Međunarodni praznik rada 1. maj jedan je od omiljenih dana u Srba, a razlog za to nije potreba da zaštite svoja prava, da se izbore za veće zarade i pristojne uslove na poslu, kako to rade radnici širom sveta, već tradicionalni piknik sa roštiljom!
I dok se u većini evropskih zemalja organizuju masovni sindikalni i levičarski protesti besnih radnika koji nose transparente protiv ugnjetavanja, naši radnici se za prvomajski uranak naoružavaju mesom, specijalitetima sa roštilja, limenkama piva i drugih alkoholnih pića.
Vesna Tomić, socijalni psiholog,“, kaže da je odsustvo želje za promenama i sveopšta apatija u koju je narod zapao posledica političkih i ekonomskih uslova u kojima živimo.
– Narod je iscrpljen u psihofizičkom, materijalnom, emotivnom i svakom drugom smislu. Nalazi se u beznađu i svestan je da bez dobre organizacije, koja je ovde nemoguća, ne može ništa da promeni. Zato se odlučuje da na bar dva dana odmori mozak, da ih provede sa porodicom ili u krugu prijatelja. Krkanluk u prirodi je njegov način da se relaksira – navodi ona.
Godine u kojima je radnik bio gospodin, a plata bogovska, ostale su samo u sećanju. Danas je, za razliku od Brozove ere, osim roštilja, hladnog piva i neradnih dana, malo šta ostalo za radovanje, pa se mnogi, s pravom, pitaju može li se 1. maj, Praznik rada, uopšte nazivati praznikom, a još manje praznikom radnika.
A da nije reč o pukoj nostalgiji, govore pre svega – brojke. Ekonomisti su izračunali da je u 2011. godini, u odnosu na 1980. godinu, bruto društveni proizvod bio manji za 29,3 odsto, zaposlenost za 13,5 odsto, a produktivnost rada za 18,4 odsto. Nivo BDP-a iz prošle godine uporediv je sa nivoom iz 1974. godine, zaposlenost sa 1976. godinom, a produktivnost rada sa 1970. godinom.
– Položaj naših radnika u 21. veku je gori nego što je bio u 19. kada se narod borio za osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna – smatra Milorad Mijatović, potpredsednik Saveza samostalih sindikata Srbije. – Danas su sve snage usmerene na borbu oko zadržavanja radnog mesta. A glavna briga poslodavaca je profit i samo profit.
Sindikati, prema njegovim rečima, danas više nego ikada, moraju da se bore za pristojnu platu koja će biti dovoljna da se makar prehrani porodica.
– Došlo je vreme kada apsolutno dominira strah. I to strah od otkaza koji je među najvećima u savremeno doba – nastavlja Mijatović. – Dresirani smo tako da je pravi uspeh sačuvati radno mesto. A sindikati su, nažalost, tu podbacili. I ovo malo preostalih prava se polako briše i već slušamo najave novih reformi u obrazovanju, zdravstvu, javnoj upravi, javnim preduzećima… A te reforme, uglavnom, podrazumevaju višak radnika, nova otpuštanja, smanjivanje plata…
Mijatović dodaje i da je danas veoma teško biti radnik u Srbiji jer su se standardi uveliko promenili, a često se postavljaju i na nedostižnu platformu:
– Od radnika se danas zahteva da budu mladi, lepi, nasmejani, spremni na izgaranje i beskonačno dokazivanje. A s druge strane, niko vas ne pita da li ste zadovoljni, koliko ste plaćeni, koliko još možete da izdržite…
U Savezu samostalnih sindikata Srbije podsećaju i da zaposleni u Srbiji imaju najniže plate u regionu, da im je životni standard drastično opao i da je pola miliona ljudi ostalo bez posla.
– Stopa nezaposlenosti je previsoka, cene proizvoda koje su pod direktnom kontrolom države stalno rastu, a prosečna plata nije dovoljna kako bi se napunila potrošačka korpa – kažu u SSSS. – Rečju, tajkuni se sve više bogate, dok je narod sve siromašniji.
I podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se radništvo sve više osipa. U 2001. godini Srbija je imala 2.101.668 zaposlenih, a pet godina kasnije spisak je smanjen za 76.041 imena, da bi deset godina potom Srbija imala 358.257 uposlenih manje nego početkom dekade. Ni podaci Nacionalne službe za zapošljavanje ne ukazuju na optimizam jer na posao u ovom trenutku čeka skoro 760.000 građana.
– Teško nas vreme tek očekuje, i u ovoj godini će sigurno bez posla ostati još najmanje 150.000 radnika – prognoziraju i u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata.
Da je srpski radnik i te kako osetio sve probleme koje je donela kriza, smatra i Radmila Bukumirić Katić, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku:
– Zato je i cilj Vlade bio da se sačuvaju radna mesta i da se smanji siromaštvo. Sa stopom nezaposlenosti od 24,4 odsto, spadamo u neslavni evropski vrh, ali je još veći problem to što je 50 odsto mladih bez posla, pa ispada da su se uzalud školovali. Zato jedini izlaz iz ovakve situacije predstavljaju – investicije. Samo pomoću njih je moguće da se održe preduzeća i da se poveća zaposlenost, a samim tim i da rad postane dostojanstveniji i pristojniji.
A o pristojnom radu se sve više govori a sve manje primećuje. Danas se gotovo poput bajke prepričava prošlost kada se besplatno letovalo po odmaralištima, o plati od koje se kupovao komad nameštaja ili garderoba u Trstu, ili o sitnim ratama za novi automobil. Radno vreme „od osam do tri“ zadržali su još samo poneki vaspitači, a dostojanstvenim uslovima rada hvale se samo retki srećnici.
– Činjenica jeste da su se postavili novi i teži standardi u poslovanju i da je o dostojanstvenom radu teško govoriti u vreme kada se ne isplaćuju ni plate ni doprinosi – objašnjava Radmila Bukumirić Katić. – Ipak, rešenja ima, ali nikako da dođemo do njega. Kada bi se samo primenjivali sadašnji propisi to se ne bi dešavalo. Poslodavac koji ne isplaćuje zarade završio bi u zatvoru dve godine.
Međunarodni praznik rada slavi se u znak sećanja na oko 40.000 radnika Čikaga koji su 1886. stupili u štrajk tražeći bolje uslove rada. Drugi kongres Radničke internacionale, odlučio je da se od 1890. godine 1. maja održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. veka i početkom 20. dobilo masovne razmere. Prvi maj je u Srbiji prvi put obeležen 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu.
