Neka istraživanja pokazuju da žene češće učestvuju u aktivnostima koje podrazumevaju pomaganje drugima, bilo kroz volonterski rad, angažovanje u humanitarnim udruženjima ili organizacijama, bilo kroz brigu o porodici ili zajednici. Ipak, važno je napomenutu da i muškarci, kao i žene doprinuse na različite načine, u zavisnosti od interesovanja, veština, ali i životnih okolnosti i okruženja. Jedno je sigurno, bez obzira na pol svako može dati doprinos u pomaganju drugima. Skup vrednosti, osobina, ponašanja i delovanja, zapravo definišu našu humanost, a ne podela na muški i ženski pol. Ali šta se to dešava u nama, kao ljudima, dok pomažemo drugima, šta nas motiviše da to činimo, kako se osećamo u tim prilikama i zašto neki ispoljavaju humanost, a neki ne? O ovim pitanjima i drugim psihološkim aspektima humanosti i pomaganja drugima razgovarali smo sa psihologom Dobrivojem Mladenovićem.
„Pomoć drugima kroz humanitarno angažovanje odraz je dubokih psiholoških procesa koji oblikuju ljudsku prirodu. Čovek je biće zajednice, a potreba za međusobnim povezivanjem, solidarnošću i brigom o drugima utkana je u njegovu suštinu. Humanost nije samo čin pružanja pomoći, već i složen splet emocija, vrednosti i motivacija koje doprinose individualnom i kolektivnom blagostanju“, započinje razgovor psiholog Mladenović.
– Šta pokreće čoveka da bude human?
„Ljudska sklonost ka pomoći drugima proizlazi iz kombinacije bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Evolutivno, saradnja i međusobna podrška povećavale su šanse za opstanak, a danas su osnovni stubovi društvenih odnosa. Pored toga, emocionalni odgovori, poput empatije i osećaja zadovoljstva nakon pomoći drugima, dodatno podstiču humanost“.
– Da li se empatija i samilost rađaju ili razvijaju?
„Istraživanja u oblasti neuropsihologije pokazuju da ljudi imaju urođenu sposobnost za empatiju, koja se može primetiti već kod beba kada reaguju na plač drugih. Međutim, način na koji se empatija razvija zavisi od vaspitanja, obrazovanja i društvenih vrednosti. Socijalizacija igra ključnu ulogu u usmeravanju ljudske prirode ka prosocijalnim ponašanjima“.
– Kako se osećamo kada pomažemo?
„Pružanje pomoći drugima izaziva niz pozitivnih emocija. Ljudi koji pomažu često osećaju unutrašnje ispunjenje, sreću i zadovoljstvo. Osećaj povezanosti sa drugima dodatno jača društvene veze, dok altruistički činovi doprinose osećaju svrhe i samopoštovanju“.
Govoreći o ključnim psihološkim faktorima u pružanju pomoći naš sagovornik izdvaja: empatiju kao sposobnost da razumemo i delimo emocije drugih, povezanost i zajedništvo jer nas osećaj pripadnosti motiviše na brigu o drugima. Pored toga naš sagovornik izdvaja i osećaj dužnosti kao moralnu obavezu da pomognemo drugima, a koji je šesto vođen društvenim normama. Mladenović ističe i moralnu odgovornost koju definiše kao kompas koji određuje šta je ispravno. Altruizam, navodi dalje, kao nesebična želja da se pomogne, bez očekivanja nagrade. Nabrajajući dalje, navodi i samopouzdanje i samopoštovanje kao osećaj lične vrednosti koji raste kroz činjenje dobrih dela. Ubraja i osećaj reciprociteta jer mnogi veruju da će se dobrota vratiti kada nam bude potrebna, kao i osećaj sreće i ispinjenosti kao unutrašnje zadovoljstvo koje proizilazi iz pomaganja drugima.
– Koje to vrednosti donosi humanost?
„Humanitarni rad ne koristi samo onima kojima je pomoć pružena, već i samom pomagaču i društvu u celini: Poboljšava društvenu povezanost tako što podstiče poverenje i saradnju među ljudima, doprinosi oslobađanju hormona sreće jer pomaganje stimuliše lučenje oksitocina, serotonina i dopamina, što doprinosi osećaju zadovoljstva. Pored toga, humanost utiče na izgradnju karaktera i učvršćuje moralne vrednosti tako što podstiče razvoj saosećanja, strpljenja i nesebičnosti. Humanitarno angažovanje pruža priliku i za lični razvoj jer ljudi imaju priliku da, pored sticanja novih veština, šire vidike i povećaju samopouzdanje. Naučna je činjenica da humanitarni rad smanjuje stres i poboljšava zdravlje jer je dokazano da pomaganje drugima smanjuje nivo kortizola i poboljšava mentalno zdravlje. Kada govorimo o naučnim činjenicama treba reći i da humanost podstiče dugovečnost jer oni koji pomažu drugima imaju niži rizik od depresije i kardiovaskularnih bolesti. I na kraju, ali ne i manje važno, humanost doprinosi izgradnji bolje zajednice jer se kroz solidarnost i brigu o drugima jačaju društvene vrednosti i odnosi među ljudima“.
– Mogu li mali gestovi biti značajna pomoć?
„Apsolutno. Mali gestovi, poput osmeha, reči podrške, ustupanja mesta u prevozu ili volontiranja u lokalnoj zajednici, mogu imati snažan uticaj na pojedinca i društvo. Pomoć ne mora biti velika da bi bila značajna“.
– Materijalna ili moralna i duhovna pomoć, šta je više potrebno ljudima u nevolji?
„Iako je materijalna pomoć često neophodna u kriznim situacijama, moralna i duhovna podrška igraju ključnu ulogu u dugoročnom blagostanju pojedinca. Osećaj da nismo sami u teškim trenucima može biti podjednako vredan kao i materijalna pomoć“.
– Na kraju našeg razgovora, možete li nam reći šta je zapravo humanost?
„Humanost je temelj koji povezuje ljude i gradi bolje društvo. Kroz pomaganje drugima, ne samo da činimo svet boljim mestom, već i sami postajemo ispunjeniji i srećniji. Bilo da je u pitanju veliki humanitarni poduhvat ili jednostavan čin ljubaznosti, svaka pomoć nosi ogromnu vrednost i doprinosi kolektivnom napretku“.
Nikola Stevanović
