Danas Kruševac ubrzano menja fizionomiju, pa se i u ovom trenutku radi na brojnim gradilištima širom grada. Kroz projekat MOJ GRAD – MOJA INSPIRACIJA, na sajtu regionalne Radio Televizije Kruševac kao osvedočenom hroničaru promena kroz koje ovaj grad i dalje prolazi, daćemo priliku nekim od zaslužnih Kruševljana da ispričaju čime ih je to ovaj grad zadužio i inspirisao, a šta su sve oni uradili da bio mesto boljeg i lepšeg života, sredina privrednog razvoja, sve manje nezaposlenosti, visokih kulturnih dometa i rezultata sportista, dobrih đaka i mladih i preduzimljivih stručnjaka u svim oblastima, ali i sve lepših i čistijih ulica i saobraćajnih zaobilaznica, trgova, parkova, sportskih terena, kao i koje su njihove vizije daljeg razvoja ove sredine.
Naš sagovornik u nastavku serijala je Ivan St Rizinger, novinar, pesnik i publicista
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
- Čime Vas je Kruševac inspirisao i „zadužio“?
– Pretpostavljam da me, kao i većinu Kruševljana, inspirisala ta njegova epska dimenzija, u najlepšem mogućem smislu. Kršten sam, sa nepunih godinu dana, u crkvi Lazarici, odrastao tim iznad Lazaričke česme. Po Staroj čaršiji su, u mom detinjstvu, još stameno hodali Solunci u suknenim odelima, lutali smo po Bagdali kao po prašumi, na putu do Morave nije bilo zgrada iza “14. oktobra” već samo kanali za navodnjavanje uz put, obrasli drvećem divlje šljive… Kao decu vodili su nas, sa školom, redovno na pozorišne i bioskopske predstave, naučili nas u čemu je draž umetnosti. Ne sećam se da je bilo neblagonaklonih ljudi u blizini, kojih sam se plašio ili makar zazirao od njihove pojave. Inspirisao me da ga sanjam i da mi nedostaje kad nisam u njemu, da istražujem njegove ulice i priče u kojima je umotan vekovima…
A zadužili su me svojom dobrotom i nesebičnošću mnogi veliki ljudi sa kojima sam imao zadovoljstvo da se družim i da ih sa strahopoštovanjem slušam, ne dajući glasa od sebe – iako niko od njih u meni nije gledao balavca, što realno jesam bio u tim godinama odmah iza puberteta, kada sam počeo da se motam po tim meni mitskim književnim, novinarskim i teatarskim krugovima. Zadužili su me mnogi danas, na moju veliku žalost, zaboravljeni bardovi – divni, božanski pesnik i boem Zoran Mih. Krapčević, glumica nesvakidašnje lepote i senzibiliteta, prijateljica moje majke, Ljiljka Toković, zauvek moj “Nikoletina” golubijeg srca Andra Zlatić, Milan Lanja Mihajlović – novinarski bard zahvaljujući kome sam sa samo 19 objavio prve tekstove za “Politiku”, moj kum Ljubiša Popović bez čije posvećenosti i saveta verovatno nikada ne bih uleteo ozbiljno u svet složenih rečenica, čaršijski muzički guru Vlada Šokac Radočić, čika Miloš Petrović koji je „nemilosrdno“ objavljivao u “Bagdali” sve što bih mu doneo, moj divni “čiča” Hari Ristović, sa kojim sam godinama delio kancelariju u “Pobedi”… Nabrojah samo deo onih koji više nisu sa nama, malo je ostalo živih “zadužbinara” i ne bih da ih imenujem “zbog uroka”.
- Šta smatrate posebno bitnim što ste učinili da ovaj grad bude mesto boljeg i lepšeg života?
– Nisam ga prljao i nikada, zaista, nisam video ni jednu njegovu toliko lošu stranu da bih o njoj pričao i pisao van njegovih “zidina”. Šta se desi u Kruševcu – ostaje u Kruševcu, tako je pravedno. Oduvek sam se divio velikanima koji su u njemu rođeni i koji su na svakom mestu ponosno isticali da su iz Lazarevog grada. Slasno je biti Čarapan, deo jednog tako uzbudljivog predela, smeštenog u tu “zlatnu” Rasinsku dolinu. Nisam siguran da sam išta posebno kapitalno uradio da postane bolje mesto, osim što sam rešio da pišem i dišem u njemu i da na vrlo specifičan način volim i podržavam svakog ko se, na bilo koji način, bori za njegov sjaj. Radio sam, više instinktivno, razne kreativne stvari u životu i igrom slučaja puno puta bio “u pravo vreme na pravom mestu” – pomalo glumio u slavnom Teatru Za, pisao poeziju i prozu i uglavnom sve objavio, razgovarao za medije sa mnogim velikanima o kojima u klinačkim danima nisam mogao ni da sanjam, a koji su me kasnije smatrali iskrenim prijateljem, čak saborcem, gurao kruševačku rokenrol scenu gde sam mogao… O mojim eventualnim zaslugama možda će, ako ne ishlape, jednom želeti da kažu koju neki ljudi čiju sam mladost, opet možda, učinio manje tmurnom i tegobnom tokom apokaliptičnih 90-tih. Trudio sam se, kao i mnogi drugi, da uprkos brojnim ogradama držim glavu iznad vode i da vidim nebo, da povučem za sobom u šarenolike muzičke svetove sve one koji su imali vidnog potencijala da ne utonu u sivilo i blato nakaznih “umetničkih” formi koje su im servirane, paradoksalno, u vreme kada je Balkanom konačno zavladala neka vrsta primirja, jer mir na njemu još jako dugo neće biti ostvariv.
- Šta Kruševcu još nedostaje i smatrate da bi trebalo u relativnom bliskoj budućnosti uraditi?
– Nedostaje mu ono što mu je oduvek nedostajalo, da bude univerzitetski centar i da kroz njega prokola ozbiljno veliki broj akademske mladeži. Sva naša najbolja i najtalentovanija deca oduvek su odlazila na studije u velike gradove i gotovo se ni jedno od njih nije vratilo nakon završetka velikih škola, makar ne u poslednjih 30-tak godina. Veliki industrijski sistemi, koji su nekada bili srce grada, vraćali su, u vreme danas opšteomražene Jugoslavije, visokoobrazovane kadrove raznih profila, zapošljavali ih i davali odgovorne poslove, davali stanove – a ovi su, zauzvrat, činili tu kritičnu masu intelektualaca koja je svojim znanjem i ljubavlju prema ovoj čaršiji strateški i dugoročno delala u njenu korist… Nedostaje ozbiljnih kulturnih dešavanja, subvencionisane institucija koje će se baviti odgajanjem i afirmacijom mladih i talentovanih umetnika. Postoje samo već davno istrošene fasade toga, stecišta nekog sebičnog sveta, koji je uzurpirao prostore koji bi mogli imati puno širu namenu. Nemamo, godinama unazad, ni jedan vredniji klupski koncertni prostor, pogledajte šta je ostalo od nekad nadaleko čuvene diskoteke Doma omladine. Uostalom, ja to već deceniju i duže, kao neka dosadna baba, trubim gde stignem i nikom ništa. Ne možeš da budeš prosperitetan grad ako do te mere dozvoljavaš da ti talenti propadaju na sve strane. Koliko grupa se samo raspalo jer su im sva vrata napretka, u rodnom gradu, bila zatvorena? Boli me što uvek ima novca za najrazličitije trećerazredne izvođače, tzv. “novokomponovane umetnike koje narod voli” sa strane, a naša deca nek se snalaze po periferijskim podrumima! Dakle, konkretno, treba stvoriti Alternativni kulturni centar i u njemu postaviti kompetentne i dobronamerne profesionalce koji će znati da prepoznaju i usmeravaju savremene kulturno-obrazovne tokove van ovih nakaradnih, stvorenih na temeljima rijaliti narativa.
- Kakva je Vaša vizija razvoja ove sredine, odnosno budućnosti Kruševca?
– Kruševac se fizički prilično proširio i realno poprima dimenzije omanje metropole. Neki njegovi delovi su vrlo praktično osmišljeni i rešeni, ali se bojim da ćemo, kao i početkom 60-tih ostati bez onih poslednjih, dragocenih objekata koji čuvaju dušu starog Kruševca, onog građanskog, boemskog, esnafskog… Pošto sam noćni “ulični hodač” i volim da, sa slušalicama u ušima, krstarim i upijam šta se događa ponekad se zaista uplašim od brutalnosti nekih novovlasnika koji, izvesno namerno, dozvoljavaju da im nekretnine potpuno propadnu da bi na njihovom mestu sagradili neku visokoprofitabilnu urbanističku nakaradu. Treba to sprečavati, ali, na žalost, sve više uviđam da je gotovo zanemarljiv broj ljudi oko nas koje to zaista dotiče.
Moramo revitalizovati ono po čemu smo nekada bili nadaleko čuveni – Svečanosti slobode na Slobodištu, svetkovinu života u ime onih koji su svoje živote dali da bi nama bilo bolje, treba konačno nešto smisleno uraditi sa bivšim Domom JNA, koji je po svojim gabaritima i infrastrukturi idealan za multifunkcionalno sedište omladinske kulture, sa galerijama, koncertnim prostorima, ateljeima, starinarnicama ploča, stripova, slika…
Možda maštam, neki će reći da živimo u drugačijim vremenima, ali mišljenja sam da su vremena uvek ista, pogodna, za dobronamerne.
