Jelena Balšić Potiče iz vladarske porodice – roditelji su joj bili knez Lazar i kneginja Milica, poreklom od roda Nemanjića. Imala je sestre Maru, Draganu, Teodoru i Oliveru i dva brata – despota Stefana Lazarevića, budućeg vladara Srbije i Vuka. Veruje se da je Jelena stekla odlično obrazovanje na roditeljskom dvoru u Kruševcu, tadašnjoj prestonici. Na njen razvoj uticala je učena monahinja Jefimija, Miličina rođaka, koja je sa njima živela.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Vraćamo se, na početku ove priče, gotovo deceniju i po ranije. Svečana litija, predvođena Njegovim Preosveštenstvom vladikom Niškim Irinejom, nestrpljivo je čekala na kapiji u porti crkve Lazarice povratak princeze Jelene Balšić u rodni Kruševac. U pratnji predsednika crkvene opštine pristigao je i mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije Radović noseći u rukama kovčežić sa moštima Svete Jelene. Nakon primopredaje litija se uputila ka crkvi gde je, pred nekoliko stotina vernika, počela liturgija.
Značaj ovog čina duboko će ostati urezan u dušama Kruševljana koji su konačno dočekali telesno i duhovno sjedinjenje oca i kćerke, kneza Lazara i Jelene Balšić, u narodu poznate kao Učene. Prethodno je Pravoslavna Mitropolija crnogorsko-primorska obnovila crkvu Svetih blagovesti na skadarskom ostrvu Beška gde su na praznik Blagovesti preneti posmrtni ostaci kneginje Jelene Balšić, vladarice Zete. Pored obznanjene ideje da će se u Balšićevoj ulici u Kruševcu podići spomen obeležje Jeleni Balšić, kruševačka delegacija vratila se i sa obećanjem da se čestica prepodobne kneginje prenese u rodni Kruševac, u crkvu Lazaricu, i združi sa časticom njenog oca. Posle nekoliko vekova, to se sada konačno i dogodilo.
– Duboko sam uvjeren da se raduje Lazar, da se raduje i njegova kćerka Jelena, udata Balšić koja se poslije toliko vjekova makar simbolično vraća u svoj rodni grad – rekao je tom prilikom mitrpolit Amfilohije. – Mi smo na Kosovu postali zreli kao narod. Kroz krv Kosovskog zavjeta primili smo Stari i Novi zavjet kao meru svog istorijskog postojanja, odnosno hristijanski način postojanja jednog naroda koji je shvatio da je ”zemaljsko za malena carstvo” i opredijelio se za nebesko carstvo koje je osmišljenje njegovog postojanja na zemlji.
Dve ulice u Kruševcu nose njeno ime. Jedna se zove Balšićeva,a druga, susedna – Nova Balšićeva ulica. U Balšićevoj ulici je 2012. godine dobila i poseban mozaik, zahvaljujući književniku Ljubiši Bati Đidiću, članu Udruženja „Balšićevac“ i autoru drame o vladarki Zete, koja se s uspehom izvodila u Kruševačkom pozorištu.
– Jelena je došla u svoju Balšićevu ulicu, grad svog oca, i u naša srca – poručio je na otkrivanju mozaika Ljubiša Bata Đidić, ukazujući na uklesane stihove tada novog umetničkog dela „Ja ustjeh tvoju svetost videti“
Jelena Balšić je treće od sedmoro dece Kneza Lazara i Kneginje Milice i rođena je između 1366. i 1371. (neki istoričari se decidirano opredeljuju za 1368. godinu). Po narodnom predanju bila je jedna od najmudrijih žena srednjeg veka (Milan Kašanin je pisao kako je “volela da knjige budu lepo povezane i da vodi prepisku i razgovore sa inteligentnim svetom, a umela je, kada je upravljala zemljom, da se snađe i u našem i u tuđem svetu”), a udajom za znatno starijeg Đurđa Drugog Stratimirovića Balšića učvrstila je rodovsku vezu između dve srpske dinastije i objedinila Rašku, Zetu i Srbiju kojom je tada vladao njen otac knez Lazar. Muž joj poverava diplomatske misije. Posle njegove smrti (1403), pomaže sinu Balši III da upravlja zemljom i da ratuje s Mlečanima. Kada su Mlečani tražili da za zaključenje mira Balša dodje u Mletke, Jelena odlazi 1409. umesto sina i prima na sebe svu krivicu za rat. Preudala se krajem 1411. za bosanskog velikog vojvodu Sandalja Hranića, gospodara Huma.
Zapisi kažu da je bila “visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa mnogobrojnim brilijantima i safirima”. Miodrag Purković beleži kako je bila “jedna od najsimpatičnijih žena srpske istorije”. Sasvim sigurno je spadala među one znamenite žene srednjeg veka koje su svojim životom, mudrošću, vladarskim sposobnostima i obrazovanjem obeležile vreme u kome su živele.
Uspomene iz mladosti vezivale su je za opustele pravoslavne crkve rasute po obalama i ostrvima Skadarskog jezera. Na ostrvu Beška gorica obnovila je zapuštenu crkvu sv. Đorđa i blizu nje podigla crkvu sv. Bogorodice, sa željom da u njoj bude sahranjena. Kao ostarela supruga dvojice vladara i sama diplomata, mislila je i o vrednostima koje “nisu od ovoga sveta”. Nikon Jerusalimac, Jelenin lični ispovednik, sastavio je za svoju gospodaricu Gorički zbornik (1441-1442). Taj značajni spomenik naše srednjovjekovne kulture, pored ostalog sadrži prepisku Jelene i monaha Nikona. To nisu izmišljene poslanice, već stvarni književni i duhovni izvori, promišljanja u skladu življenja i vere, o traganju za uzvišenijim i čistijim oblicima života.
Pri kraju burnog vladarskog života i svih istorijskih dešavanja u kojima je sa svojom bližom i daljom porodicom, sa svojim narodom bila učesnik, Nikonu Jerusalimcu piše: “Tako nas željenje bogatstva i sujetna slava, zajedno i slasti, ne ostavlja da među uskolebanima u moru ovoga sujetnoga života proniknemo ka svetlosti časnoga i bestelesnoga prebivanja. Jer pomračiše se duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I gle, sada kao od nekakva sna trgnuvši se, zaželeh tvoju svetost videti…
Uz ovo spominjemo tvome trudoljublju da je među nama bila prepirka o tome kako neki hvale milostinju prema potrebitim, jer milost je iznad drugih svih vrlina. Drugi, pak, istinski inočki život i čin više veličaju. I, opet, neki govore kako sveti Vasilije Veliki hvali opštežiće i u mnoštvu prebivanje da bude. Ovi i usamljeništvo i negovorenje smatraju kao bogougodni život i staranje o samome sebi. I molimo da saznamo najtačnije i metež prepirke od nas da odagnamo i ka svetlosti razuma da se uputimo. I još molimo tvoje dobronaravlje i trudoljubivo ti srce i ka Bogu nam nelicemernu ljubav, prosvetli se mišlju i drugo koliko zna tvoja svetlost – da se naša lenjost probudi i grubost promeni.“
Posle burnog i mučeničkog života umrla je 1443. godine. Sahranjena je u crkvi Presvete Bogorodice na ostrvu Beška na Skadarskom jezeru koja je ove godine obnovljena i osveštana. Gotovo šest vekova kasnije, ponovo je u svom rodnom gradu, pored svog oca.
ZVALI SU JE I “UČENA”
Jelena Balšić je bila veliki ljubitelj knjige, i kao vrlo obrazovana želja, nazvana je Učena – podseća kruševački enciklopedista Slobodan Simonović.- Podigla je veći broj crkava, imala je svoju biblioteku. Njeno književno stvaralaštvo predstavljaju tri pisma sačuvana u Gorničkom zborniku, upućena Nikonu Jerusalimu oko 1440.godine.
Pismo Nikonu Jerusalimljaninu (odlomak)
,,Svečanom ocu, učitelju svetog jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnom nastavniku smerna Jelena. Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te, poradovah se veseljem duhovnim, No zamalo i kratko bi nam viđenje, da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo, ili u neki san tanak da sam bila snesena. I zbog brzine ne poluči moja bednost ono što sam želela. No ipak ono što tada slušasmo od tvojega prepodobija reči duhovne i ono što uzmogosmo postignuti, i odsred moje duše ljubazno i svesrdno, a šta više i najvernije primismo. I tim božanstvenim rečima, koje slušasmo u tadašnje vreme, krmanjenje duhovno imasmo i do danas. I slušah tvoje duše bogoljubnu narav, i netelesno anđeosko prebivanje. I ono od nas konačno udaljenje. I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije. I tvojih medotočnih nasladiti se reči.
Ne malu od tvojega viđenja meni priploditi korist. No zbog daljnjeg nam rastojanja, i more i gaj, ovog radi uzroka nemoguće nam je videti svetinju ti. Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti, ne ostavljaju nas, koji su na talasima u moru ovog sujetnog života, uzviknuti k svetlosti čistog i netelesnog prebivanja. Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežem koji je u svetu. I ovo sada kao od sna nekojeg dubokog probudivši se, ushteh tvoju svetlost videti.“
MESEČEVA ROSA
Knjiga Teodore Tare ”Mesečeva rosa” je roman inspirisan srednjevekovnim rukopisom-knjigom princeze Jelene Balšić na staroslovenskom jeziku, ali sa dosta grčkih i nekih sasvim nepoznatih reči (do danas je nepreveden i podaci o njemu više su nego siromašni). Originalni rukopis iz 1444. godine se trenutno čuva u arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti, kao zaostavština Svetozara Tomića, koji ga je kupio za vreme diplomatskog života u Skoplju 1902. godine. Neki listovi ove stare knjige nedostaju, drugi su obrezivani, neuko reastaurirani i znatno oštećeni. Ipak, na početnim stranicama su među jedva čitljivim redovima sačuvani tragovi pozlate kojom su prvobitno ukrašena početna zlova. Na to da je rukopis bio veoma značajan upućuje i činjenica da ga je Jelena testamentom poverila na čuvanje upravo monahu Nikonu Jerusalimcu, koji ga je posle smrti kneginje složio, neznatno dopunio i potpisao sa „Ime mi je pet što je uzelo šest, pronađi me“.
Upravo inpsirisana tim rukopisom Teodora Tara je napisala roman kojim defiluju važne istorijske ličnosti (despot Stefan Lazarević, princeza Olivera, sultan Bajazit). „Uvodeći u svoje pripovesti ezoteriju, autorka samu prošlost pretvara u složeni mhanizam čija se logika otkriva baš na stranicama „Mesečene rose“. Teodora Tara posebnu pažnju posvećuje misterijama, tačnije onome što odbacujući racionalnu sliku može da nam pruži dublji uvid u zagonetke prošlosti“, primetila je povodom ove knjige Mila Milosavljević.
BALŠIĆI
Porodica Balšić vladala je Zetom u drugoj polovini XIV i prvoj polovini XV veka. Poreklom su verovatno bili slovenizirani Romeji (Vizantinci). Prvi put se pominju 1360. godine u dubrovačkim dokumentima. Orodili su se sa mnogim balkanskim, ali i zapadnim plemićkim porodicama. Centar njihove države bila je oblast oko Skadarskog jezera, a u doba najvećeg uspona Zeta je obuhvatala i čitave slivove Zete i Morače, kao i primorje od Kotora do Ulcinja. Poslednji zetski gospodar iz dinastije Balšića, Balša III, umro je 1421. godine. Zeta je tada ušla u sastav srpske despotovine. Posle silaska Balšića sa istorijske pozornice, najistaknutije mesto među zetskom vlastelom zauzeće Crnojevići.
