Zoran Simović – Čoče je bivši jugoslovenski fudbalski golman. Bio je veliki majstor za odbrane jedanaesteraca, a isticao se i čestim, ponekad i nepotrebnim istrčavanjima sa gol-linije. Za Kruševljane bio i ostao legenda!
– Prva utakmica koje se sećam i koja će mi ostati upamćena po igri, rezultatu, ali i po komentarima u Televizijskom prenosu čuvenog Mladena Delića bila je ona na Poljudu u Splitu 1984. godine kada se u susretu Jugoslavije I Bugarske odlučivalo koja će reprezentacija na Evropsko prvenstvo u fudsbalu. Pored dramatične završnice I gola Radanovića u poslednjim sekundama za kraj rezultatske klackalice I konačnih 3:2 za Jugoslaviju, I uzvika komentatora: ”Ljudi da li je to moguće…”, utakmice se sećam I po još jednog komentara uzbuđenog Delića: “Kud Simoviću, kud Simoviću” – nakon što je golmana naše reprezentacije pretrčao fudbaler Bugarske.
Zoran Simović umalo da bude tragičar u toj splitskoj noći. Poljud je navikao na njega i bravure između stativa jer je do tada već četiri godine branio za Hajduk. Na prostoru cele Jugoslavije, a najviše u Kruševcu I Splitu Zoran Simović Čoče ostaće upamćen kao sjajan golman i fudbalska legenda.
Rođen je u Mojkovcu odakle se sa nepunih 10 godina 1964. godine sa roditeljima doselio u Kruševac.
Zoran Simović Čoče jedan od najboljih golmana u Jugoslaviji i zbog sportskih i ljudskih kvaliteta počasni građanin Isambula.
Prve fudbalske korake napravio je u nekadašnjem Obiliću pod budnim okom trenera Milana Anđelkovića. Sa 15 godina oblači dres Napretka, a zahvaljujući talentu I predanom radu ubrzo postaje prvi golman Napretka. Napretkov dres je nosio u generaciji sa Pešićem, Momirovićem, Jakovljevićem, Tomićem… Između stativa gola Napretka stajo je od 1969. do 1980. godine. 1978. godine je bio golman sa najmanje primljenih golova u Prvoj ligi gde je dominirala Velika četvorka: Partizan, Zvezda, Hajduk i Dinamo.
Zbog dobrih odbrana zapao je za oko velikih klubova. Partizan je bio najbrži. Trener Partizana Tomislav Kaloperović hteo je Čočeta na gol. U jednom intervjuu Čoče je priznao da je Partizanovac od malih nogu i da je želeo da igra za crno -bele. U priču o prelaska u veći klub umešali su se tada ljudi iz Hajduka. Bila je to ponuda koja je u mnogome prevazilazila ponudu Partizana pa je Simović karijeru nastavio u Splitu. Uvek je govorio da je teška srca prelomio i umesto Partizana izabrao Hajduk, napomnijući da I dan dans misli da nije pogrešio. Na Poljudu se zadržao četiri godine gde je doživeo potpunu afirmaciju. Igrao je međunarodne utakmice, a stigao je i do dresa reprezentacije.
Dres državnog tima nosio je 10 puta upisavši i igranje za Olimpijsku reprezentaciju. Gotovo da nema inervijua sa Simovićem u kom nije rekao da mu je jedina žal u karijeri što nije više branio za reprezentaciju. Braneći za bile, Simović je 1983. godine proglašen za najboljeg fudbalera u Jugoslaviji.
Posle evropskog prvenstva u Francuskoj, Zoran Simović je 1984. godine rešio da napusti Hajduk. Imao je gotovo sređen ugovor sa Notingem Forestom, ali mu je zbog radne dozvole propao odlazak u Englesku. Tada je usledio poziv trenera turskog Galatasaraja Tomislava Ivića da potpiše za njih. Za Galatasaraj je potpisao sa 29 godina. U to vreme Turska je bila fudbalska egzotika sa nerazvijenom infrastrukturom pa je njegov odlazak na Bosfor bio svojevrsna senzacija. Mnogi skeptici su ga tada otpisali mislivši da će potonuti u slaboj ligi. Te sezone branio je na preko 100 utakmica. Dve godine je trenirao na šljaci jer tada klubovi u turskoj nisu imali travnate terene za trening. Vredno je radio i, kako napominje u brojnim razgovorima, nije podlegao čarima Istambula. Posle šest odigranih sezona Simović je imao ponudu da u Galatasaraju ostane još dve godine, ali je odbio da produži ugovor jer je, kako je govorio, bio iscrpljen i umoran.
Više puta je Simović ponovio da je u Turskoj branio duplo bolje nego ovde i da su ga ljudi iz Galatasaraja često pitali zašto ga ne zovu u reprezentaciju. Čak je imao predlog od trenera Galatasaraja da pozove Miljana Miljanića, tadašnjeg trenera reprezentacije Jugoslavije da urgira kod njega da pozove Simovića u državni tim. Ponosni Čoče tu je ponudu odbio, ne želeći da, kako je govorio, preko tuđih leđa ponovo uđe u reprezentaciju.
U gradu na Bosforu I danas je velika zvezda. Kroz osmeh ume da kaže da mora da nosi kapu i naočare za sunce kako ga nebi opsedali navijači Galatasaraja. Počasni je građanin Istambula. Kada je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan u oktobru 2019. godine posetio Srbiju Zoran Simović je bio pozvan na večeru sa predsednikom Erdoganom. Ako pitate Zorana Simovića Čočeta koji mu je najomiljniji klub rećiće vam da u srcu ima tri kluba: Napredak, Hajduk i Galatasaraj.
Nakon završene fudbalske karijere sa 35 godina Zoran Simović se vratio u Kruševac.
Posle fudbala, Čoče je 2010. godine počeo da se uspešno bavi izgradnjom stambenih objekata. U ovom poslu, kako priča čaršija, odlikuje ga dobra radna etika I korektnost, uostalom takav je Čoče bio i kao golman.
