037 priča o Kruševcu” pomaže Grad Kruševac, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja interesa u oblasti javnog interesa za 2016. godinu
Bolesti je bilo i biće ih, kao i načina na koje su ljudi pokušavali da sebi i drugima nađu leka ili barem olakšanje.
Tako je bilo i u kruševačkom kraju.
Ostalo je zebeleženo, recimo, i da je u ovom okrugu do 1857. godine bila živa trgovina pijavicama, koje su korišćene za lečenje. Francuski trgovac Šantel, na desnoj obali Južne Morave kod Ražnja, imao je „Depozito na pijavice“ (bare), odakle je vadio i izvozio pijavice širom Evrope. Lečenjem pijavica bavili su se i kruševački berberi, ali i sam narod.
Berberi su i inače bili poznati po tome što su se pored redovnog posla bavili i narodnom medicinom, pa je tako ostalo zapisano kako je izvesni Sima Savić „bolest srdobolju lečio“, kao i da 1843. godine šest berbera u Kruševcu „puštaju krv čarkovima, prave kopče, vade zube, puštaju pijavice, prepiraju i leče rane“, kako to kasnije piše Stanoje Mijatović.
Jedan drugi hroničar, pak, sabira da se u „kruševačkom kraju u to vreme baje, zapisuje, zapaja, zamuzuje, prodaju i kupuju suze majke božje, i dva brata krv, razne masti, caruje mađija i i organoteraopija“ (u selima oko Kruševca, pa i u Kruševcu, mnoge porodice, čitavi zaseoci, dobijali su porodično ime Vračaričić, upravo zbog „zanimanja svojih predaka za lečenje ljudi“).
Iglama donosio izlečenje
I u takvo doba jedan Kruševljanin počinje da se bavi za te prilike sasvim neuobičajenom metodom, koja je u početku verovatno više zbunjivala nego davala nadu u izlečenje. On je, ni manje ni više, nego „uskladjivao dva oblika iste energije jin i jang“, odnosno pre ostalih u Srbiji lečio akupunkturom, čak je izumeo i specijalni špric sa tri kruga igala i njime „vidao vatru“ kod ljudi.
Gojko Vlaić, sin trgovca Sime, medicinu i veštinu narodog vidarstva učio je u Grčkoj. Osim što je važio za uspešnog trgovca, imao je i prodavnicu narodnih lekova, na kojoj je bila naslikana košnica sa pčelama koje lete oko nje, da bi sugestivno ukazao na lekovitost robe koju je nudio – stoji u nevelikoj odrednici u nedavno objavljenom, trećem izdanju, Enciklopedije Kruševca i okoline.
Priča o ovom „ratniku, trgovcu i vidaru“, ipak je mnogo šira i neobičnija, ako se samo malo zagrebe ispod površine, naravno onoliko koliko je to sa dva veka distance moguće. Jasno je da je Gojko Vlaić imao veoma bogat i raznovrstan život – po nekim istraživačima učestvovao je u srpskim ustancima, u oslobođenju Janjine u Grčkoj (što su neki potonji autori osporili), bio je odbornik Opštine kruševačke, imao ogromno imanje i bio prvi čovek ovog kraja koji je sa stokom, šireći tako svoje poslove ne samo van atara grada već i države, odlazio u Grčku.
I upravo je za svojih izbivanja u Grčkoj, od kaliojotra, učio medicinu. Osim tog dragocnog znanja, iz Grčke je sa sobom, i to u jednom buretu, preneo i svoju buduću ženu, Grkinju Jelenu, koja je osim po svojim vrlinama ostala upamćena i po tome što do kraja života nije naučila srpski jezik.
Ali je zato njen muž za života učio i naučio mnoge stvari, pa i – ranije od ostalih na ovim prostorima – to kako akupunkturom lečiti ljude. I nije se zadržao samo na teoriji…
Gojko je već u prvoj polovini 19. veka u svom gradu „uskladjivao dva oblika iste energije jin i jang“, kako je to zapisao ovdašnji hroničar Milutin R. Jugović:
„U to pradedovsko vreme igle su Kruševljanima u bolesti donosile ako ne potpuno izlečenje, ono uvek olakšanje. Gojko je znao i u kruševačkom kraju uspešno upražnjavao akupunkturu.“
Svakako da je ovo tim pre zanimljivije ako znamo da se i na sajtu Srpskog lekarskog društva nalazi podatak da se akupunktura u Srbiji pojavila 1934. godine, i to zahvaljujuci dr Milanu Pavloviću (1903-1966), koji je za vreme svog boravka u Francuskoj tokom specijalizacije na ORL klinici Medicinskog fakulteta u Parizu učio i akupunkturu. I njegovo delo „Kineska medicina – akupunktura“ je prvi srpski udžbenik koji je ugledao svetlost dana tek 1972. godine, šest godina posle autorove smrti.
Zagonenti rastvor
Ostali su sačuvani čak i podaci da je junak naše priče, Kruševljanin Gojko Vlajić, mnogo pre toga koristio poseban špric sa tri kruga igala „čija veličina raste od spoljnog kruga prema unutrašnjem, trećem, čije su igle i najduže“, kojim je „lečio vatru kod ljudi“. Igle je, pri tom, „umakao u neku tečnost, pa bolesnima ubadao onaj deo ruke gde se pipa bilo“.
Vlaić je takodje u svojoj praksi koristio i valjak sa iglama različitih veličina koje je umakao u „neki rastvor“. Njime je lečio prvenstveno bolesti zglobova.
U svakom slučaju, nije isključeno da je kombinovao drevna znanja sa sopstvenim iskustvima koje je sticao u radu sa pacijentima.
Doduše, i pacijenata je bilo raznih, pa je hroničar zabeležio i ovo:
„Zbog teranja ovog zanata umalo da Gojko nije sasvim nastradao. Posle boja sa Turcima namesti Jovanu Obrenoviću prebijenu lopaticu od đuleta iz turskog topa. No, posle, kad god je Jovana zabolela plećka, naročito posle promene vremena, tražio je vidara da ga veže za noge, pa naglavačke obesi, da upamti svoj posao. U tim trenucima Gojko je leteo sa melemima i masirao Obrenoviću rame da mu bolovi uminu…“
Zanimljivo je da je sama zgrada u kojoj je bila radnja Gojka Vlaića, smeštena do čuvene stare apoteke Kedrović (prve u gradu, a treće u Srbiji, otvorene u zimu 1868), opstala sve do 1961. godine kada je srušena, a na tom mestu je jedno veme bilo spomen obeležje kamilica, da bi zatim i ono nestala u magli zaborava.
A u knizi Stanoja Mijatovića s početka prošlog veka navodi se da u selu Jasika, ispod mehana i dućana, ima jedna česma koju su još Turci podigli i u amanet ostavili Gojku i njegovim potomcima, da je nadgledaju i održavaju…
Nastavili zanat
„Gojko, sin mu Đoka, unuci Nikola, Raša i Jova nastavili su tradiciju radnje na čijoj je prednjoj starni još pre 1833. godine postojala firma na kojoj je neki putujući slikopisac namolovao košnicu i pčele koje lete oko. U ovoj porodici više od stoleća terao se lekarski zanat. Lečili su oni narod ovog kraja kao retko ko“ – zapisao je hroničar Milutin Jugović.
Posle smrti oca Gojka, njegov sin Nikola je nastavio da se osim uvozno-izvoznih poslova bavi vidarstvom, ali je krajem 19. veka pao pod „stecišni postupak“ kada je kruševački prvostepeni sud prodao dobar deo njegovog imanja. Zato je Nikolin sin, a Gojkov unuk, Kosta Gojković bio predsednik Opštine kruševačke 1913. godine…
Najzad, dugo je nepoznanica bila i samo poreklo Gojka Vlaića, jer je navođeno kako je rođen krajem 18. veka „negde u Egejskoj Makedoniji“, dok se u matičnoj knjizi umrlih Crkve Roždestva Presvete Bogorodice u Kruševcu za 1879. godinu navodi da je mesto Gojkovog rođenja, stanovanja i smrti Kruševac i da je umro u 70. godini života. Najzad, mladi istraživač kruševačke prošlosti Miloš Stojadinović došao je nedavno do verodostojnog dokumenta u kome Gojko Vlaić moli Načalničestvo kruševačko da mu dozvoli da dobije garancije i uđe u tadašnju Tursku (danas Grčku) u selo Aitisti, u nahiji Kosturskoj, da dovede ženu u svoju domovinu. U tom dokumentu on navodi i podatak da je rođen u selu Jasika kod Kruševca, što bi moglo da najzad razreši i nedoumice oko njegovog pravog porekla.
Kao trag ovom zanimljivom čoveku, u Narodnom muzeju u Kruševcu čuvaju se portreti Gojka Vlaića i njegove žene Jelene, koje je uradio kruševački slikar Nastas Tomić, a ostala je sačuvana i verovatno jedina razglednica Kruševca iz tog doba koja prikazuje privatno imanje, u kompleksu od pedesetak hektara.
Na ovo razglednici je Gojkov sin, Nikola Gojković koji je nastavio očevim stopama, baveći se i porodičnim vidarskim zanatom.
Slavoljub Marković