Jedna od najboljih jugoslovenskih i srpskih atletičarki svih vremena preminula je krajem juna u 72. godini. Drama za veliku sportistkinju počela je 21. januara, kada je u Kruševcu doživela moždani udar. Pukla joj je aneurizma i prebačena je u Beograd, gde je operisana na Neurohiruruškoj klinici u Beogradu. Šest meseci je bila u indikuvanoj komi i, nažalost, nije uspela da se oporavi…
U vreme pandemije koronavirusa, sudbinu sugrađana rođenih pre 65 i više godina, u kućnom karantinu, podelila je i proslavljena jugoslovenska i srpska atletičarka Vera Nikolić. Rekla je tada prošle godine, što smo i zabeležili na našem portalu:
– Ne znam za druge ljude, ali mi sportisti smo jake ličnosti. Kada je zbog korone uvedeno vanredno stanje rekla sam sebi: “Ovo je viša sila, protiv nje se ne može. Moraš i možeš da izdržiš.“ Što pre prihvatiš stvari to ih lakše prebrodiš. Ako sam nekada mogla da trčim kilometre i kilometre po oranicama, s blatom do kolena, onda mogu i da preživim kućnu samoizolaciju. Da, tada sam imala 16, 17 godina i ništa mi nije padalo teško, ali sam mudrija u 71-oj…
Projekat ČARAPANSKE SPORTSKE LEGENDE zamišljen je kao svojevrsna hronika najviših dometa kruševačkog sporta. Govoreći ili pišući o svojim počecima, usponima i padovima, porazima i pobedama, najvećim uspesima, istaknuti sportisti, njihovi savremenici i hroničari stvaraju sliku sporta na ovim prostorima. Serijalom tekstova nastojaćemo da uspehe na sportskim terenima i njihove aktere približimo današnjim generacijama, posebno ako znamo da su neki od njih već nepravedno zaboravljeni, a imajući na umu da je od velike važnosti očuvati sportski identitet lokalne sredine.
To što je u samoizolaci nije značilo i da je u stanju potpunog mirovanja. Uostalom, ne kaže se tek tako – jednom sportista, uvek sportista. Prenela nam je svoj “recept”:
– Na spratu zgrade u kojom živim, hodnik između četiri stana pređe se u 25 koraka, a ja svako jutro i veče 15 minuta hodam tom maršrutom. Ne preskačem ni vežbe za kičmu. Razgibavam se i radeći kućne poslove. Kao i svakoj ženi zatvorenoj u četiri zida, kuća mi nikada nije bila čistija.
Drama za veliku sportistkinju počela je 21. januara, kada je u Kruševcu doživela moždani udar. Pukla joj je aneurizma i prebačena je u Beograd, gde je operisana na Neurohiruruškoj klinici u Beogradu. Šest meseci je bila u indikuvanoj komi i nažalost nije uspela da se oporavi.
Biografija Vere Nikolić puna je impresivnih detalja. Dvostruka evropska šampionka i nekadašnja svetska rekorderka na 800 metara, ušla je u svet atletike na velika vrata. Sa nepunih 18 godina, Vera je nastupila septembra 1966. na Evropskom prvenstvu u Budimpšti i zasijala neverovatnim sjajem, o čemu je ispričala:
– U Budimpeštu sam otišla kao praktično još dete, neiskusna, ne shvatajući kakvi me izazovi očekuju. Nisam se osećala kao favorit, niko me nije time opterećivao. Kada sam prošla kvalifikacije i ušla u finale smatrala sam da sam svoj cilj ispunila, pa dalje kako bude. Ni sanjala nisam da mogu da budem najbolja.
A bila je najbolja. U trci sa daleko iskusnijim takmičarkama, poput Mađarice Nađ, Britanke Pirs, trkačica SSSR Krivoščekove i Muhanove, Nemice Glajhfeld, Vera je ubedljivo pobedila sa novim državnim rekordom 2:02,8. To je bila prva zlatna medalja na evropskim prvenstvima za našu zemlju i povod za veliko slavlje – mnogo ljudi okupilo se na stanici u Beogradu, a u Ćupriju su Vera Nikolić i trener Aleksandar Petrović dočekani na spetakularan način.
– U grad smo ušli u otvorenom mercedesu. Možete misliti šta je 1966. godine značio otvoreni mercedes. Na ulice je izašla cela Ćuprija, 15.000 ljudi. Najviše me je fasciniralo ono što su mi priredili drugovi iz kraja. Ulicu gde sam stanovala posuli su cvećem i istakli transparent „Dobro nam došla naša Vera“.
Na Jutjubu i danas postoji snimak tok spektakularnog dočeka, koji potvrđuje sa kakvom je euforijem primljen veliki uspeh naše mlade stletičarke. A krajem godine Vera Nikolić je po izboru lista Sport, proglašena i za sportistu godine u Jugoslaviji.
Već 1968. pravi pravu senzaciju i na londonskom „Kristal palasu“, gde postavlja svetski rekord na 800 metara.
– Sve oči bile su uprte u domaću takmičarku Lilijan Bord. Kod mene je proradio inat „E neka me svi pobede, Lilijan neće“. Koncentrisala sam se najviše na nju. Diktirala sam tempo, kada smo prvi krug prošli za 60,5 sekundi. Videla sam da je to presporo za mene, a Bordova je imala veće šanse u finišu. Pojačala sam, ali nisam shvatala u tom trenutku da sam blizu svetskog rekorda.
Na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. godine osvaja bronzanu medalju. Imala je još dva uspeha pre napuštanja aktivnog bavljenja atletikom: na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju 1971. osvoja zlatnu medalju, a na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. osvaja peto mesto sa novim jugoslovenskim rekordom 1:59,5.
Atletiku je napustila 1974. godine-
Nekadašnja šampionka preselila se u Kruševcu, gde je do 2007. godine radila kao atletski trener, ali je govoruila da je “jedan običan penzioner”, ponosna je što se ostvarila kao majka i baka.
– U jednom trenutku moj život je bio slavan, putovanja…a sada je nešto sasvim drugo, ali sam sasvim ispunjena – ispričala je jedna od najboljih sportistkinja koje je ova zemlja dala.
Naša velika Vera!
Sahranjena je u Aleji zaslužnih gra|ana na Novom groblju u Beogradu.
